„Sedam strahova“ se zove „roman uspješnica“ zeničkog pisca Selvedina Avdića, u kojem autor prikazuje surovu sliku jednog bosanskohercegovačkog grada u postratnom periodu, kroz perspektivu naratora, skoro katatoničnog depresivca.
NJegov intimni svet slika je i prilika manje-više svih eksjugoslovenskih gradova i regiona, koji su devedesetih, i u godinama tranzicije, izgubili i razum, i srce, i dušu.
Kao da smo se pronašli u Paklu onakvom kakvom ga opisuju pojedini teolozi: kažu da Tamo Dole sve izgleda manje-više kao u stvarnosti, samo su loše stvari naglašene, učestale, a one dobre – polako gube boju i iščezavaju.
U romanu pisac opisuje bulgakovljevsku potragu za jednim inovercem, bivšim novinarom kojem se tokom rata izgubio svaki trag i za čiji nestanak su, po svemu sudeći, odgovorna zloglasna braća Pegaz.
U pitanju su predratni kriminalci koji su se tokom oružanih sukoba i poraća temeljito obogatili, koji su postali gospodari grada čineći dakako mnogobrojna zlodela.
Fenomen braće Pegaz sveprisutan je na ovim našim prostorima: znate, to su oni „zlojebi“ s kojim osamdesetih niko ozbiljan ne bi razmenio ni „dobar dan“, a koji se danas kotiraju kao moćni i ugledni građani na čije bahanalije dolaze čak i oni koji su se nekad protiv rata borili.
Moć i novac imaju izuzetnu privlačnost, opšte je mesto.
Posebno je interesantan detalj kada naš junak-narator, oslobođen strahova, priupita braću Pegaz koliko su oni ljudi – neposredno likvidirali.
Da se razumemo, nisu Pegazi od onih koji su bili na ratištu, oni su ordinirali u gradu, sejali strah i nasilje, trgovali, obavljali prljave poslove – svi su od njih bežali kao đavo od onog džinovskog krsta na ulazu u Kragujevac.
Braća mu otprilike odgovoriše da oni nikada niti jednog čoveka nisu ubili, ali da je bilo mnogih koji su to za njih sa radošću, poletom i osmehom na licu radili. Realno, sasvim je moguće da su govorili istinu: nisu naši Pegazi morali da prljaju ruke, uvek je bilo tih oko njih koji su se utrkivali u tome ko će da počini najsurovija zverstva za malo tapšanja po ramenu i nekoliko mrvica hleba sa vazda bogate trpeze.
Razvije se tu čak i jedan poseban neverbalni jezik, podređenima ne treba ni naređivati, oni pažljivo slušaju čak i misli svojih gazda, i prema njima se ravnaju.
Nekada doduše nastane šum u komunikaciji, pa odu korak dalje, ubiju nekoga koga nisu trebali. Gazde su međutim velikodušne, pa će reći samo – nisi to trebao da uradiš, ali sada, šta je tu je…
Ne treba biti odveć rasan politički i društveni teoretičar da bi se zaključilo da ljudi slični braći Pegaz ljuljaju danas Srbijom, i to na svim nivoima, a da opisani mehanizam, uspostavljen u ratu, i dan-danas besprekorno funkcioniše.
Doduše, broj onih koji ispunjavaju naredbe, želje i misli gospodara – neuporedivo je veći. Na gazdinim bahanalijama, prepunim sisatih guzica, možete sresti najneverovatnije tipove – od ekstremnih desničara, preko nevladinih aktivista, do levičarskih pregalaca zaposlenih u javnim preduzećima. Ne bih se iznenadio da istinu govori Suzana Vasiljević kada kaže da ona „ne zove medije osim ponekad Pink i Prvu“ – a razlozi su prosti: neverovatan je broj onih, i to ne samo u svetu medija, koji će gazdi svakog dana da donesu poklone, u vidu urnebesne pohvale ili nečije odrubljene glave.
Nekada se i oni zajebu, pa u kuću, kao što to nekada mačke čine, donesu na dar mrtvog miša, a vi šta ćete – pomazite ih, uzmete miša i bacite ga u kontejner. Ne treba potcenjivati Vučićeve savetnike i spin-doktore, ali ovako kompleksna političko-ekonomsko-medijska mašinerija koja razara svaku poru društva ne može biti samo proizvod njihovih planova i pregnuća: u pitanju je samoodrživi smrtonosni mehanizam koji je u određenoj meri – spontan, i to ga čini još jezivijim.
A videće se to i tokom nekoliko narednih – očigledno će biti vrlo interesantni – meseci. Pred prolećne izbore. Mnogi će intenzivirati svoje aktivnosti, svakakvog ćemo se čuda nagledati.
I dobro isplaniranih „duplih finti“ i miševa po kućama, odnosno soliranja. Generalni naprednjački plan je jasan – stvoriti svoje zaokružene društvene i političke strukture. Braća Pegaz će tokom predizbornog perioda imati pri ruci, veoma aktivnu, i svoju levicu, i svoju desnicu, i svoje manjine, i svoje autonomaše i regionaliste, i svoje LGBT organizacije.
Neki će od njih imati carte blanche da napadaju ne samo stvarnu opoziciju, kao što su to do sada radili, već i vlast, hineći raznobojnu političku scenu, koja će u svojoj biti – biti jednopartijska. Pripremite se za to.
A one koji igraju u timu braće Pegaz a glume opoziciju, lako ćete prepoznati. Ne samo da se nalaze u raznim formalnim i neformalnim koalicijama sa naprednjacima, ne samo što sa njima razmenjuju „duple finte“, ne samo što su „omiljeni opozicionari“ na režimskim televizijama i u njihovim tabloidnim izdanjima, već i po tome što imaju odrešenu kesu za politička i parapolitička delovanja.
Za kraj, tradicionalno, kratki vic. Lalu hoćedu da mobilišu i pošalju u rat, a on će: Ta nemojte mene, u očin! Zašto, Lalo? Pa ja ću se odmah pomiriti. Tako će se i ova „opozicija“ posle izbora pomiriti sa braćom Pegaz i svi će završiti na sveopštim bahanalijama. Dok nešto ne pukne!