„Žao mi je sto smi koji smo bili tamo razocarili one koji su se kod kuća nervirali što nema interneta i krvi, što nismo jurišali na Skupštinu punu naoružane policije i neko dete poslali kući u sanduku pokrivenim zastavom, što smo snajperiste po krovovima ostavili bez posla. Izvinite.“
Napisao je juče dramski pisac Siniša Kovačević dan posle protesta u Beogradu, kada se više govorilo o tome koliko je ljudi bilo ispred Skupštine, nešto manje o zahtevima a gotovo da se nije pomenulo koliko je upornosti, volje i hrabrosti trebalo da ljudi koji ne žive u Beogradu, naročito iz malih mesta u Srbiji, stignu do glavnog grada. Nešto o tome za Glas Šumadije piše Jelena Vukojičić, jedna od organizatora protesta u Rekovcu:
- U sveopštem metežu oko polaska za Beograd 13. aprila, nekako smo uspeli da nađemo jednog prevoznika koji je za određenu sumu novca hteo da nas iz Rekovca vozi. Bilo je zainteresovanih. Kako je ovo opština sa malim brojem stanovnika, odlučili smo da se organizujemo sa Kragujevčanima i popunimo mesto u autobusu. Međutim, prevoznik pod pritiskom odustaje, kao i svi ostali. Uspeli smo automobilima da se organizujemo. Nisu otišli svi koji su želeli. Prosto je tako. Nailazimo na razne blokade i nepravdu od strane vladajućeg režimama.