Povodom akcije „Solidarnost za Miroslava Jovanovića“ i sličnih akcija
U Svetom pismu hrišćana – Novom zavetu, postoji jedna upečatljiva priča o solidarnosti. Kako se nalazimo u danima Velikog Posta, a ja sam urednica jednog hrišćanskog radija, priču o solidarnosti želim da započnem upravo od toga.
„Tada će reći Car onima što mu stoje sa desne strane: Hodite blagosloveni Oca mojega, primite Carstvo koje vam je postavljeno od postanja sveta. Jer ogladneh i dadoste mi da jedem, ožedneh i napojiste me, stranac bejah i primiste me, nag bejah i odenuste me, bolestan bejah i posetiste me, u tamnici bejah i dođoste mi.
Tada će mu odgovoriti pravednici govoreći: Gospode, kada te videsmo gladna i nahranismo? Ili žedna i napojismo? Kad li te videsmo stranca i primismo? Ili naga i odenusmo? Kada te videsmo bolesna ili u tamnici i dođosmo ti? I odgovarajući Car reći će im: Zaista vam kažem kad učiniste jednom od ove moje najmanje braće, meni učiniste.“
To je upravo to. Zauzimanje jednog čoveka za drugog, pri čemu se ta obaveza zauzimanja čoveka za čoveka može odnositi da odnos između ljudi, odnos između različitih zajednica i odnos između ljudi i zajednica. Prema jednima solidarnost je lična moralna obaveza, prema drugima društveni koncept koji se zagovara na više različitih načina. U svakom slučaju ona podrazumeva dve strane i to jednu kojoj je pomoć potrebna i drugu koja je u mogućnosti da daje. Uobičajena je zabluda da čovek mora da bude bogat da bi davao drugom. Davanje nije uvek samo novčano, davanje je i davanje svog vremena da se uzmogne slabijem, detetu ili starijem čoveku, bolesnom, raseljenom, potrebitom. Spremnost da se da drugom, da se pomogne je voljni čin, moralni čin i odgovornost svakog čoveka. U Svetom Pismu ima još jedna priča o udovici koja je dala dve poslednje pare da pomogne drugom. Nismo, naravno, u obavezi da damo svoj poslednji novac, to je izuzetan čin milosrđa, koji i mogu da čine samo izuzetni ljudi, a ima ih takvih i među nama. Pozvani smo da dajemo od svog suviška, odmeravajući da li među stvarima na koje trošimo novac, ili na koje se trošimo kao ljudi, emocionalno, energetski… ima onoga što bi bilo svrsishodnije upotrebiti pomagajući ljudima kojima je pomoć neophodna.
Svako se ponekad nađe u situaciji da mu je potrebna pomoć. Prepoznajemo to svakoga dana. Mediji i društvene mreže su puni takvih priča. Iznenada se neko u kući teško razboli, potrebno mu je skupo lečenje u inostranstvu i on to ne može platiti bez pomoći drugih. Ili se desi požar u kući, izgori stan, kuća, sve što je čovek godinama sticao i opet je potrebna pomoć drugih. Stigne vam na vrata sudski izvršitelj, nagomilale se kamate na neke dugove i eto potrebe za tuđom pomoći. Naiđu poplave, zemljotresi, zatresu nas ratovi i odjednom smo u situaciji onih nesrećnih migranata koji u svojoj nevolji otimaju brod da bi prisilili neku zajednicu da ih prihvati i primi.
Ali, da li solidarnost treba da se ispoljava prisilno, ili kao u primitivnim društvima da bude uslovljena propisima, čak i kaznama? Ja mislim da ne. Stoga je solidarnost slobodan lični čin, ali i društvena obaveza, i nalazi se u osnovi koncepta socijalne države. Nije slučajno da je pojam solidarnosti povezivan sa velikim radničkim pokretima i sindikatima, kao što je poljska „Solidarnost“. Radnička podrška, osnivanje fondova solidarnosti su tekovina socijalizma i socijalnog društva u kome se pojedinci brinu jedni o drugima, ali i država brine o pojedincima. Solidarnost je sušta suprotnost konceptu potrošačkog društva i društva liberalnog kapitalizma u kojem se samo grabi sve više i više za sebe.
Čini se da postoje neke životne situacije kada ljudi lakše ispoljavaju solidarnost. To su obično neke ekstremne situacije. Svi se danas sećaju kako smo ispomagali jedni druge tokom bombardovanja, ili kada su bile one velike poplave u Srbiji. Ipak, solidarnost je društveni koncept koji bi trebalo da postane naša praksa i van tih krajnosti. Ako recimo štrajkuju prosvetni radnici, možda treba i drugi da razmisle da im se pridruže. Ako štrajkuju Pošta i Katastar možda ima razloga da ih podrže, recimo – zdravstveni radnici.
I konačno, kako podstaći ljude na veću solidarnost jednih prema drugima? Kako izgraditi solidarnost kao vrednost? Ne vidim drugi odgovor nego vaspitavanje za solidarne drutšvene prakse. U svakom slučaju to nije nešto što se može izgraditi brzopotezno. To je orijentacija kako lična, tako i društvena.