U srednjem veku kupus je bio „lek siromašnih“, a kada su se pokazala njegova hranljiva i lekovita svojstva prozvan je „kraljem zimskog povrća“.
Kupus (Brassica oleracea) je dvogodišnja zeljasta biljka prepuna hranljivih materija, koje su neophodne svakom čoveku. U Grčkoj se pojavio u 4. veku pre nove ere.
Karakterističan je po visokoj biološkoj, a niskoj kaloričnoj vrednosti. Bitna je njegova velika sadržina vode nasuprot maloj prisutnosti masti. Od vitamina najviše su zastupljeni vitamin C i A, a od minerala: kalijum, gvožđe, magnezijum, sumpor, bakar i kalcijum.
Kao biljka kupus poboljšava varenje, a čir na želucu i dvanaestopalačnom crevu, kao i zapaljenje debelog creva mogu se lečiti sokom od svežeg kupusa, pri čemu je najbolje popiti punu čašu soka pre obroka. Kupus pomaže osobama koje pate od zatvora, a dobar je i diuretik jer pospešuje eliminaciju tečnosti iz organizma.
Listovi kupusa se stavljaju na opekotine, rane i čireve, a smanjuju bol i tvrdoću natečenih dojki. Kupus svojim protivupalnim dejstvom smanjuje bolove zglobova, mišića i kostiju kod reuma i artritisa.
U borbi protiv bronhitisa i prehlada koristan je napitak koji se napravi kuvanjem nekoliko listova svežeg kupusa u šolji mleka.
Bitan je i kao lek za mamurluk, što su znali čak i stari Rimljani i Egipćani.
Kupus pošto sadrži kiselinu koja u organizmu usporava pretvaranje šećera u mast, povoljna je namirnica za smanjenje telesne težine.
Poslednjim ispitivanjima došlo se do podataka da kupus sadrži fotohemikalije koje zajedno sa vitaminima i mineralima poboljšavaju odbrambene mehanizme u organizmu. Zahvaljujući tome ovo povrće efikasno smanjuje rizik od pojave raka.
Iako se manje koristi u sirovom obliku, kao takav najbogatiji je hranljivim i lekovitim sastojcima. Prilikom kuvanja, kupus treba staviti u vruću, a ne u hladnu vodu kako bi zadržao svoje važne sastojke.
Najvažnije je da kupus podiže raspoloženje, a kao odličan eliksir usporava starenje, pa ga nikada ne zaboravite ni kao hranu, a ni kao lek.