U istoriji novinarstva zapisana je jedna zanimljivost – o tome kako je nastala sintagma „novinarska patka”, odnosno lažna ili neproverena informacija. U namačkom gradu Keln u 19. veku izlazile su novine koje su uz neke tekstove imale uočljivu oznaku n.t, što je skraćeno od latinskog non testatum, ili u prevodu nije provereno.
Priča kaže da je urednik jednom diktirao tekst direktno slovoslagaču i na kraju mu rekao da ukuca n.t, odnosno sricano en-te. Ovaj je, međutim, napisao onako kako je čuo, sastavljeno ente, što je na namečkom jeziku patka. Brzo se u žargonu ustalila „novinarska patka”, a i danas se često može čuti za netačne, neistinite i slične skaradne vesti.
Da je zadržana praksa upozoravanja čitalaca na ovaj stari nemački način, pune novine, a i televizije, portali, rečju sva sredstva javnog informisanja, bila bi puna n.t. oznaka, jer su u našim medijima svakodnevno prisutna „jata pataka”. U tome se naročito ističe žuta, petparačka štampa, koju danas zovemo tabloidima, a ne zaostaju ni televizije, nažalost i one koje su dobile nacionalne frekvencije.
Činjenice i vrednosni sudovi
Koliko u kragujevačkim medijima ima „pataka”, odnosno lažnih vesti? Pre odgovora na ovo pitanje valja konstatovati da je grad u poslednjih nekoliko godina medijski baš osiromašio i sveo se na jednu televiziju, koja i dalje radi nezakonito kao neprivatizovana, jedne novine, nekoliko radio stanica, od kojih možda dve-tri imaju informativni program, i nekoliko portala koji su upisani u zvanični registar medija.
Kopajući po arhiviranim informacijama Televizije Kragujevac, „Kragujevačkih novina” i portala „Glas Šumadije”, „Infokg”, „Ritam grada”, „Presek” i „Veliki park” koje su objavljene u poslednja tri meseca, došli smo do nepobitnog zaključka da lažnih vesti nije bilo. Bilo je onih koje su neprofesionalno napisane, koje su bile nedorečene ili nedovršene, one sa lošom selekcijom podataka ili nedovoljno jasno formulisane, sa masom stilskih i pravopisnih grešaka, ali nisu pronađene one koje su plasirane sa očiglednom namerom da se javnost obmane, svejedno da li je to redakcijska namera ili podleganje „diktatu” centara moći, političkih pre svega.
Da sve bude jasnije, ovde pod lažnim vestima podrazumevamo samo one koje se zasnivaju na netačnim, friziranim, ili što je najgore, izmišljenim činjenicama, koje su svesno, dakle s namerom, fabrikovane u samim redakcijama, ili su im kao takve „doturene” s nekog važnog mesta i javno objavljene.
Držeći se pravila da su u novinarstvu činjenice (istinite, proverene, jasne i potpune) zakon, a da su stavovi slobodni, pod lažne vesti nikako se ne mogu svrstavati informacije koje sadrže vrednosne sudove, ocene, predviđanja i slično pojedinaca, organizacija, interesnih grupa ili drugih kolektiviteta. To spada u domen slobode izražavanja, s tim što je obaveza redakcija i urednika da tu slobodu „ograniče” ako se kroz nju provlače govor mržnje, vređanje dostojanstva ličnosti, povreda privatnosti i drugo što je jasno definisano Zakonom o javnom informisanju.
U društvu s visokim stepenom polarizacije, posebno na političkoj sceni, ni mediji ne mogu ostati imuni na te podele i razlike i nije teško uočiti razlike u uređivačkoj politici – ko više ili manje naginje određenim političkim opcijama. Ima tu i navijačkih strasti novinara i urednika, što se ne može oceniti kao dobar pristup informisanju, međutim to nikako nije srpski specijalitet. I u razvijenim demokratijama postoje mediji koji su tradicionalno provladini, koji forsiraju određene političke opcije, bilo da su vladajuće ili opozicione.
To se može videti i u kragujevačkim medijima, ali se evidentne razlike u uređivačkim politikama, pa prema tome i doziranje nekih informacija, ne mogu podvoditi pod lažne vesti.
Poznati primer lažne vesti iz Kragujevca je informacija koju je letos objavila većina gradskih portala o smrti slikara Milivoja Maketa Tasića. Oni su se kao zvanična javna glasila „upecali” na jednu objavu na društvenim mrežama koje ne pripadaju sektoru javnog informisanja, o smrti slikara i bez provere istinitosti podatka, što je jedna od najtežih, ali i najvažnijih faza u novinarskom radu, objavili vest pod naslovom „Umro slikar Make Tasić”. Izgleda da im je to bio dobar nauk da neformalne komunikacije na društvenim mrežama ne mogu biti ni izvor informacija, ni „gotova” vest.
Primeri iz prakse
Po svemu do sada rečenom može se steći utisak da je lako izbeći zamke lažnih vesti. Međutim, nije tako. Evo jednog iz mnoštva sličnih primera. Opoziciona gradska stranka nedavno je svim medijima prosledila saopštenje za javnost u kome optužuje lokalnu vlast da za rekonstrukciju Trga Radomir Putnik bespotrebno troši 8,6 miliona dinara, deo na izbor skupljeg ponuđača radova, deo na plaćanje koje treba da snosi izvođač radova. Tvrde da su to tačni podaci koje su proverili.
Šta onda da radi urednik? Da li je iznet podatak tačan, jer nikome ne bi trebalo „blanko” da se veruje. Postoje dve solucije: prva je da se saopštenje objavi u autentičnoj formi, bez provere navedenih činjenica, pri čemu bi redakcija bila „čista” pred zakonom, jer za istinitost odgovara autor informacije. Međutim, s druge strane, postoji profesionalna odgovornost prema građanima da budu istinito informisani, a tu je i „treća strana” da se u pluralističkom sistemu političkim strankama daje medijski prostor za javno saopštavanje stavova. Ako se objavljuje autentični tekst, u ovom primeru jedne političke partije, druga eventualno povređena strana ima zakonsko pravo da od redakcije traži objavljivanje ispravke, odgovora ili demantija.
Druga solucija je da novinar krene tragom saopštenja za javnost da proverava istinitost iznetih podataka, pa da čuje i takozvanu „drugu stranu”, ali to je znatno teži put, mada je profesionalno ispravniji i sa većom garancijom da se objave tačne činjenice. Međutim, danas među medijima koji se bave dnevnim informacijama postoji surova trka ko će biti brži i prvi objaviti neku novost, tako da je ovaj pristup obradi vesti praktično neprimenljiv.
Uzmimo drugi primer. U Kragujevac dođe predsednik države i pred novinarima izjavi da će za godinu dana biti zatvoreno i rekultivisano smetlište u Jovanovcu, jer će se za to vreme uraditi nova sanitarna deponija sa pogonom za reciklažu, spalionicom… Novinari od reči do reči prenesu obećanje predsednika i obavili su svoje zadatke. Tada niko i ne pomišlja da li je možda objavljena lažna vest.
Međutim, jedan novinar se lati matematike i sa iskusnim urbanistom i projektantom počne da računa trajanje svih neophodnih procedura i da li je realno da deponija bude gotova za godinu dana. Urbanista stavi na papir vreme za raspisivanje i trajanje tendera za prve projektne poslove, vreme za odlučivanje o prispelim projektima, izbor projektanta (ako neki ispunjava sve uslove), donošenje odluke o izradi glavnog projekta, pa opet tender, pa dobijanje građevinskih i izvođačkih dozvola, uzgred je i eksproprijacija zemljišta za put i još što-šta, pa tek onda početak radova, pod uslovom da sve prethodno ide glatko. Urbanista podvuče crtu i kaže: u najboljem slučaju deponija bi mogla da bude gotova za dve i po do tri godine.
Šta je zaključak: svi mediji objavili su lažnu vest, odnosno preneli su nerelno i neostvarivo obećanje predsednika države, ali su samo u jednom tekstu, uz pomoć stručnjaka, osporene njegove najave.
I ovde dolazimo do, ne samo teorijske, već i praktične dileme o objektivnom i istinitom informisanju, koji su dva od četiri temeljna principa novinarstva, druga dva su aktuelnost i potpunost.
Opet se vraćamo na prethodni primer o deponiji. Mediji su na objektivan način informisali javnost oobraćanju predsednika, verno su i autentično preneli njegove izjave. Međutim, ispostavilo se da informacija nije istinita, odnosno objavljena je lažna vest. Naravno da novinari u ovom slučaju ne mogu snositi nikakve profesionalne konsekvence, ali šta je sa onima zbog kojih se sve ovo radi, a to su građani. Očigledno su obmanuti.
I sada dok traje izborna kampanja sa svih strana pljušte razna obećanja, mediji ih prenose, svaki na svoj način. Bez obzira što se sve svode na „svetlu budućnost”, koja je po režimskim političarima odavno počela, a ovi drugi je tek najavljuju, iole upućeni ljudi lako će zaključiti koliko je tu „šarenih laža”, pri čemu je malo istraživačkih tekstova kojima bi uz raspoložive argumente i konsultovanje stručnjaka lako moglo da se dokaže da političari debelo lažu javnost, pri čemu su novinari samo sredstvo transmisije.
Važno je, međutim, da u kragujevačkim medijima nema lažnih vesti u „sopstvenoj produkciji”, s nameroma fabrikovanih i pravljenih sa očiglednim predumišljajem.