Majka kragujevačkog maturanta koji je pešačio do Novog Sada: Šalje poruku da je počela oluja

Majka jednog kragujevačkog maturanta koji je pešačio do Novog Sada, Ana Trifunović, u jednoj svojoj objavi na društvenim mrežama sumirala je mnogobroje misli i emocije za koje pretpostavljamo da već nekoliko meseci roditelji širom Srbije doživljavaju i preživljavaju. Njenu objavu prenosimo u celosti u nastavku teksta:

Nisam planirala da idem u Novi Sad u subotu. Odvezla sam ih do Beograda i prenoćila, a onda sutra uveče otišla sa Verom do Indjije da ih sačekam. Veljko, Marija, Ognjen, Nikola, Isidora i svi ostali nasmejani, veseli, skaču i pevaju. Dobro je. Dobro su.

Dogovor je bio da ne idem u petak na doček u NS već da u nedelju odem po njih.

Petak tokom dana šalju slike, sunce, čujemo se, sve je ok. Veljko se javlja da mu je Darko iz Političkog globusa dao da strimuje. Vera i ja se spremamo put Kg-a iz Beograda i palimo odmah da gledamo uživo. On osmeh od uva do uva, okolo deca koju znam, drugarice nasmejane, sve je ok. Ispod se redjaju komentari ‘bravo deco’, ‘pumpa PKG’, ‘pumpa Kragujevac’…

Sedamo u auto i krećemo za Kg, pada polako mrak.

Na izlazu iz Beograda Veljko šalje poruku da kreće oluja. Prva poruka je bila ‘Biju gromovi po poljima a mi sa ovim barjacima’. Kreće knedla da steže. Sledeći stiže snimak grad ih bije, ubi, na snimku samo obrisi šarenih kabanica i taj zvuk grada koji ubija po njima. Zove…kaže neki dečko je upao u neku rupu pored puta sa armaturnim šipkama, ne vidi se od nevremena ništa, premrli su, mislili su da je nastradao, vrisci u mraku na globusu, ništa se ne vidi, na svu sreću izvukoše ga nepovredjenog, sam Bog ga je spasio.

Ne znam kako sam okrenula auto.

Ne sećam se puta za Novi Sad.

Nije mi bilo dobro što mu je telefon nedostupan od Petrovaradina.

Marija se ne javlja.

Ne vidim ga na dočeku. Ogroman broj ljudi. Svi mokri do gole kože.

Stižemo do železničke i raspadamo se pred onom zgradom, tišinom, decom sa podignutim rukama, igračkama po podu, cvećem.

Vidim ga u masi, skoro 23h, on u šorcu i majici, mokar kao miš. Osmeh polu kad nas je video. Kaže dao sve drugima, i kabanicu i duks i jaknu. Ogrnem ga mojom preko ramena ali mi vraća, kaže ne treba, valjda ga i sramota od devojčica.

Dalje je nebitno.

Nego ima jedna stvar.

Gde ste majke i očevi, gde ste babe i dede, gde ste učiteljice, profesori i profesorke, tetke, strine i komšije koji ste im prvi zaigrali na rodjendanima, prvi dolazili na predstave i priredbe, kojima su pravili ručicama čestitke za 8.mart ili Novu godinu.

Ovo su Divnine, Marijine i Veljkove čarapice!!!

Znači li vam nešto ova prosta neproširena rečenica dole ili treba da vam je objasni neko!!!