Svake godine vlast koristi iste floskule da je budžet razvojni i da je ekonomska politika stabilizovana, stalno se govori o budućem rastu i svetloj budućnosti, „samo je problem što su nam sadašnjost i prošlost prilično tamne“, izjavio je u intervjuu FoNetu glavni i odgovorni urednik nedeljnika NIN Milan Ćulibrk.
Osvrćući se na izjavu ministra Siniše Malog da se budžetom za sledeću godinu „otvara nova stranica u ekonomskom razvoju“, Ćulibrk je u serijalu Kvaka 23 ukazao da je predlog budžeta „uobičajen i manje više isti kao i prethodnih godina“.
Kako je rekao novinarki Danici Vučenić, efekti budžeta će biti slični kao do sada, s tom razlikom što je on i predizbornog karaktera, što se vidi na primeru povećanja plata i penzija“.
- Ako usvajate razvojni budžet, s obzirom da su i prihodi i rashodi veći nego za 2019.godinu, onda bi i izdaci za investicije za narednu godinu morali biti mnogo veći, napomenuo je Ćulibrk.
On je podsetio da su prethodnih godina kapitalne investicije bile u problemu, jer projekti nisu bili realizovani, „ili ih nismo imali ili smo novac trošili neefikasno“.
- Ako se plate u javnom sektoru povećavaju izmedju osam i 15 odsto, da se zadovoljio kriterijum razvoja kapitalni izdaci bi morali da budu povećani bar za 20 odsto, ovako imamo samo povećanje tekuće potrošnje, rekao je Ćulibrk, koji smatra da budžet nije razvojni.
On je objasnio da predstavnici vlasti govore o razvoju, jer smatraju da će „povećanje plata i penzija dovesti do veće tražnje, pa će onda domaća preduzeća da proizvode više, pa će samim tim biti veći privredni rast“.
Takvo objašnjenje je pogrešno, predočio je Ćulibrk, jer Srbija „treću godinu za redom ima veći uvoz nego izvoz“.
Kako je ukazao, „to znači da ćemo povećane plate i penzije da trošimo na uvozne, a ne domaće proizvode, tako da se može reći da je budžet razvojni za Nemačku, Francusku, Britaniju, Ameriku i zemlje iz kojih uvozimo proizvode“.
Nasuprot stavovima vlasti da je Srbija šampion u privrednom rastu, Ćulibrk tvrdi da je „stvarnost drugačija“ i da se nalazimo na začelju zemalja centralne i istočne Evrope po rastu BDP.
To se, kako je rekao, vidi i iz podatka da je „ukupan kumulativni rast u proteklih sedam godina u Rumuniji bio preko 30 odsto, a da je naš 12“.
- Predsednik i premijerka govore kako smo u trećem kvartalu imali najveći rast, ali taj rast još nije objavljen. Sem toga što je zanimljivo da se pozivaju na podatak koji nije javan, suština je da smo u prva dva kvartala ove godine rasli najasporije u regionu, naglasio je Ćulibrk.
Izuzetak je, kako je ilustrovao, prošla godina, jer smo imali „veći rast od tri odsto, ali je ceo svet rastao po stopi od četiri odsto i višoj, pa smo i u toj šampionskoj godini bili na začelju“.
Ističući da je za privredni rast neophodno povećati izvoz, jer sa velikim uvozom rast nije moguć, Ćulibrk je podsetio da je četvrtina našeg izvoza, „oko pet i po milijardi evra, usmereno na Italiju, koja je u recesiji, i Nemačku, koja je jedva izbegla da proglasi recesiju i ima minimalne stope rasta“.
Prema njegovoj oceni, „ako ove dve zemlje upadnu u ozbiljnu recesiju, nećemo moći da širimo naš izvoz, što je dodatni problem“.
Ćulibrk, ipak, ponavlja da rast mora biti baziran na izvozu, umesto na dva miliona zaposlenih sa prosečnom platom koja je bila ove godine 460 evra i penzijom od 210 evra“,
Kako je ukazao, „nemamo kapacitet da poguramo rast, čak ni na povećanju kupovne moći, jer nismo Kina, koja ima rastući standard i milijardu ljudi i koja na osnovu domaće potrošnje može da razvija privredu“.
Kada je reč o povećanju penzija i plata, Ćulibrk je izračunao da stvari ne stoje kako se zvanično navodi, jer ako „plate u javnom sektoru rastu prosečno devet odsto, a penzije 5,4, onda će udeo penzije u plati biti ispod 47 odsto“.
Podseća da je „udeo penzija u plati 2009. bio 62 odsto i da je PUPS tada ucenjivao vladu da taj udeo ne sme da se smanjuje, a da je sada 48 odsto, što će nakon povećanja biti manje“.
Ćulibrk je pomenuo i primer ulaganja u izgradnju fudbalskih stadiona, tvrdeći da „nije razvoj to što ćemo da spiskamo 250 miliona evra u stadione, jer oni nikog neće da razviju, naročito kada se zna da se zidaju za klubove koji jedva imaju nekoliko stotina posetilaca po utakmici“.
U kontekstu investicija i ulaganja, trebalo bi voditi računa o tome da nas u predgovorima sa Evropskom unijom (EU) čeka poglavlje o zaštiti životne sredine koje će nas koštati najmanje 15 milijardi evra, na šta upozorava i Fiskalni savet.
Mi nemamo ni „deponije, ni osnovnu kanalizaciju, i bolje bi bilo da novac, umesto na stadione, „trošimo na ovu oblast“, poručio je Ćulibrk.
Upitan kako je moguće da budemo rekorderi u stranim investicijama u regionu, a da istovremeno imamo najmanji rast, on se pozvao na slovenačkog ekonomistu Jožu Mencingera da se ni jedna zemlja nije razvila zahvaljujući stranim investicijama, i da su razvoj potrebne domaće investicije.
- Imamo najveći broj stranih investicija i istovremeno najmanji udeo ukupnih investicija u BDP, uočio je Ćulibrk i procenio da je za rast od četiri do pet odsto godišnje „udeo investicija u BDP morao da bude najmanje 25 odsto“.
Upitan zašto su vlasti, a pre svega predsednik Srbije, fascinirani stranim investitorima kojima obezbeđuju i subvencije, dok su domaći investitori u drugom planu. Čulibrk je odgovorio da pojedini analitičari „tvrde da svaka vlast pravi svoje tajkune“.
Svi privrednici koji su poslovali u vreme prethodnih vlasti se tretiraju kao „pripadnici bivšeg režima“, ukazao je Ćulibrk i podsetio na upozorenje predsednika kluba „Privrednik“ Zorana Drakulića da domaći privrednici ulažu u region, umesto u Srbiju.
Kako je objasnio, u Srbiji se osećaju nebezbedno i nelagodno i nemaju nikavu komunikaciju sa vladom.
Prema stavu Ćulibrka, ovde „postoji neshvatljiv odijum prema nekim privrednicima, koje vlasti malo hapse, malo puste, ali da im ne daju da rade, što je to razlog što oni ulažu van Srbije“.
Strani investitor sve „završi lako u kabinetu kod predsednika ili premijerke, dok domaći mora da kuca na 100 vrata, a onda još i da, mimo zakonskih obaveza, plaća ko zna koga, jer postoji korupcija, kako bi eventualno nešto završio“, rekao je Ćulibrk.
Izračunavši da ta ulaganja u region, vrede „stotine miliona evra“, on je konstatovao da bi, samo na osnovu te računice, zasnovane na vestima u medijima „taj novac u Srbiji nadomestio onaj nedostajući procenat da bismo imali rast oko četiri do pet odsto“.
- Imamo malo domaćeg kapitala i to puštamo da odlazi, ista situacija kao sa radnom snagom, puštamo najbolje da odlaze iz zemlje da povećavaju BDP Nemačke, Austrije, Švajcarske, Kanade, a ovde ostaje onaj ko mora, ocenio je Ćulibrk.
Prema njegovom stavu, veliki problem sa budžetom je i što je „netransparentan i što se Vučić ponaša kao da u puteve ulaže sopstveni novac, a ne naš novac“.
- Imamo situaciju da je 90 i nešto milijardi predviđeno za subvencije, ali pojma nemamo gde ide taj novac, a građani bi morali da znaju sve do poslednjeg dinara, naglasio je Ćulibrk.
On navodi da se odluke o subvencijama donose „na osnovu uredbi, dogovora i obećanja da će neko zaposliti 1.000 ljudi, a da ćemo iz tog posla izvući šest puta više“.
Da je tako, to bi bio perpetuum mobile i sve zemlje sveta bi tako radile, one to ne rade.
Osvrćući se na aferu „Krušik“, Ćulibrk je predočio da je to „samo jedan primer korupcije i nezakonitog poslovanja u zemlji i da je pitanje koliko toga zapravo ima“.
Tvrdi da je Krušik, kao državna firma, samo na osnovu „posla koji je prepustila privatnicima mogla da inkasira 11 miliona evra na svoj račun“.
- Prosto je neverovatno da vlada koja, preko izabranih ljudi, upravlja tom državnom namenskom kompanijom dopušta takve stvari koje u konačnom ishodu za rezultat imaju i manje novca za budžet koji ta ista vlada kreira.