Hartija ne gori, a i digitalizacija pomaže (https://www.nbkg.rs/digital.html), pa opet možemo čitati uvodnik Ljubiše Manojlovića iz prvog broja «Svetlosti» od 28. juna 1935:
“Vremena su teška. Zlo je na sve strane. A ljudi bi hteli da bude bolje. I bore se za ostvarenje tog boljeg…
Svetlost, to je zamisao njenih redaktora, mora biti pravi narodni list. U tom smislu želeli bismo da okupimo sve poštene ljude, jer i sami radimo iz najčistijih pobuda.
Svetlost je bez sredstava. NJeni redaktori su siromašni ljudi. Ali, ipak, nije im cilj profit. Pomoć svakog koji smatra da nam je treba dati biće dobrodošla.
Samo, neka niko ne pomisli da nas može kupovati ili prodavati!“
O «Svetlosti» s osećanjem duga iz mladosti: negde 1964-5. Miodrag Stojilović, Zoran Erak i ja i još neki smo pohađali u Svetlosti novinarski kurs, što se pokazalo kao adekvatna priprema za studije novinarstva kod renesansnog profesora Sergija Lukača, urednika NIN-a. Svetlost je bio nedeljni list za kulturni i politički život koji je pokrenut kao list Narodnog pokreta slobode i predstavljao pandan predratnom NIN-u (Veselin Masleša i grupa naprednih intelektualaca).
Pisao sam za Svetlost u vreme kada sam sa značajnim delo redakcije NIN-a bio u belom štrajku zbog uverenja da tadašnji Politikini Odjeci i reagovanja i proče «događanje naroda» vode u katastrofu. Redakcija Svetlosti me je iz profesionalne solidarnosti pozvala na saradnju.
Svetlost se 1990-ih časno i profesionalno nosila sa izazovima tokom ratne krize raspada Jugoslavije, socijalne devastacije društva, sloma vrednosti i borbe za demokratiju. Kad je uprkos toj ratnohušačkoj atmosferi pokrenuto pacifistčki njusmagazin Vreme, redakcija tadašnje Svetlosti je pružala podršku.
Kad je u komplikovanoj borbi za profesionalne standarde redakcija napustila matičnu kuću i osnovala novinsku kuću Javnost i izdavala Nezavisnu Svetlost, prvi broj u prelaznom periodu je štampan pod logom Vremena. To je bio revanš-gest, znak solidarnosti, ali i uvažavanja profesionalnog nivoa tih novina.
Reklo bi se da je ta redakcija na veće probleme naišla «posle oslobođenja». Izdvojila se iz privatizovane Svetlosti, koja je kasnije otišla u stečaj. Počela je da pravi «Kragujevačke novine», koje, lišene podrške vladajuće većine Gradske skupštine i posledično oglašivača koji se uvek više od ostalih udvaraju vlasti, sada jedva preživljavaju u atmosferi pomora lokalnih i gradskih medija.
Samo pivo i ćevap
Da li vas više čudi ravnodušnost bahate vlasti, ili kvalifikovane javnosti pred mogućnošću da prestonica štampe ostane bez štampe.
Uputnim se na ovom mestu čini jedan stari prekor koji čitalac među digitalizovanim novinama na sajtu kragujevačke biblioteke (https://www.nbkg.rs/digital.html) može naći u listu „Istina“ iz 1922. pod naslovom «Greh Kragujevčana»:
«Po svemu što se do sada uradilo i po onome što se da videti, Kragujevac će biti i treba biti đačka varoš. Tri gimnazije, učiteljska škola, trgovačka i vojna zanatlijska ispunjene su đacima koji daju Kragujevcu mladićku živost, unosi mlad duh u njegovo zastarelo telo. Kragujevac ima masu trgovaca koji se brinu samo kako da zarade i da se nedeljom napiju piva i najedu ćevapčića. Ništa ne rade za prosvetu.
Kragujevac ima masu bogataša koji se brinu samo da povećaju svoj kapital, a ne sećaju se da od svoga bogatstva dadu nešto i onima kojima je to zaista potrebno. Ni oni za prosvetu ništa ne rade.
Vrednost, lepota i ugled jedne varoši ne gleda se po broju kafana, trgovina i kasapnica, već po intelektualnom nivou njegovih stanovnika.»
Vlasnik i uvodničar tog lista je bio profesor Milan N. Milošević, nemam nikakve veze s tim svojim davnim imenjakom, ali potpisujem i sada to što je on zapazio pre sto godina:
Kragujevac nije više samo đačka varoš, već Univerzitetski grad koji sada nema studentski list. A imao je. Povodom pedesete godišnjice osnivanja studentskog lista FAKK koji je izlazio od kraja 1969. do 1973. u Biblioteci Vuk Karadžić u Kragujevcu za sredu 27. novembra zakazan je redakcijski sastanak preživelog dela redakcije.
Politička i kulturna pitanja
Pre deset godina, za četrdesetu godišnjicu lista FAKK nabrojano da je 55 članova redakcije FAKK-a, dvanaestoro afirmisalo u novinarstvu i publicistici, osam u književnosti, šestorica su postali slikari, karikaturisti i dizajneri, dvojica su reditelji, jedan je glumac, jedan istoričar, devetorica su posle izleta u novinarstvo ipak postali inženjeri, devetoro su ekonomisti, petoro njih se bavi biznisom. Broj književnika, publicista, tehničkih i ekonomski stručnjaka koji su se u tom listu oglasili je desetostruko duži.
Štampa je u raznim prelomnim periodima bila važna ustanova i važna legitimacija, deo identiteta ovog grada. Od «Javnosti» Svetozara Markovića do «Svetlosti» LJubiše Manojlovića u zaglavlju kragujevačkih listova je pisalo da je to list za politička i kulturna pitanja.
Kao da nema uha da čuje kako sva zvona sada zvone o paradoksu odumiranja štampe bez koje nema kvalitetnog javnog života.
Nekad se smatralo da dobro uređivani nedeljnik treba da pokriva oko predeset oblasti (ne u svakom broju, naravno) politiku, društveni život, ekonomiju, tehnologiju, energiju, zdravstvo, ekologiju, medicinu, obrazovanje, nauku, prosvetu, religiju, arhitekturu, urbanizam, pozorište, slikarstvo, muziku, itd.
Gušenje pod jastukom lokalnih medija ubrzava taj maligni proces: bez povezanosti s lokalnim i gradskim listovima redukovane redakcije «nacionalnih medija» se udaljavaju od čitalaca, koji gube interesovanje za novine.
Više nije važno šta, gde, kada, kako i zašto se desilo, već šta ko misli o onome čemu ništa ne zna.
Sada sav vazduh troši loša politika, pogubna za javnost a dobra za aktere (možete li se setiti pet predsednika stranaka koji se, ovako ili onalo nisu dokopali vlasti u poslednjih 30 godina?).
Kriza je zapravo dublja jer je na delu sistematsko korozivno razaranje javnosti. Politička dominacija, arogancija vlasti, marketinški monopoli, tabloidizacija.
Ne spadam u one koji se ljute na lava što hoće da ih pojede, samo primećujem da sada na tržištu prolazi tabloidna štampa koja asocijalna, a ona nekadašnja i kad je kao kod Pere Todorovića i Krste Cicvarića bila tabloidna, bila je socijalno angažovana.
Globalna kriza štampe
Kod nas koji smo zaglibljeni u beskrajnoj tranziciji zapravo se manifestuje globalna kriza informisanja, štampe pre svega. Preko 65 miliona Amerikanaca živi u okruzima sa jednim ili ni jednim lokalnim listom.
Bruking institut upozorava da je u SAD prethodnih godina ugašeno na hiljade lokalnih listova. Među onima koji još preživljavaju mnogi su otpustili reportere, smanjili opseg pokrivanja tema i smanjili tiraž.
Tradicionalni biznis model koji je nekada bio koristan za podršku lokalnim listovima–zavisnost od broja pretplatnika i oglašivača radi obezbeđivanja prihoda je postala teško održiva, broj čitalaca se smanjuje, a između 2008. i 2018. industrija štampe u SAD izgubila je 68 odsto prihoda od oglasa.
Istraživački centar Pju nalazi da je broj zaposlenih u štampi u SAD smanjen za 47 odsto između 2008. i 2018. odnosno sa 71.000 na 38.000.
U razvijenim zemljama beleže se pokušaji da se nešto preduzme. Kanada je odobrila oko 600 miliona dolara subvencija za lokalne listove. U NJu DŽersiju su izdvojili 5 miliona dolara za podršku zajednicama lišenih lokalnih vesti. Google i Facebook izdvajaju 300 miliona za podršku localnog žurnalizma u SAD.
An Mari Lipinski, kustos fondacije Niman i nekadašnja urednica Čikago tribjuna, primećuje da javnost počinje da razume cenu nestanka novinarstva, pa kaže da se iz ere „informacije treba da budu slobodne“ prelazi u realno razumevanje onoga što je potrebno da novinarstvo uopšte postoji.
Taj alarm je zazvonio kada su na američkim izborima isplivao populizam čija je osnova nezadovoljstvo tzv «zarđalog pojasa» i naširoko se govori o tome da je informativni vakuum onemogućio da se blagovremeno predupredi porast netrpeljivosti, mizoginije i ine društvene patologije.
Tamo o tome bar počinju da govore. Ovde, malo ko shvata da je ukidanje štampe isto kao skidanje signalnih lampica na nekom reaktoru i da će im ono što sada ne žele da vide kasnije eksplodirati u lice.
Neko će nekog opet juriti, neki novinari će o tome izveštavati, a ljudi će žuriti da pročitaju iz novina iz kojih još miriše štampa. I ljutiće se što nije baš pogođen ton koji bi oni želeli da čuju. A mi veterani ćemo ih podsećati da je u jednom salunu u Teksasu nekad stajao natpis: «Ne pucajte u klaviristu, on se trudi koliko može!»