LJUDI, SEĆANJA: KRAGUJEVAC JE ŽRTVA RADIKALSKE OSVETE

Jovanka Nikolić: Rođena sam u Kragujevcu, živim u Kragujevcu…

Nisam imala teško detinjstvo, ali ni glamurozno sa fotografijama dalekih putovanja. Vrlo nezanimljivo. Zato mi je, kada mi je Rade Radovanović predložio da pišem  za rubriku „Ljudi, sećanja…“, bilo jako neprijatno. Volim istoriju, ali nikako svoju.

***

Dok se mučim sa prve dve rečenice, kolega iz „Danasa“ mi javlja da u Kragujevcu nema novoobolelih od korona virusa. Nešto ranije preslišavamo se u kući koliko smo vanrednih stanja preživeli. Kada je ubijen Zoran Đinđić, ovo sada, majka ne može da se seti trećeg. Podsećam – bombardovanje, kada je sadašnji predsednik bio ministar za informisanje i kada je na Uskrs jedan novinar u Srbiji ubijen.

***

Mnogo istorije koju beležim, pa se sve nadam da lepe godine tek dolaze.

***

Skorije mi je, kada sam relativno pristojno obučena ušla u više nego relativno prljava kola, brat rekao: „Baba Dana stavila šešir, zapalila muštiklu i krenula u šetnju. Nema veze kako izgleda kuća.“

***

Kada sam bila jako mala, nisam volela da me zovu „baba Dana“ (dedina sestra), ali mi u ovim godinama to imponuje. A baba Dana je porodična legenda uz koju sam rasla. Kao i mnoge druge koje u široj porodici volimo da ispredamo. Toliko da je jedna od snaha, koju smo na parkingu brat od strica i ja ostavili u venčanici da nas sačeka dok smo u stanu tražili burme, pozvala: „Ukoliko ne siđete za minut, ništa od venčanja. Vi Nikolići samo pričate o sebi, a i niste neke mustre.“

***

Legenda je i jedan od omiljenih stričeva koji je kao mlad lekar, u nekoj od kriza oko Trsta, „zaglavio“ zatvor jer je rekao da Trst nije naš. Odležao je dve godine i posle više nije mogao da radi u Kragujevcu.

***

Pa drugi, koga pamte generacije gimnazijalaca, koji je bio prvi predsednik Građanskog saveza u Kragujevcu.

***

Detinjstva se sećam i po Dnevniku u pola osam, kada smo uz jedan televizor morali da „slušamo šta nas lažu“,  i babe i dede koji su se posle povlačili na rezervni položaj da slušaju Glas Amerike.

***

I po tome da bratu i meni nije bilo dozvoljeno da gledamo domaće serije, jer se u njima „mnogo psovalo“, pa smo tako morali da naučimo da čitamo pre polaska u školu.

***

Nedavno je, na slavi, na koju su prijatelji došli sa kćerkom, bratanica, retkost u grupi muških rođaka, rekla: „Tetka, tako sam srećna što je konačno došla jedna devojčica.“  Tako sam i ja prvu drugaricu imala u osnovnoj školi. Igrala sam fudbal, bila dobra u stonom tenisu, ali nikada nisam naučila da preskačem lastiš.

***

Nekako mi je opet neprijatno što su mi sećanja na detinjstvo „ravna“. Kada se nečega setim, vidim fotografiju: u četvrtom razredu osnovne škole za Svetog Savu sam recitovala u crkvi. Koja je bila pored škole. Sutradan je učiteljica rekla: „Neki su juče primećeni u crkvi, a nisu došli u školu.“ I ništa više od toga.

***

U čitavom razredu, seoska škola u Cvetojevcu, bilo nas je petoro. Jedina sam bila u crkvi, ali su priče o zabranama, bar kada je Šumadija u pitanju, izmišljene.

***

Druga slika je fotografija na stepeništu osnovne škole na kojoj izgledam kao da sam se ukakila. Imala sam neku kariranu jaknicu koja mi je bila odvratna, ali se u to vreme i nisam baš pitala šta ću da obučem.

***

Treća slika je dan kada je umro Josip Broz. I sada vidim sebe i osećam istu neprijatnost. Dok su druga deca u tamnoj garderobi, ja imam bež pantalone i istu takvu bluzu.

***

Kada nas je u osnovnoj školi učiteljica pitala šta želimo da postanemo, odgovorila sam – novinar. Znala sam da kažem da taj posao volim i da bih ga radila i bez novca. Nisam se setila da bi trebalo biti oprezan u željama, pošto se u Kragujevcu naprednjaka to i dogodilo – gotovo svi novinari volontiraju.

***

Kako sam znala šta ću da radim, tako sam i upisala novinarski smer u kragujevačkoj Gimnaziji. I tu sam svoja na svome. Predaju nam stariji profesori. Razredni nam je Mioljub Ignjatović Jumba, koji je znao da nam kaže: „Mi smo pleme nasred puta. Ili će da nas civilizuju, ili će da nas sklone.“

***

Ali i godinama kasnije: „Vi ste i Dušanku voleli.“ Profesorku koja nam je predavala tri predmeta (mi nismo imali matematiku) i koja je jednom, kada su je generacije iza nas smenjivale, došla u redakciju „Svetlosti“ i sa vrata, iako sam bila ubeđena da me ne prepoznaje, kao u školi dobacila: „Nikolićeva, pratim. Odlično.“

***

U Gimnaziji nam predaju urednici i novinari Svetlosti, a moj maturski rad, kombinovani intervju, biva objavljen u tadašnjoj Svetlosti. Sarađujem u omladinskoj emisiji „Desetka“ na Radio Kragujevcu.

***

Ove godine, ako nas korona ne zaustavi, trebalo bi da slavimo 35 godina mature.

***

Pravnog fakulteta, iako sam ga završila bez volje i na vreme, uopšte se ne sećam. Sarađivala sam u Pogledima, koji je u to vreme bio studentski list, pa emisiji Niko kao ja, koja se emitovala iz tri studija – Drugog programa Radio Beograda, Radio Kragujevca i, mislim, Niša.

***

Iz tog perioda pamtim odlaske na Brač sa drugaricom iz Gimnazije Gordanom Mirović (dopisnicom Bete iz Kragujevca). Hrvatski deo Jadrana za mene je i danas najlepši. Uspela sam pre par godina da letujem (u predsezoni) u Opatiji, bila do Dubrovnika i jedini razlog za kupanje u Jadranu,  koji ne pripada hrvatskoj obali,  jesu visoke cene nešto severnije.

***

Devedesete u Kragujevcu počinju tako što vodimo sa pet nula. Na prvim višestranačkim izborima SPS i Slobodan Milošević u Kragujevcu nemaju nijednog poslanika. Sećam se da me majka probudila u pola šest da mi to kaže. I da smo pomislili da je svuda tako.

***

Moja familija je dezerterska. Dok se Jugoslavija raspada, u Kragujevcu mnogo ljudi odbija da ide u rat. Komanda Kragujevačkog korpusa, na konferenciji za štampu ’91,  saopštava da se na poziv za mobilizaciju nije odazvalo 6.176 obveznika, od kojih je 2.500 privedeno, a protiv 600 su podnete krivične prijave.

***

Brata mobilišu, ali se njegova jedinica, ili kako se to zove, rastura kada stižu autobusi da ih voze na neko od hrvatskih ratišta. Posle noćnih privođenja Kragujevčani su ti koji „ulaze“ u Vukovar. Imam rođaka koji i danas priča o strahotama koje je preživeo na vukovarskom ratištu.

***

Ima, međutim, i dobrovoljaca. Negde ’95. godine Haški tribunal objavljuje spisak osumnjičenih za ratne zločine: Milošević, Karadžić, Mladić i Miljko Lugar. Kragujevčanin, koji u to vreme u Glavnoj ulici prodaje sladoled na točenje.

***

Predložim na redakcijskom da napravim razgovor s njim. Prihvati urednik, ali i Miljko Lugar. Posle je neka francuska televizija dolazila da snimi optuženog za ratne zločine, pa su snimali i „novinarku koja je s njim napravila intervju“. Bili su zatečeni kada su na pitanje – gde se krije, dobili odgovor da prodaje sladoled u centru grada.

***

Ubijen je u, navodno,  kafanskoj tuči par godina kasnije.

***

Kada me je Miloš Pantić negde ’91. pozvao da dođemu Svetlost, bilo je kao da sam počela da radim za SNN. Već nisam htela da radim na Radio Kragujevcu, čija se gotovo cela tadašnja redakcija učlanila u SPS.

***

Ispred zgrade Svetlosti, 23. jun 1993.

Miroslav Jovanović, legenda ne samo kragujevačkog novinarstva, daje mi slobodu da pišem. Iako kao mlada novinarka imam utisak da sama biram teme, zapravo pratim liniju uređivačke politike koja je već deceniju pre toga počela sa osvajanjem slobode.

***

Fotografije iz ’93 : nema nafte, redovi, nema ničega na rafovima… Svetlost izveštava o svemu. Pravimo intervjue sa tadašnjim liderima opozicije Vesnom Pešić, Vukom Draškovićem, Zoranom Đinđićem, Vojislavom Koštunicom… Svi nam dolaze u redakciju. Zapravo, ne baš svi: na jednoj naslovnoj strani je karikatura Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja i naslov – dva ratna druga.

***

Te ’95. svašta se dešavalo. Jednom su mi se „sami od sebe“ odvili šrafovi na sva četiri točka na „bubi“ koju sam vozila. U septembru te godine policija je mobilisala koga je stigla, a naročito izbeglice iz Hrvatske.

***

Nije bilo mobilnih telefona, oko ponoći, zove me žena iz izbegličkog kampa u ambulanti u Stragarima. Moli: „Dođite, došla je policija da nam vodi muškarce. Zovem iz komšiluka, mi ćemo da ih zadržavamo koliko možemo.“

Žena iz Krajine na parkingu u Kragujevcu

Zovem redom foto-reportere, Mikica Petrović spreman. U potkrovlju te ambulante u hodniku stoje žene, u jednoj sobi muškarci i dvojica policajaca. Pitamo ih šta rade, kažu – došli da obiđu komšije. Pitaju i oni nas. Kažemo – pravimo reportažu o životu izbeglica.

***

Do dva iza ponoći sedimo dok razgovor ne postane „otvoren“. Odlazimo u isto vreme, a te porodice posle zovu godinama za Novu godinu. Nismo u kontaktu mojom krivicom.

***

Da policija mobiliše izbeglice i šalje ih na ratište u Bosnu bila je javna tajna. Fotografija koju Svetlost objavljuje prvi je javni dokument koji to pokazuje. Nedelju dana posle tog teksta lokalni parlament sa SPS-om na čelu donosi odluku da oduzme osnivačka prava Svetlosti.

***

Mesec dana kasnije policija nas izbacuje iz redakcije. Jedan novinar Radio Kragujevca objaviće: „Ima jedna lepa i jedna ružna vest. Lepa je da je redakcija Svetlosti oslobođena. Ružna da pada kiša.“ Taj će posle 2000, kao kadar DSS-a, postati urednik na tom istom radiju, ali nikada neće naučiti da se ne kaže – zapošljeni.

***

Mislim da sam bila na svim mitinzima koji su devedesetih organizovani u Srbiji. Na jednom je govorio moj profesor filozofije u Gimnaziji Milan Đokić. Da li tog, dan kasnije ili ranije, smenjen je sa mesta direktora Prve kragujevačke gimnazije. Na protestu oružara govorio je i vladika šumadijski Sava.

***

U Prištini

Svetlost je među prvima objavila fotografije albanskih privatnih škola na Kosovu. Pokazivao nam ih je sadašnji premijer kosovske vlade Aljbin Kurti.

***

Posle bombardovanje ’99. pravim paralelni intervju sa prvim ljudima Južne i Severne Kosovske Mitrovice – Bajramom Redžepijem i Oliverom Ivanovićem. Odlazim prvo kod Olivera Ivanovića, a onda vozilom KFOR-a zajedno odlazimo u južni deo. Sećam se da su se srdačno pozdravili…

***

Foto-reporter Nebojša Raus i ja u julu 2000, u kampanju JUL u julu – imamo „zanimljiv“ susret sa Mirom Marković. Mislim da sam tako zamišljala paljenje Rima: svi se prave da je sve u redu.

***

Predsednica JUL-a obilazi Batočinu, uporište te partije u Šumadiji. Ima svoju TV ekipu, ostali novinari, pa i oni koji kažu da su „njihovi“, oterani su i bukvalno. Rausa i mene niko ne dira. Za njenu posetu u Batočini je napravljen bazen na brdu na kome nema vode. Uopšte.

***

Radovi završeni u poslednjem trenutku, obuća se lepi za sveže ofarbanu terasu objekta u kome je bazen, ali ministri to „ne primećuju“ i opušteno grickaju bademe i lešnike. Raus fotografiše staricu koja pritrčava i Miri Marković ljubi ruku. Fotografiju će kasnije objaviti svi značajniji nedeljnici, ne samo u Srbiji.

***

Kada sam čitala svoj dosije posle 5. oktobra 2000. godine, pomislila sam isto što i dok pišem ove redove: pa sve ovo može da se vidi iz tekstova koje sam pisala. A u Udbu sam otišla ubeđena da nemam dosije, ali sa stavom da bi svako od nas trebalo da ode i pita, jer na taj način pokazuje građansku svest.

***

Ispostavilo se da je poduži. Ali, kao i ovaj tekst – ništa novo. Zapamtila sam da je pisalo kako me je neko, ko se bavio istim poslom, pozvao na kafu u poslastičarnicu Srce (tu je sedeo jedan deo redakcije koji se odao sladoledu i kolačima), a posle otišao i naplatio trošak od 50 dinara, koliko je koštala kafa.

***

Mislim da se redakcija koja je osvajala i nosila novinarske slobode devedesetih nije snašla posle dvehiljaditih. Skorije sam, onako kao ilustraciju, rekla kako je aktivistikinja SPS, sada mirovna aktvistkinja, urednik biltena te partije u Kragujevcu, u penziju otišao kao urednik Kragujevačkih, a ja pečem rakiju u Cvetojevcu. Što i nije tako loše.

***

Nije da sam se baš odala alkoholu, ali kada sam, nakon karantinske promene vlasti u Kragujevcu smenjena sa mesta direktorke Radio-televizije Kragujevac, počela sam da pečem rakiju. U Šumadiji to gotovo svi rade, a ja sam imala sreće da imam i gde i čim.

***

Rakiju i likere sam počela da pravim iz zabave. Kada sam prvi put u svojoj istoriji ostala bez posla, pomislila sam da bi hobi mogao da mi postane posao (prijatelji mi hvale rakiju, a ja verujem da to nije zbog toga što je dobijaju besplatno).

***

Onda su me Nedim i Dinko, ili Dinko i Nedim, ali obojica – podstakli da pokrenem portal. Sa mladom koleginicom, koja je ostala bez posla na RTK po povratku sa porodiljskog, Marinom Minić, pokrećem Glas Šumadije.

***

Sajt nam, prvi u sopstvenoj istoriji, izrađuje moj rođak Marko Nikolić. Dve godine postojanja obeležili smo 19. januara i s ponosom pokazujemo da smo najčitaniji portal u Šumadiji. Naša mala redakcija sada broji četvoro članova i svi radimo sve – pišemo tekstove, administriramo, fotografišemo…

***

Veliki doprinos našem osposobljavanju za brojne novinarske žanrove, nova informatička znanja, dao je i gradonačelnik Kragujevca Radomir Nikolić, koji pet godina krši zakon, ne raspisuje konkurs za sufinansiranje javnog interesa u medijima i iz gradskog budžeta finansira samo jedan medij – Radio-televiziju Kragujevac.

***

Kragujevački novinari, kako je Nikolić jednom sam rekao – ono malo što je još ostalo, okupljaju se u Medijskom skloništu.

***

Udruženje Res publika, novine Kragujevačke, crkveni Radio Zlatousti, agencija Iz glave i Glas Šumadije organizuju brojne akcije kojima ukazujemo na važnost istinitog i pravovremenog informisanja građana.

***

Kragujevac je sada nešto što nikada nije bio: grad uskomešanih emocija, koji zaobilaze svi važni putevi, zaobići će ga i pruga, koji je postao talac… S jedne strane radikalske osvete zbog svih gubitničkih izbora u prvoj prestonici moderne Srbije, s druge – zbog pijačnog pogađanja unutar najveće stranke u Srbiji.

***

A moglo bi da se protumači i drugačije: brisan prostor za nov početak.

O sagovornici

Jovanka Nikolić rođena je u Kragujevcu 23. avgusta 1966. godine, gde je završila gimnaziju i Pravni fakultet. Sarađivala je u omladinskim emisijama Radio Kragujevca, emisiji Niko kao ja Radio Beograda, u studentskim novinama „Pogledi“, radila u Svetlosti, kasnije Nezavisnoj Svetlosti, pisala za Vreme, Evropu, VOICE. Devedesetih bila deo redakcije Nezavisne Svetlosti, koja je tih godina nosilac borbe za slobodu medija i demokratizaciju društva u Srbiji. Bila je odgovorna urednica Svetlosti,  odgovorna urednica Radio Kragujevca, programska direktorka Radio-televizije Kragujevac, direktorka Radio-televizije Kragujevac. Danas je odgovorna urednica portala Glas Šumadije. Jovanka je jedna od osnivača Nazavisnog udruženja novinara Srbije. Živi i radi u Kragujevcu.

Piše: Rade Radovanović