Ljubica Filipović rođena je u Hrvatskoj, u Rijeci, 1885. godine, jer joj je majka bila Riječanka, dok je otac poreklom iz naših krajeva u Srbiji i porodica se vrlo brzo preseljava u Kragujevac, gde je poznata slikarka provela najveći deo života.
Završila je Kragujevačku gimnaziju, a još od početka školovanja prepoznavao se njen talenat za „kičicu i platno“. Kako navodi Žika Marković, autor knjige „Znamenite žene Srbije“, to je najbolje uočavala njena baka koja je govorila da „odgaja posebnu devojčicu“.
- Ljubica je čvrsto rešila da gimnazija ne bude njena poslednja stanica školovanja, nego da, kako je govorila, postane ’bakin moler’ (izvorno značenje nemačke reči moler je slikar-umetnik, živopisac – prim.aut.). Zahvaljujući njenoj podršci postala je učenica Bete i Riste Vukanovića, čija je reč u svetu slikarstva bila zakon, i oni su procenili da Ljubica ima veliki potencijal. Posle dve godine, koliko je provela u njihovom ateljeu, pomogli su joj da ode dalje, u Minhen, kod čuvenog učitelja slikanja Alberta Ažbeja i njegovih saradnika. Bilo je to novo poglavlje života za mladu LJubicu, koja je znala da talenat nije privilegija, ako se ne neguje, piše Žika Marković.
Posle Albertove smrti 1905. godine, vratila se u Srbiju. Tada je već imala lepo umetničko iskustvo, postala je članica Društva umetnika „Lada“, počela da izlaže svoje slike i da se kreće u krugovima već afirmisanih slikara.
Ljubica je, međutim, htela dalje da uči i usavršava se i zbog toga odlazi u Berlin, ali „taman kad je osetila berlinske salone“, kako navodi Marković, počinje Prvi svetski rat. Morala je da se vrati u Srbiju i to zaobilaznim putem u ratnim uslovima, preko Belorusije i Odese.
Čim je stigla u Kragujevac, prijavila se za bolničarku dobrovoljca 19. pešadijskog puka.
- Postala je sestra vojnika ovog puka i zajedno sa njima krčila sve teške puteve kojim su prošli Šumadinci u Prvom svetskom ratu. Bila je zrela tridesetogodišnjakinja, prepuna želje da pomogne i spase sve što se spasiti moglo. Bilo je to vreme ne samo ranjavanja i otimanja od smrti ranjenika, već i neverovatne borbe sa tifusom i kolerom. Znala je da joj je tu mesto. Nigde drugde, beleži Žika Marković.
Po završetku rata, Ljubica Filipović želi da „ponovo vidi svet“, da se upozna sa novim trendovima u likovnoj umetnosti, da još više nauči od velikih majstora umetnosti. Zato na nekoliko godina odlazi u Italiju, a po povratku u zemlju počela je da radi kao nastavnica slikanja i crtanja u beogradskoj Prvoj ženskoj gimnaziji. Istovremeno postaje aktivna u osnivanju i radu Udruženja likovnih umetnika Srbije, podizanju umetničkog paviljona „Cvijeta Zuzorić“, slika, izlaže svoja dela i postaje poznata i prepoznata srpska slikarka. Bilo je to „blagorodno poglavlje života za ovu umetnicu“, ocenjuje Marković.
Međutim, došao je još jedan – Drugi svetski rat. U bombardovanju 6. aprila 1941. godine bomba pogađa njen atelje i u požaru su izgorele sve njene slike. To je veoma teško podnela, odmah napušta Beograd i ponovo se doseljava u Kragujevac. Još u toku rata da bi, kako je govorila, „opet pronašla smisao života“, okružila se mladim ljudima koje podučava crtanju i slikanju u svojoj „školici“. Posle rata je sa svojim učenicima priređivala izložbe za ranjenike, organizovala i za njih tečajeve – „da im vrati veru u život“. Među njenim učenicima bila je i tada mala Olja Ivanjicki, koja je prva znanja o slikarstvu dobila od Ljubice Filipović i koja je imala presudnu ulogu da kasnije velika slikarka upiše Likovnu akademiju.
- U prvom ratu je vojnicima rane vidala zavojem, a u drugom razgovorima, zapisao je Žika Marković.
Kada je bila u zrelom umetničkom dobu, Ljubica Filipović imala je veliki zdravstveni peh, ostala je slepa. Novinarka Gordana Jocić u knjizi „Pitoma loza“ („Svetlost“, 2004.) navodi šta je slikarka tim povodom sama zapisala: „Doživela sam ličnu tragediju, preranom, nesavesnom i neodgovornom operacijom izgubila sam vid na oba oka, koja su još videla, a nisu me ni bolela. Za to krivim lekare, a i samu sebe, jer sam se plašila da ću ostati bez vida, pa sam se odlučila na operaciju“.
Međutim, Ljubica je i slepa nastavila da slika. Na ram platna zakivala je ekserčiće, a onda vezivala i ukrštala konce kojima je pravila motiv i kompoziciju buduće slike. Žika Marković opisuje kako je nanosila boje:
- Imala je oko pasa prave lovačke fišeklije u kojima je držala boje i tačno je znala gde se koja nalazi. Bela je, na primer, uvek stajala na istom mestu i ona ju je tu uvek vraćala. Nije moglo da se desi da pored zelene uzme plavu, jer je prema pipanju na jagodicama prstiju bezgrešno znala gde se koja boja nalazi.
Kada je 1969. godine Ljubica Filipović poslednji put izlagala u Beogradu, posetioci koji nisu znali za njen hendikep nisu mogli da poveruju da su pred njima slike slepe umetnice. Tada su novine zapisale da je to „podvig žene zaljubljene u slikarstvo“ i da je „pokazala koliko su neograničene mogućnosti istinskog zaljubljenika u boje“.
Komšije i poznanici u Kragujevcu zvali su je „naša tetka Ljuba“, a Ljuba se nikada nije žalila svojim sugrađanima, a često joj nije bilo lako. Nije želela da zarađuje na slikama, govoreći da su one izraz duše, a to se ne može prodavati.
Poslednje godine života provela je u Domu za stare, gde je umrla 17. maja 1975. godine. Dom je organizovao njenu sahranu, a u monografiji ove ustanove štićenica LJubica zauzima počasno mesto.
Ljubici Filipović 1958. godine dodeljena je Diploma grada Kragujevca u znak zahvalnosti za sve što je uradila u likovnoj umetnosti, ali i na polju humanosti.
Na kraju teksta o slikarki Žika Marković zaključuje:
- Bila je stvarni darodavac svega što je stvarala. Videla i obnevidela. Upijala je u sebe dohvatni svet, ali svetu i darivala obrise koje do tada nije poznavao. Ova krhka, obnevidela starica, okoštala svakim damarom, i kada više nije slikala, činila je svet oko sebe svojom razigranom maštom.
Progledaj – i pogledaj dom svoj, Ljubice
Ulica Tanaska Rajića, u nekada lepoj Staroj varoši kragujevačkoj, izlazi na Veliki park. Na broju 52 je kuća stara stotinak godina, ali se već na prvi pogled vidi da je dugo napuštena i zapuštena. Neki prozori do ulice su poluotvoreni, stakla na njima razlupana, gvozdena kapija zarđala i zakatančena. Ispred same kuće tri kontejnera prepuna đubreta.
Kad se iz dvorišta prvog komšije pogleda na veliki plac po dubini, prizor je još gori: trava je do kolena, korov do pojasa, a dve-tri voćke ljudska ruka ko zna od kada nije dotakla.
Na kući nema nikakvog obeležja, mada ju je Vlada Srbije još 27. jula 2001. godine proglasila za spomenik kulture. Zvanično je zapisano da „da pored svojih arhitektonskih, objekat ima i istorijsku vrednost, s obzirom na činjenicu da je u njemu živela i radila velika slikarka“. Ta stvarno velika slikarka bila je Ljubica Filipović, koja poreklom nije bila Kragujevčanka, ali je u ovom gradu najduže živela i stvarala, ovde i počiva (više o njoj u tekstu uz ovaj). Svoju kuću i okućnicu, čije je stanje napred opisano, testamentom je darivala gradu Kragujevcu, tačnije ovdašnjem Narodnom muzeju, sa željom da u njoj bude stalna postavka njenih šezdesetak slika i da se koristi za različite kulturne događaje.
- Nadam se da će i u buduće mladi naraštaji uvažavati i imati razumevanja za moju želju i da neće menjati moju odluku testamentom ostavljenu, poručila je slikarka kada je odlučila da kuća bude njen legat.
Nažalost i na sramotu svih kragujevačkih glavešina i „kulturnjaka“ koji su tokom proteklih nekoliko decenija prenamenjivali ovu kuću i na kraju je ostavili praznu da je vreme jede, želja ugledne umetnice i dobrotvorke grubo je pogažena. To je bruka za grad koji i te kako ume da se hvali svojom tradicijom i istorijskom baštinom.
Česta promena „stanara“
Testament o darivanju svoje kuće i slika Ljubica Filipović sastavila je i overila 1955. godine, potom je poživela još dve decenije, a šta se za to vreme i kasnije dešavalo sa njenim legatom svojevremeno je istraživala kragujevačka novinarka Gordana Jocić u knjizi „Pitoma loza“, koja se bavila gradskim zadužbinama i zadužbinarima.
- Godinama se tvrdilo da je testament Ljubice Filipović zagubljen, pa pošto zaostavština nije raspravljena posle njene smrti, kuću je koristio kako je ko hteo, mada su prijatelji i poštovaoci slikarke tvrdili da je sve jasno i da, ako ne postoji testament, postoji katalog sa njene poslednje izložbe, gde je saopštena njena želja da se kuća zavešta kragujevačkoj kulturi, piše Gordana Jocić.
Odlukom opštinske uprave 4. februara 1965. godine donosi se rešenje kojim se kuća u Ulici Tanaska Rajića „prenosi na korišćenje Narodnom muzeju u Kragujevcu, bez nadoknade“. U to vreme slikarka je još bila živa, pa je ova odluka doneta verovatno na osnovu njene usmeno iznete želje.
Muzej potom, po želji umetnice pravi stalnu postavku njenih slika i vraća deo pokućstva, ali to traje samo do 1976. godine, kada su po tvrdnjama tadašnjih muzejskih radnika oduzeti ključevi legata ovoj ustanovi i kuća se dodeljuje tadašnjoj Zajednici kulture. Daje se na korišćenje likovnim umetnicima grada „koji su to činili na nedomaćinski način, pa je kuća postala prava ruina“.
Onda je usledila nova odluka. Samoupravna interesna zajednica kulture 1978. legat dodeljuje Kulturno-prosvetnoj zajednici, koja tu ostaje do sredine 1985. godine i kuću ostavlja u prilično zapuštenom stanju.
Ali tada se ponovo poteže pitanje prave namene legata LJubice Filipović. Sekcija za kulturu Socijalističkog saveza radnog naroda (SSRN) predlaže da se Predsedništvo ove organizacije ozbiljnije pozabavi statusom slikarkine kuće. U isto vreme grad ulaže prilično sredstava u obnovu legata, a cilj je bio da sve bude gotovo do 23. juna 1988, kada se obeležavala dvadesetogodišnjica Likovnog udruženja Kragujevca.
Tada je odlučeno da se legat ponovo preda likovnim umetnicima, da se vrati stalna postavka slika LJubice Filipović, a da se ostali prostor koristi za organizovana okupljanja i rad likovnih i drugih kulturnih radnika Kragujevca. Rečeno – učinjeno.
Utorkom i sredom tu su se sastajali članovi Likovnog udruženja Kragujevca i Književnog kluba „Katarina Bogdanović“, međutim to je trajalo samo dve godine.
Ima – nema testamenta
Legat se 1991. ponovo dodeljuje Kulturno-prosvetnoj zajednici, a istovremeno se u njega useljava javno preduzeće za radio-televizijsku i kulturno-umetničku delatnost „Fokus“, kao i Akademski hor „Liceum“. Međutim, iste godine opet se otvara pitanje ostavinskog postupka. Tada se u postupak uključuje i javno pravobranilaštvo, ali postupak se ne okončava jer testament nije nađen i tada se tvrdilo da on ne postoji i „da 99,9 posto neće biti pronađen“. Zato je odlučeno da jedini naslednik kuće-legata može biti opština.
Ali, odmah se događa neverovatan obrt. Zalaganjem jedne novinarke, testament je nađen u Opštinskom sudu, gde je bio arhiviran još 1955. godine, kada je napisan i zaveden. Zanimljivo je da je predsednik tog suda Joksim Vuković ranije potpisao potvrdu u kojoj je pisalo „da testament nismo mogli da pronađemo“.
Nekoliko dana kasnije upriličeno je otvaranje testamenta, a tom činu prisustvovali su opštinski javni pravobranilac, nekoliko slikara, novinara i članovi Društva za preporod kragujevačke kulture. Ispostavilo se da je sve onako kako su upućeni govorili – da je slikarka Ljubica Filipović 1955. gradu, odnosno Narodnom muzeju zaveštala kuću i svoje slike.
Dakle, tek je 1991. nesporno utvrđeno da je Ljubica Filipović sve svoje zaveštala Narodnom muzeju, ali u legatu su i dalje ostali Kulturno-prosvetna zajednica i hor „Liceum“. Deset godina kasnije legat je u Zavodu za zaštitu spomenika kulture kategorisan kao kulturno dobro – spomenik kulture.
Pretragom novinske arhive dolazimo do podatka da je 27. juna 2003. u legatu pripređena izložba crteža Udružena likovnih umetnika Kragujevca koja je bila otvorena deset dana, a onda je urađena druga rekonstrukcija kuće Ljubice Filipović. Međutim, posle toga legata više nema na kulturnoj mapi Kragujevca.
Obnova legata 2023.
Da se želja slikarke konačno može ispuniti najavljuje direktor Narodnog muzeja Miloš Jurišić. U pisanom odgovoru za naš portal, posle nabrajanja šta je sve ustanova uradila u protekle tri godine, on kaže da „dolazi na red i da se obnovi i stavi u funkciju objekat kuće-legata Ljubice Filipović. Radovi na ispunjavanju testamentarne volje kragujevačke slikarke počeće sledeće godine. Objekat je ušao u plan investicija grada Kragujevca za 2023. godinu i nakon usvajanja budžeta i dobijanja zvaničnog dokumenta od strane grada, imaćemo preciznije informacije o opredeljenom iznosu finansija, kao i fazama koje će biti predviđene u odnosu na dodeljene finansije”.
Jurišić zatim navodi da je Muzej pripremio inicijalni projektni zadatak koji je prosleđen osnovaču. Sanacija objekta sa vraćanjem u funkciju i formiranje posebne celine za galeriju slika uvršćeni su u gradske kapitalne investicije. Na pitanje zašto je legat dospeo u sadašnje stanje, Jurišić odgovara:
- Pre dvadesetak godina, zbog pogrešnih odluka prethodnog rukovodstva Muzeja i zbog namere da se u objektu izgradi potkrovlje, čime bi se trajno narušila njegova autentičnost, isključeno je centralno grejanje, pri čemu je došlo do havarije, pa je od tada čitav objekat van funkcije. U međuvremenu je i katastarska služba, takođe nečijom slučajnom ili namernom greškom, deo objekta upisala kao nelegalan, pa je sada u toku ispravljanje te greške.
Direktor muzeja optimistički zaključuje:
- Iskreno se nadamo da ćemo uspeti da ispravimo pogrešne odluke naših prethodnika i da vratimo slike Ljubice Filipović, koje se trenutno nalaze u našem depou, na mesto koje mu pripada, čime ćemo svim građanima i građankama Kragujevca omogućiti da uživaju u našem zajedničkom kulturnom nasleđu.
Podsećamo, sličnu najavu dao je član Gradskog veća za kulturu Milan Bjeletić u decembru 2020., obrazlažući budžet grada za potrebe kulture u narednoj godini.
- Jedan od najvažnijih projekata za 2021. jeste rekonstrukcija legata Ljubice Filipović, objekta površine nešto više od sto kvadrata, sagrađenog dvadesetih godina prošlog veka, kako bi se sačuvao duh starog Kragujevca, a drugi deo objekta biće prilagođen za književne večeri i slične sadržaje.
Valjda neće opet sve ostati na obećanjima.