Kragujevčanka na privremenom radu u Subotici

Baš na dan kada je trebalo da izađe novi broj „Kragujevačkih novina”, oko osam i 15, u „cik zore” što bismo rekli mi novinari za sve što se događa pre deset sati ujutro, zazvonio mi je telefon. Poziv je bio sa meni nepoznatog broja, a sa druge strane čuo se prijatan ženski glas: ,,Ovde Marija Urošević, direktor prodaje ,,Pionira,, iz Subotice. 

Pomislih da je pogrešila broj, da je možda neka šala, jer otkud mene da zove neko iz Subotice, ali kada je izgovorila moje ime i prezime, vidim da je dobila baš koga je tražila. Objasnila je da je interesuje jedan tekst koji je objavljen u tom broju novina i raspitivala se kako da dođe do štampanog primerka. Ponudila sam da joj pošaljem elektronsko izdanje novina, a tada je ona rekla nešto što je u momentu ,,upalilo lampicu”, u mojoj glavi: „Ja sam, inače, Kragujevčanka. Radim u Subotici već sedam godina, ali mnogo volim moj grad i svakog vikenda sam u Kragujevcu, sa svojom porodicom”.
Ama, ljudi moji, da li je to moguće. Naša Kragujevčanka, direktorka u „Pioniru” u Subotici. To ni u snu ne bih pomislila. Pa to je priča za novine. I tako je sve krenulo.

Od novinarke do direktorke

Rođena je u Kragujevcu i s ponosm otkriva – 1966. godine. Završila je kragujevačku Gimnaziju, generacija 85. po tada čuvenom Šuvarevom usmerenom obrazovanju – smer novinar saradnik. Kaže da je iz njene generacije izašlo dosta dobrih novinara i da je i sama u gimnazijskim danima bila na praksi u nekadašnjoj „Svetlosti” i Radio Kragujevcu. Prvi njeni tekstovi objavljeni su u „Svetlosti“ 1984., a novinarstvo je učila od najboljih – Miroslava Jovanovića i Verice Brakus. Još uvek pamti i s velikim ponosom govori o svojim profesorima književnosti i filozofije Dušanki Janković i Milanu Đokiću, a sa naročitim poštovanjem pominje ime svog razrednog Mioljuba Ignjatovića Jumbe.

• Svi su me oni naučili da razlikujem reč i čoveka koju je istu izgovorio. U meni su probudili interesovanja za lepu književnost, želju da po nekoliko puta pročitam svetske klasike, da ih negde smestim u svoju memorijsku karticu i da ih uvek imam uz sebe. Imala sam i sreću da mi starija sestra bude  Slaja (Slavica Urošević), i od nje sam u Dramskom studiju Doma omladine naučila kako se sve ono što je lepo u knjigama može preneti slušaocu, priseća se naša sagovornica.

U ranoj mladosti je shvatila da od nje same zavisi gde se postavljaju granice, kao i da život pruža mnogo mogućnosti. Upisala se na Pravni fakultet, ali novinarstvo joj je još uvek bilo u krvi i nastavila je da se bavi tim poslom u tada univerzitetskom časopisu „Pogledi”, kao urednik društvene rubrike u vreme kada se sa neizvesnošću čekao svaki novi broj. Novinarsku ekipu su tada činili: Žika Ranković, Raus, Srđan Paunović, bilo je to, kako kaže, neko zanimljivo vreme. 
Uradila je brojne intervjue sa sagovornicima koji su tada bili zanimljivi i imali šta da kažu. Marija pominje profesora Rimskog prava dr Obrena Stanojevića, Željka Malnara, avanturistu koji je prvi preležao „sidu” krajem osamdesetih godina, Gorana Bregovića, sa kojim je radila intervju odmah po objavljivanju albuma „Pljuni i zapevaj, moja Jugoslavijo“, koji je i najavio kasnije nemile događaje u zemlji….
Urednik dopisništva RTS-a u Kragujevcu Pera Stojadinović angažovao je Mariju da vodi povremeno emisiju Regioni danas. 

• Iskustvo u novinarstvu pripremilo me je za profesiju kojom se danas bavim.  Naučilo me je da u svakom momentu znam suštinu, da je istaknem, jasno definišem i da budem zanimljiv sagovornik, kaže Marija i naglašava da od svoje 17. godine radi i da je od tada samostalna. Na samom početku devedesetih, za vreme studija radila je u tada jedinoj videoteci u gradu „Kvarc“, a njen poslodavac Slobodan Stanković Šampi još tada otkriva njen urođeni talenat za trgovinu. Taj menadžerski gen razvijao se narednih devet godina, uz upoznavanje tržišta cele tadašnje Jugoslavije. Pored konditorskih proizvoda iz Italije, Slovenije i Hrvatske, prva je prodavala „pegazo modelare”, duguljaste balone od kojih se mogu kreirati razni oblici, kao i „Osram” sijalice, koje su bile višestruko skuplje od „Teslinih”, jedino dostupnih na tržištu u to vreme. Na ovakvim izazovima naučite ili ne naučite šta je trgovina, tvrdi naša sagovornica.

Nastavak poslovne karijere u oblasti menadžmenta i trgovine postaje mnogo ozbiljniji kada se pre 18 godina zaposlila u konditorskoj industriji „Pionir“. Za to vreme prošla je sve faze rada u okviru Kompanije – od trgovačkog putnika do rukovodioca regiona Šumadije, pa i juga , istoka i zapada. A onda joj je pružena šansa da se dokaže na jednoj od najodgovornijih rukovodećih pozicija u „Pioniru”. Ni tada, a ni sada ništa joj nije bilo teško. Ne predstavlja joj nikakav problem da kada u nekom objektu zatekne da roba nije izložena kako treba, to odmah i ispravi na licu mesta. Tvrdi da kada vam ovaj posao uđe u krv, tu povratka nema. 

• Samo ako beskrajno volite svoj posao i radite ga srcem, možete da stignete tamo gde čak niste ni sanjali. Imam tu privilegiju da radim u najozbiljnijoj konditorskoj industriji u ovom delu Balkana, kaže Marija sa neskrivenim ponosom.

Posao direktora prodaje obavlja poslednjih sedam godina. Inače, „Pionir“ proizvodi slatkiše u četiri fabrike širom Srbije – u Subotici, Paraćinu, Zemunu i Prokuplju (nekadašnji „Hisar).  Firma sada posluje u sastavu „Alco group“, koju čine još i „Alfa plam“ –  Vranje, Tipoplastika – Gornji Milanovac i lanac najluksuznijih hotela u Srbiji – u  Aranđelovcu, Vrnjačkoj Banji, Šapcu, Novom Sadu, na Zlatiboru. 

Činimo svet slađim

Marija ne propušta nijednu priliku da istakne koliko je srećna što je deo ekipe koja postiže dobre rezultate i u ovo teško vreme u kome živimo. Kompanija u kojoj radi jedna je od društveno najodgovornijih u Srbiji. Kada je krenula korona, „Alco group“ je donirao 30 miliona dinara za kupovinu respiratora i preko osam miliona u robi za najstarije sugrađane. Isto su učinili i 2014. godine kada su se desile poplave. 

• Mi vam dođemo kao čokoladni ambasadori. Širimo ljubav i činimo svet slađim – što je i naš način poslovanja. Kada radite u uspešnom timu ništa vam nije teško. Prelazim mnogo kilometara, upoznajem različite ljude, običaje i imam priliku da obiđem mesta širom sveta koja nisu svima dostupna. To je lepota mog posla. Gde god se zateknem, imam prijatelje, priča sa osmehom Marija. 

U njenom timu su pretežno žene i nije to slučajno. Žene su, tvrdi ona, lojalne, odane, vredne i hrabre. Mada im nekada i nije lako da ispune sve zamisli direktorke, veruju njenom iskustvu i uvek na kraju ispadne sve dobro. 

Priznaje da joj nije bilo lako da se prilagodi novoj sredini. Nije ni staloženim i uvek mirnim „lalama”, Bunjevcima i Mađarima bilo lako da se priviknu na Marijinu šumadijsku žestinu i da prihvate da sve mora odmah i sada. Svim silama se, kaže, trudila da im prenese sve najbolje iz našeg mentaliteta, da ih podstakne da se više druže, da pokažu emocije, bez čekanja i zadrške. Ali i ona je od njih učila – da je sutra novi dan i da polako može da bude brzo. Sada zajedno slave katoličke i pravoslavne praznike. 

• Kada me pitaju odakle sam, kažem da imam svoja  dva grada. Kragujevac  u kome sam rođena i gde mi je porodica, rodbina, prijatelji  – moje srce. I drugi, Subotica u kojoj sam naučila neke nove običaje, pronašla neku novu i drugačiju sebe i u kojoj se osećam kao kod kuće. Subotica je grad divne arhitekture, ima taj neki fini šmek gospodske kulture. Tu sam stekla nove prijatelje koji su uz mene zavoleli Šumadiju, na šta sam posebno ponosna. Kada želite da živite i radite punim plućima, granice ne postoje. Sami ih postavljamo, kaže ova Kragujevčanka na privremenom radu u Subotici. 

Da Marija nije jedina Kragujevčanka u Subotici svedoči podatak da sve više mladih ljudi iz Kragujevca nalazi posao i počinje novi život u ovom gradu. Među njima ima inženjera elektrotehnike i mašinstva koji se zapošljavaju u stranim kompanijama sa sedištem u industrijskoj zoni Subotice. Za sada ih ima oko tridesetak, povezani su međusobno  i podrška su jedni drugima kad ih uhvati nostalgija za rodnim gradom. Marija je najstarija i najiskusnija u toj grupi.

Odakle god da dolazi, a nekada proputuje i po više hiljada kilometara za nekoliko dana, najsrećnija je kada ugleda svetla svoga grada. Tu se posvećuje svojoj porodici i sa velikom radošću vraća se kući svakog vikenda. Ponosna je majka brucoša Pravnog fakulteta u Kragujevcu Vladimira Uroševića, koji je od mnogih mogućnosti od Kragujevca do Subotice odabrao da studira u Kragujevcu. Dolazeći u Suboticu koju veoma voli, Vladimir je naučio mađarski jezik od Marijinih koleginica, pa ga tečno govori i piše. Zahvaljujući tome što Vladimir rado provodi vreme u Subotici, Marija oseća pripadnost ovom gradu, sredini i ovim ljudima. A kada je uhvati nostalgija, njeni  saradnici to odmah znaju, ustvari čuju, jer se iz njene kancelarije začuje zvuk starog hita – „Dobro jutro, Šumadijo, livadico i avlijo, maglo plava…Zavičaju, srcu mio”. 
 

Piše: Gordana Božić, Kragujevačke

Fotografija: privatna arhiva