Ili “Ko to tamo (ne) peva?”
Situacija sa COVID – 19 na scenu je izbacila spisak manjkavosti srpskog društva i institucija. Od neopremljenosti bolnica, preko nefunkcionisanja školstva u vanrednim okolnistima, pa do ekonomski razarajućih efekata po stanovništvo. Problem nije zaobišao ni kulturu, u ovom slučaju samostalne umetnike i stručnjake u kulturi, kojih u Srbiji ima oko 2.500, a u Kragujevcu oko 20. Pored standardnog uskraćivanja slobode govora, usled pandemije uskraćena nam je i sloboda kretanja, ali i pravo na kulturu u njenom prirodnom okruženju. Koje je kulturnim radnicima, onima koji su van javnog sektora, u ovdašnjim prilikama generator partokratije, donelo i uskraćivanje – prava na rad.
Samostalni umetnici i stručnjaci u kulturi se u ovoj “kvazi neo-liberalnoj” sredini, tretiraju samo kao poreski obveznici i država ih redovno tereti za socijalno – zdravstvene doprinose, bez obzira da li su tog meseca ostvarili ili ne prihod. U vreme vanrednog stanja, samostalni umetnici i stručnjaci u kulturi uz daleko veći broj ostalih “nevidljivih” kulturnih delatnika (nezavisna kulturna scena i sektor, individualci), bili su prinuđeni da ne rade, što je u ovom slučaju dovelo do kolapsa kulturne scene, umetnika na rubu egzistencije, lokalnih muzičara posebno, producenata u ogromnim dugovima, za razliku od budžetskog sektora koji je primao plate za nerad. I sve to, zato što država i lokalne samouprave okreću glavu i imaju “maćehinski” odnos ka kulturi, varvarski je shvatajući kao trošak i partijsku sinekuru. Mada po Zakonu o kulturi lokalne samouprave mogu, a i ne moraju da pokrivaju pomenute doprinose “samostalaca”, obično se odluče za ovu manjkavost u zakonu “ne moraju”, a i kada to čine, ne shvataju da nije dovoljno dati minimalnih oko 9.000 rsd doprinosa, jer su ti ljudi od početka godine uskraćeni za normalan rad, samim tim i normalna primanja. Sem što je država, samo u jednom turnusu dala kratkoročnu pomoć samostalnim umetnicima (za tri meseca po tridesetak hiljada), ništa se više nije uradilo. A ako uzmemo u obzir da ogroman postotak lokalnog bužeta za kulturu ide na plate zaposlenih u javnom sektoru koji su minimalno radili programski i da se “budžetskom kreativnom sektoru” za virtuelne događaje daju milionski iznosi, sigurno je moglo doći do pravednijeg rebalansa sredstava u krizi.
Ako uz navedeno dodamo i aktuelne krizne preporuke producentima kulturnih dešavanja (skupi beskontaktni toplomeri, četiri prostorna kvadrata po osobi u zatvorenom prostoru, somnabule poput “dezo barijera”…???), dok gosti bez ikakve zaštite sede jedni tik uz druge u krcatim baštama, guraju se ispred Hitne pomoći, u bankama ili prodavnicama, a oni mobilni obilaze okolinu Kragujevca u kojoj je dozvoljeno sve – od proslava do bazena, trebamo se zapitati – da li je Kragujevac za republiku “vanredni grad” ne nekoliko meseci, nego nekoliko godina?
I zato se stiče utisak da samostalni umetnici, stručnjaci u kulturi i muzičari ne postoje . Danas su oni bespomoćni i namerno ili slučajno ( jer kultura je za državu a i grad poslednja rupa na svirali ) debelo obespravljeni . Njih 20 tak samostalnih I muzičari, traže samo da normalno prežive ovu godinu . Ništa više od toga.
Zasto doticna ne kaze sta je po struci i cime se bavi? Otkada su ti strunjaci o kojima govori otisli, kolegama je svanulo. Inace, nju ne mozete da vidite u gradu… A zasto? Pa zato sto ne zivi u Kragujevcu! Ko li je ovo pisao..?