Kragujevčanka najsenzualnija devojka sveta

Na izboru za najlepšu ženu sveta u Maleziji, Kragujevčanka Ankica Živković ponela je laskavu titulu najsenzualnije devojke. Ima samo dvadeset godina, životno opredeljenje su joj manekenstvo i modni dizajn, a uporedo studira i na dva fakulteta.

Takmičenje u Maleziji, kada je proglašena „za najsenzualniju”, trajalo je dve nedelje i sastojalo se od različitih aktivnosti, kao što su vožnja bicikla, planinarenje, fotografisanje, trening i intervjui. Ankica kaže da joj je ta titula posebno draga, jer znači da je „ostavila utisak” i da je „pojava”. Senzualnost za nju znači da je neko drugačiji i poseban. Inače, na izboru za „miss“ mogle su da učestvuju devojke od 16 do 25 godina, pored najlepše, biraju se prva i druga pratilja, najfotogeničnija, najšarmantnija i najsenzualnija. 

Izbor vrši žiri koji čini dvadesetak istaknutih ljudi iz modnog sveta. Duge pripreme i postoje da bi žiri upoznao takmičarke, video koje se ističu i koliko odgovornosti ulažu, a glamur, sjaj i lepe haljine dolaze tek na kraju i to je dvadeset posto celokupnog truda. Zlostavljanje žena i internet nasilje aktuelne su teme i kod nas, ali i u ovoj svetskoj organizaciji, pa se procenjuje i koliko se one zalažu za rešavanje ovih pitanja. 

• Kada uzmeš titulu, treba da budeš i ambasador svoje zemlje, jer si među 50 zemalja izabran i više nisi samo svoje ime i prezime, već predstavnik države, ističe Ankica.

Na pisti od malih nogu

Ankica ima dvadeset godina i rođena je u Kragujevcu. Od malih nogu izdvajala se od druge dece i za sebe kaže da je bila nestašna. Išla je u Osnovnu školu „Svetozar Marković“, gde je razredna prepoznala njen potencijal i govorila „da će biti nešto od nje“ i da je „rođena pod srećnom zvezdom“. Završila je Drugu kragujevačku gimnaziju i sada pohađa treću godinu Pravnog fakulteta u Novom Sadu i Projektnog inovacionog menadžmenta u Beogradu, čiji je stipendista.

Prvu reviju imala je sa samo tri-četiri godine u „Zlatnoj ruži”, na kojoj je bila očigledna njena upornost i sklonost da bude najbolja kada se „naljutila“ jer nije bila prva u vrsti na pisti, ali je ipak bila „profesionalna“ i odradila svoj deo posla. Kao dalji tok svog početka navodi fotografisanje pred objektivom Koke Jovanovića – poznatog fotografa, kada je imala devet godina.

Krasila je naslovne strane različitih časopisa, među kojima i „Nacionalne geografije“ i najpoznatijeg modnog italijanskog magazina „Vogue“. 

Od svoje trinaeste godine predstavlja kompaniju „Miss you“ Srbije i Crne Gore, a za početak svoje profesionalne karijere smatra nastup na „Fashion week-u” u Novom Sadu sa 15 godina. Prve uspehe u kompaniji „Miss you“ ostvarila je iste godine, kada je na takmičenju za „Miss“ Beograda dobila titulu druge pratilje, a ističe i razočarenje kada te godine nije dobila nijednu titulu na istom izboru u svom rodnom gradu. 

Sa 17 godina se prijavljuje za  „Miss“ Srbije kao najmlađa i ulazi u finale u top 20 devojaka, a bilo je prijavljeno čak četiri hiljade. To izdvaja kao svoj najveći uspeh do sada. Tim povodom, otišla je na pripreme u Grčku i na izboru je odlikovana kao „Miss tim Ujedinjenih nacija“.  

Iako je tek zakoračila u dvadesete, živela je na različitim lokacijama u svetu – Libanu i Istanbulu. Kaže da je u životu sve stekla sama, bez ičije pomoći i da je retko kada i traži. Samostalnost i nezavisnost su joj jako važne, ali da joj znači podrška roditelja. Sa 16 godina putovala je u Liban, gde je provela tri meseca i to je bio prag preko koga je prevazišla sve strahove. Iako je bila pod zaštitom kako srpske, tako i libijske agencije, ističe strah roditelja za njenu bezbednost, iako je sve prošlo u najboljem redu. 

Ankica razbija stereotipe o manekenkama, otkrivajući da modeling nije samo lepo oblačenje i fotografisanje, već da one koje se ozbiljno bave ovim poslom radni dan počinje u šest sati i svaki sekund im je ispunjen. Pohađaju različite časove i fizički su dosta aktivne. 

• Lepota je 40 posto svega, potrebno je biti obrazovan, duhovno lep, jer u 21. veku svi možemo biti fizički lepi, ali treba i progovoriti i time ostaviti jak utisak. Trudim se da mladim devojkama podižem svest o važnosti obrazovanja, kaže Ankica Živković.

Smatra da se pred fizički privlačnim ženama otvaraju vrata uspeha, ali da je glavni problem kako na pravi način iskoristiti lepotu, jer dosta devojaka previše akcentuje spoljašnju, dok unutrašnju zanemaruju. Često čujemo da je neka druga devojka lepša od pobednice, ali je ne krase druge osobine, osim fizičke. 

Brend „Ankica Živković”

S obzirom da je, tako mlada, dugo u manekenstvu i da ima urođen osećaj za modu, pokrenula je svoj biznis dizajniranja odeće. Potičući iz porodice sa prosečnim primanjima, nije imala luksuz da stalno kupuje nove haljine, plaća frizera i šminkera, već je morala sama sve to da nauči. Sama je prekrajala stare haljine i činila ih da izgledaju skuplje od dizajnerskih. Citira Koko Šanel koja joj je i uzor: „Džaba ti kišobran, ako ne znaš da ga nosiš”. Stoji iz toga da je bitno ko nosi, a ne šta nosi. Iako sada ima više mogućnosti da sebi priušti kvalitetnu odeću, ipak, kada joj se dopadne nešto od polovne garderobe, kupi je i prepravi. Da je imala drugačije detinjstvo i pruženo „sve na tacni“, verovatno ne bi umela da se snađe. 

Biznis je pokrenula posle proslave osamnaestog rođendana, od novca koji je dobila kao poklon. Nije htela da se baškari i da kupuje skupe stvari, već da pokrene svoj posao. Bila je strpljiva i znala je da će kasnije moći da kupi sve ono što tada nije. Radila je po principu – kada proda jednu haljinu, napravi dve, od dve četiri i tako u krug. Sve je sama šila i prekrajala. Kako je napredovala, iz manjeg lokala je prešla u veći u Ulici Vojvode Putnika i dostigla je nivo da ima svoje krojačice, druge radnike i mašine. Pošto ni malo nije lako biti primećen, odlučila je da se brend zove po njenom imenu – Ankica Živković. Želela je da od sebe napravi brend. Ističe da je njen atelje od maja prodao 610 haljina, što je izuzetno velika cifra za manju sredinu. U ateljeu se kreiraju glamurozne haljine, ali i one za svaki dan, trenerke i kupaći kostimi.

• Ne osećam konkurenciju, što ne znači da je nema, ali imam svoj pečat i radim drugačije. U ovome čime se bavim, smatram da sam broj jedan u Kragujevcu, kaže Ankica.

Na pitanje kako sve postiže, govori da je jako naporno i da joj dan počinje ujutru u šest-sedam sati, da radi i nedeljom stvari koje nije stigla tokom sedmice, ali da se ne kaje što je tako, jer je „sad njenih pet minuta”. 

U svetu drušvenih mreža i uticaju popularnih ličnosti može se reći da Ankica neguje posebnu vrstu odgovornosti, jer ima desetine i stotine hiljada onih koji prate njen rad na mrežama. Modeli moraju da vode računa šta „kače“ i kakav utisak ostavljaju na one koji ih prate. Pošto su to uglavnom deca i tinejdžeri, smatra da im je adekvatan uzor, jer ne pije, ne puši, preterano ne izlazi i odaje utisak ozbiljne devojke. Kaže da nije protivnik alkohola, ali da se zalaže da devojka bude dama i „pojava“ i da su čaša-dve vina uz večeru sasvim u redu. Smatra da su se neke vrednosti izgubile i da devojke danas ne znaju za sram, stav, poštovanje sebe, pristojnost, gracioznost i obrazovanje. 

Onima koje žele da se bave manekenstvom poručuje da veruju i da imaju jasan cilj. Sama je veliki sanjar, žuri da ostvari svoje snove i veruje u ostvarenje onih realnih. Kaže da rado odgovara na poruke devojčicama koje žele da krenu njenim stopama i da je raspoložena da pruži savet i podršku. 

Njen životni moto je: „Posvetiti život nečemu što će vas nadživeti“, zbog toga je dala brendu svoje ime, jer želi da ostavi lični pečat i trag. 

Piše: Maja Đorđević, Kragujevačke