Iz štampe je nedavno izašla monografija o istorijatu jedne od najstarijih ljudskih delatnosti – lovu na našim prostorima. Autor ovog dvojezičnog izdanja (srpsko-engleskog) je Sveta Madžarević najpredaniji hroničar lovstva u Srbiji.
Iako jedna od najstarijih ljudskih delatnosti, lov je danas mahom samo sport i hobi. No, nije oduvek bilo tako a od čovekove veštine da ulovi divljač zavisio je ne samo njegov život lovca već i opstanak i preživljavanje čitave zajednice.
„Put čoveka – lovca, od prastarih vremena, neprekidno se prožima kroz sve vekove, te kao ljudsko zanimanje, ima veliki značaj u postojanju čitavog čovečanstva”, stoji u samom uvodnom delu knjige „Lovačko nasleđe Srbije” autora Svete Madžarevića koja je prošlog meseca izašla iz štampe.
Madžarević (ovo je njegova 58 knjiga a 30 o lovu) je najpredaniji hroničar i istoričar lova i lovstva na našim prostorima. Njegova knjiga o evropskom lovačkom nasleđu bila je izuzetno zapaćena i ocenjena od stručne javnosti na Briselskom sajmu. Najnovija Madžarevićeva knjiga je monografija o istoriji lovstva na teritoriji naše zemlje od njegovih samih (pra)početaka do danas. Reč je o kapitalnom, dvojezičnom izdanju („Hunting heritage of Serbia”) na srpskom i engelskom jeziku sa velikim brojem izuzetnih islustracija i fotografiajma koje dokumentuju svaki od obrađenih istorijskih perioda.
„I ovde u Srbiji, mnoštvo iskopina, arheoloških nalaza, pećinskih crteža i predmeta na temu lova, ubedljivo govore da je lov imao ogromnog i stalnog uticaja u razvitku i napretku ljudske zajednice” započinje Madžarević svoju knjigu.
Najstariji tragovi lova u Risovači
Obrađujući praiskonsko doba čovečanstva Madžarević nabraja da su tragovi lovaca i danas sačuvani u najdrevnijim naseobinama ljudi na ovim prostorima poput nama obližnje pećine Risovača kod Arađelovca, Sićevačkoj klisuri, Zlotskoj pećini… a potom i u kasnijem civilizacijskom „sloju” kao što su Vinča, Ropočevo, Barajevo, Kikinda, Grac, Pančevo…
Ovi „tragovi” ostavljeni za večnost po Madžareviću ukazuju da je čovek – lovac oduvek sa ogromnim poštovanjem prilazio lovu, za koji on naglašava da je često bio organizovan i u skolopu religijskih i drevnih verskih obreda a ne samo kao puko preživljavanje i način ishrane.
U njegovoj knjizi „Lovačko nasleđe Srbije” prikazan je hronološki put i razvoj ove deatnosti na našim prostorima od prvih, praistorijskih lovaca čije je oružje bilo od kamena i životinjskih kostiju (a plen mamuti, pećinski medvedi, bizoni, džinovski jeleni i ogromne pećinske hijene…) do 21. veka.
„Tokom prohujalih vekova menjao se i čovek i lovac, kako kroz sve savremenije lovačko naouržanje, tako i statusno utvrđujući lov i lovačko ponašanje, od vlastelnskih i viteških lovova do formiranja prvih lovačkih družina (prva u savremenoj Srbiji formirana je baš u Kragujevcu 1887. godine) i organizovanja lovstva kao sve savremenijeg pokreta”, navodi autor.
Knjiga prati istorijat lova preko paleolita, neolita, gvodenog doba, antike, doseljavanja naših predaka na Balkan koje je lov „hranio i odevao” (sa posebnim aspektom lova na uvek opasne kurjake i medvede), epohe hrišćanstva i lovova u doba cara Konstantina.
Srednjovekova Raška obilovala je svim vrstama divljači (medvedi, vukovi, risovi, divlje svinje, jazavci, jeleni, zečevi…) a iz istorijskih izvora Madžarević navodi zapis Svetog Save koji kaže „da su obronci oko Studenice gde je njegov otac Simeon sagradio manastir bili prepuni pitkom vodom i mnoštvom jelena”.
U to doba Srednjeg veka krupna divljač je lovljena hajkom sa konjima, kopljima i velikim brojem pasa. Naravno, kada je u pitanju vlastela a autor je posebnu pažnju poklonio i sokolarenju (navodi i zapis da je 852. godine srpski knez Vlastimir pošto je izgubio rat od bugarskog vladara Mihajla Borisa u spisku „poklona” koje je poražena strana darivala pobedničkoj posebno insistirano i na dva sokola dresirana za lov).
Običan narod snalazio se sa manje pompe i galame u lovu klopkama, mrežama i lovačkim lepkovima za plen. Od lovnih pasa u doba Nemanjića izdvajaju se (ovekovečeni na freskama) hrtovi arapskog ili persijskog porekla a kmetovi su u sklopu obaveza prema svojim feudalcima kao „malu rabotu” imali dužnost i da brinu i čuvaju lovačke pse i sokolove svojih sizerena.
„Car Dušan je uvek u lov išao na njegovom ponosnom konju, koji beše pokriven skupocenim belim prekrivačem, na kome beše zlatom izvezen nemanjićki orao sa svetlom kuglom u jednoj i sa dva krinova cveta u drugoj kandži”, navodi Madžarević zapis monaha Pajsija koji pedantno nabraja i sve ostale učesnike hajke: konjanike, dvornike, sokolare, pse, konjušare, prvog lovca (posebna titula) i ostale lovce, ubrusare peharnike. Bio je to lov u velikom stilu ali da se razumemo lovstvo na krupnu divljač bilo je dozvoljeno isključivo plemstvu (čiji su bili svi zabrani i lovišta) dok je običnom svetu, meropasima i kmetovima bio najstrožije zabranjen.
Legendarni su bili (i zabeleženi u literaturi) i lovovi despota Stefana Lazarevića koji je čak preminuo od srčanog udara tokom lova u blizini današnjeg Mladenovca.
Seljaci obdržali lov i lovstvo
I dolaskom Turaka u ove krajeve lov je bio zabranjen za običnu raju (mada se snalazio ko je kako umeo) a prekršioci uhvaćeni u krivololovu dobijali su kaznu od 50 do 100 batina što je teško mogao da pretekne i najsnažniji muškarac. Već od Karađorđevog ustanka zabeleženo je da prihodi od izlovljene divljači idu u državnu kasu ili blagajnu a knjaz Miloš Obrenović u oslobođenoj Srbiji donosi prve uredbe o lovu i zabranjuje lovove na jelene, srne, košute i vidre.
Pak za odstrel štetočina (poput medveda i vuka) hrabri lovac je bio nagrađivan od knjaza zlatnim dukatom cesarskim.
Razvoj kragujevačke industrije oružja pospešio je lov kao delatnost u čitavoj 19. vekovnoj Srbiji a Madžarević navodi i zanimljivu činjenicu da su baš lovci bili i prve lampadžije (ulični fenjeri na petrolej) u svim srpskim varošima.
Knez Mihailo uveo je lovostaj od Časnog posta do Petrovdana a lovci su bili džentlmeni koji su lovili na časnu reč i verovalo im se. Kralj Milan je bio takođe strastveni lovac koji je izuzetno vodio računa o stanju i očuvanju lovišta i bio počasni predsednik i pokrovitelj lovačkih udruženja od kojih je prvo baš osnovano u našem gradu. Na inicijativu kragujevačkih lovaca osnovan je i Lovački savez (1896. godine) a Sveti (J)Evstatijeodabran za lovačkog zaštitnika i to je i danas slava koju slave svi lovci Srbije.
Lovci su kao izuzetni strelci dali veliki doprinos u svim odbrambenim ratovima Srbije a poput srednjovekovnih vladara i svi vladaoci Srbije i Jugoslavije poput Petra i Aleksandra Karađorđevića i Josipa Broza Tita bili su pasionirani ljubitelji lova. Lov su upražnjavele i sve proslavljene vojvode od Putnika, Stepe, Mišića i Bojovića a od pretprošlog veka postoji tradicija dolaska uglednih stranaca u Srbiju baš zbog lova.
Još od polovine pretprošlog veka lovci počinju da vode brigu o fondu divljači i ptica, brinu se o njihovoj prehrani tokom zime i organizovano paze na krivolov a izvoz mesa (na primer zečijeg) važna je stavka nacionane ekonomije kraljevine Srbije i Jugoslavije.
Madžarević navodi i podatke da su u prvoj polovini 20. veka a naročito psole Drugog svetskog rata lov i lovstvo očuvali i obdržali mahom ljudi sa sela a da se u Narodnoj Republici Srbiji od 1950. godine moglo loviti isključivo nedeljom i praznikom.
Autor svoju knjigu završava (re)organizacijom lovstva u današnjoj Srbiji i njihovom brigom za očuvanje prirode zaključujući da su lovci i danas dostojni tradicije i vere svojih predaka i prethodnika po oružju.
Izdavači Madžarevićeve knjige „Lovačko nasleđe Srbije” su Udruženje „Riznica” iz Lužnica i Lovački savez Centralne Srbije a suzidavač Uprava za šume Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Srbije. Recenzenti ove dvojezične monografije su Tomaš Margesku, generalni direktor CIC-a (svetska lovačka organizacija), prof. dr Svetlana Zlatanović Milošević i prof. dr Vladimir Barović. Ova enciklopedija lova i lovstva na našim prostorima ilustrovana je sjajnim fotografijama Jaroslava Papa i Nenada Korenčića kao i dokumetima iz Istorijskog arhiva Srbije a knjigu je na engleski preveo Ljubomir Arsić. Madžarevićevo izdanje je za štampu uredila i priredila Marija Stefanović Jovanović a u njenoj izradi kao stručni konsultanti iučestvovali su dipl. inž. Aleksandar Radosavljević, MA Predrag Ilić, istoričar iz Istorijskog arhiva Šumadije i profesor istorije Aleksa Ignjatović. Objavljivanje knjige „Lovačko nasleđe Srbije” podržao je i Budžetski fond za razvoj lovstva Srbije. Po Madžarevićevim redžima zahvaljujući jednom od recenzenata dela Tomašu Margeskuu ova najopsežnija istorija lova na prostoru Srbije ikada napisana već je stigla u 30 zemalja sveta.
Pet knjiga na poklon čitaocima „Glasa Šumadije”
Autor knjige „Lovačko nasleđe Srbije” Sveta Madžarević poklanja pet svojih knjiga čitaocima „Glasa Šumadije”. Svi zainteresovani mogu se javiti od ponedeljka, 14. decembra na telefone 063/8185468 ili 063/1014334 da se dogovorimo oko preuzimanja ove monografije o istoriji lova i lovstva na našim prostorima u redakciji „Glasa Šumadije”.
Zoran Mišić