„Ali nema tog cinizma i te šale koja može da otera iz glave prizor od ponedeljka: vezanog čoveka koga maskirana sila okrutno vuče ulicama i ponižava pred razjarenom gomilom. I to uoči verskog praznika koji je nastao nakon što je jedan čovek isto tako vučen ulicama jednog grada.“
Ovo nisu reči kakve uspaljene šiparice, bubuljičave pesnikinje u pokušaju ili „zavetnice“ uma zarobljenog odbranom „golorukog naroda“. Ove redove je, „zbunjena zlobnim komentarima jednog broja naših ljudi na račun albanskog zlostavljanja Marka Đurića“, u svojoj redovnoj kolumni u Nedeljniku ispisala LJiljana Smajlović, jadna od vodećih srpskih novinarki.
Ni kriv ni dužan: Marko vaskrse, vaistinu vaskrse!
Marko Mučeni Đurić, sem što je žrtva brutalno neprimerene sile, možda i uz verbalni avans „Sve će to narod pozlatiti“, i u ovoj je priči jedan sasvim nebitan lik. Da je zavoje nosio makar dan duže, a svojoj guslarskoj odi o maltretiranju, pravljenju selfija, psovanju mu Vučića, stavljanju noža pod grlo i silovanju „pevanjem“ „Allahu ekber“ dodao finese, tipa kako se usprotivio pevajući „Bože pravde“, gurajući im tri prsta u oči i maštajući o ruskom ambasadoru Čepurinu, možda bi se ogrebao o parče istorijske slave.
Marko je samo epizodista. Nije tema ni to što je Vučić hitan sastanak Nacionalnog saveta za bezbednost najavio pre nego što je Đurić uhapšen. Ni to što Đurića & Comp. na tom putu prati čudna ekipa TV Pinka: Mladen Mijatović, specijalista za „crnu hroniku“, i Goca Uzelac, specijalac za teme od nacionalnog značaja – magistrirala na atentatima, a doktorirala na državnim udarima. Ni to što su crnogorski portal https://www.in4s.net/ i beogradski portal www.pravda.rs oko podneva, više od pet sati pre samog događaja, objavili vest da je ROSU uhapsila Đurića. Ni to što, neposredno pred upad ROSU, u salu Mitrovačkog dvora do Đurića dolazi čovek i podižući palac uvis izgovara: „Tu su!“ Ni to što je Vulin, pominjan kao član delegacije, volšebno nestao sa spiska putnika.
Ključno pitanje je slojevitije nego što se čini na prvi pogled: kome je bilo neophodno da kontrolisani haos, sa srpske, preraste u primenu neprimerene sile sa albanske strane, tačnije – da li se mogao izbeći sudar golorukih, ali kurčevitih, da parafraziram Selakovića, Srba i albanskih specijalaca, do zuba naoružanih čak i dugim cevima (jok, valjalo je da ponesu opremu za pecanje)?!
Pre nešto više od godinu ovaj isti nesrećni Marko Đurić bio je mašinovođa onog pravoslavnog voza koji je glavni skretničar zaustavio u Raški i verovatno sprečio krvoproliće.
A pre tačno godinu dana, kao predsednički kandidat, odustao je od posete Leposaviću uz sledeće reči:
„Mogu da idem na Kosovo i bez dozvole, al’ neću da pravim probleme Srbima“.
Zašto je onda gurnuo Đurića i Selakovića na Kosovo, a Srbe i Albance sa Kosova u problem koji će, nadao se, moći da kontroliše iako lično zna kako haos ume da se otrgne kontroli.
Pogotovo što pravi razlog zabrane ulaska nije bio, kako su spinovali Đurić i Vučić, „najava posete“ već, da ne zaboravimo, „izjave Đurića i Selakovića kojima unose nestabilnost u situaciju na severu Kosova“.
Haos se mogao naslutiti onda kad su navijači naterali državu da otkaže rukometnu utakmicu juniorki Srbije i Kosova.
Haos se mogao naslutiti kad je „mister Bin“ srpske politike pripretio: „Ja idem na Kosovo, pa da vidim tog albanskog sina koji će me uhapsiti“ (hapsile su ga, sudeći prema snimcima, albanske ćerke)!
Haos se mogao naslutiti kad je Vučić posle kafe s Tačijem u Briselu poručio: „…Oni će da učestvuju u Severnoj Mitrovici, ‘ajd da vidim šta ćete da uradite po tom pitanju“!
Po tom pitanju videli smo da je kurčeviti Nikola Selaković posle svega s tugom u glasu rekao: „Prepoznali su me, ali me nisu uhapsili“.
Po tom pitanju videli smo da je Vučić prethodnih šest godina pregovarao i svoje ljude gurao u dijalog, pa i vlast, s kosovskim „teroristima“, „banditima“ i „magarcima“.
Po tom pitanju videli smo da su odžačar Vulin i plagijator Stefanović poručili Tačiju: „Puzaćeš, ako zatreba, pred vojskom Srbije“!
Po tom pitanju videli smo da Informer „ceni“ da je „68 odsto Srba spremno za rat na Kosovu“.
Po tom pitanju videli smo da Informer u istom broju na naslovnoj strani objavljuje da SNS i Vučić imaju istorijski maksimum podrške među biračima: 61,8 odsto glasova.
Po tom pitanju obelodanjen je podatak da 83 odsto građana Srbije na društvenim mrežama misli da je napad na Marka Đurića – režiran i namešten!
Po tom pitanju predsednik je rekao: „Nema u Srbiji 83 odsto idiota, nemoguće je da ih bude“.
Po tom pitanju teško je reći ima li uopšte izlaska iz tog kosovskog kruga besmisla: pesimisti tvrde da nema; optimisti se kunu da ima; a ja tom pitanju prilazim dijalektički: ne znam – možda ima, a možda i nema.
Ono, međutim, što pouzdano znam jeste da je predsednik Vučić apsolutno u pravu: u Srbiji nema 83 odsto idiota.
Ima ih, tačno – 61,8 odsto.
Minus LJilja Smajlović – njoj je samo kandilo udarilo u glavu!
P. S. Ovaj tekst pisan je na dan kad je pre 65 godina rođen Oliver Ivanović, kome Đurić i Selaković nisu mogli ni cipele da brišu. Sećate se tog čoveka?! I šta se tu sve desilo?!
Slaviša Lekić, predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije