Kragujevčanka Gordana Goca Vučković laureat nagrade „Najbolji bibliotekar” – Stručnjak koji ruši stereotipe i to ne samo profesionalne

Prošle nedelje objavili smo na portalu „Glas Šumadije” da je naša sugrađanka Gordana Vučković ovogodišnji laureat stručnog priznanja – nagrade „Najbolji bibliotekar” za 2020. godinu. Svi oni (i ne samo iz bibliotečkog sveta i okruženja) koju poznaju Gordanu Gocu Vučković ni jednog trenutka se nisu libili da je nagrada zaista otišla „na pravu adresu”.

Žiri u sastavu Milica Matijević, Tatjana Bogojević i Olivera Nastić (predsednik) u svom obrazloženju da ove godine dodeli priznaje Gordani Vučković, samostalnom knjižničaru u Narodnoj biblioteci „Vuk Karadžić” u Kragujevcu „priznao je” da je ove godine za nagradu stiglo „pet izuzetnih prijava”, i da je „ovaj zadatak bio veoma težak” ali i da je u ozbiljnoj konkurenciji kandidata (kolega iz Zaječara, Čačka, Niša i Subotice) Gordana Vučković „najzaslužnija da primi ovu nagradu i ponese naziv najboljeg stručnjaka u bibliotečko-informacionoj delatnosti za 2020. godinu”.

Po njima prevagnulo je to što se Gordana Vučković izdvaja  svojom bogatom i dinamičnom radnom biografijom.

Potvrda ovoga stigla je i od strane Gocinih kolega iz kragujevačke Narodne biblioteke koji su je i predložili kao kandidata za ovo priznanje.

Unapređuje rad srpskog bibliotekarstva

„Vrednost jedne biblioteke se ne nalazi samo u sadržini na policama već i u ličnoj karti bibliotekara – onih koji poznaju i slede sve puteve knjige, te svojim načinom rada upotpunjuju bibliotečko bogatstvo. Gordana Vučković svojim brojnim ulogama na šumadijskoj bibliotečkoj sceni istrajava pune 34 godine. Zahvaljujući izuzetnoj posvećenosti radu Zavičajno odeljenje koje vodi od 1996. godine danas se prepoznaje kao nezaobilazno polazište svih istraživača i proučavalaca istorije Kragujevca.

Ona je spiritus movens manifestacije ’Dani kragujevačke knjige’ koja već sedam godina vrednuje, podstiče i afirmiše zavičajno književno stvaralaštvo, ostale oblike umetničkog izražavanja (fotografija, karikatura, muzika), kao i kolekcionarstvo i druge hobije koji obogaćuju zavičajnu kulturnu baštinu. Zahvaljujući kvalitetnim i raznolikim programima, temama, izložbama i promocijama, manifestacija ’Dani kragujevačke knjige’ već prerasta u Dane kragujevačke kulture. DKK su dobili status manifestacije posebno značajne za grad Kragujevac.

Ako se samo pogledaju projekti u čijoj je izradi učestvovala, jasno će se videti njena sposobnost da svoj doprinos da u raznovrsnim bibliotečkim poslovima. Pored doprinosa u očuvanju zavičajnog kulturnog nasleđa treba istaći i rad sa čitaocima koji joj je jako važan, katalogizaciju (ne treba zaboraviti obradu bibliotečko-informacione građe i izvora u tri programa – BIBLIO, CDS/ISIS i COBISS), izradu bibliografija, rada u komisijama, priređivanje brojnih izložbi i promocije knjiga.

Član je i aktivni saradnik u redakciji časopisa ’Koraci’ i ’Kragujevačko čitalište’ u kome je poslednje tri godine u uredničkom kolegijumu. Bogata bibliografija njenih radova broji više od 60 odrednica. Njeni radovi su objavljivani u domaćim časopisima i zbornicima (’Pančevačko čitalište’, „Savremena biblioteka’…). Autor je nekoliko monografskih publikacija od kojih posebno treba istaći monografiju posvećenu životu i radu Jovana Đ. Mirkovića „Ljudi koji su menjali Srbiju. Jovan Đ. Mirković : muzički pedagog, bibliotekar, kosmopolita, filantrop i zadužbinar’. Monografija je predstavljena na istoimenoj izložbi. Kroz pitku priču, bogatstvo fotografija, te neobičnim dizajnom izložbe, upoznala je kragujevačku publiku i približila joj bogati svet gimnazijskog profsora.

Treba još napomenuti činjenicu da je jedan od onih bibliotečkih stručnjaka koji načinom svog rada i inovativnim rešenjima u predstavljanju zavičajne građe ruši sve mitove o neinteresantnom poslu bibliotekara.

Pored bogate i dinamične radne biografije ono što posebno treba istaći je mentorski rad kao i nesebično predstavljanje i davanje na korišćenje znanja i iskustva iz bibliotečko-informacione delatnosti. Generacijama stručnih radnika će služiti kao primer predusretljivog, savesnog, pedantnog, predanog i posvećenog bibliotečkog stručnjaka.

Veštine i stečena iskustva Gordana Vučković znalački koristi i usaglašava sa potrebama i mogućnostima Narodne biblioteke ’Vuk Karadžić’, čime svakodnevno unapređuje njen rad, ali i rad srpskog bibliotekarstva u celini.

Sve navedeno snažno preporučuje koleginicu Gordanu Vučković za laureata nagrade „Najbolji bibliotekar”, stoji u predlogu njene matične kuće koje u ime svih kolega potpisao Mirko Demić, direktor kragujevačke biblioteke.

Kulturnjaci u Srbiji – Malo selo hrabrih i neustrašivih Gala

Gordana Vučković, postala je laureat ovog prestižnog priznanja 14. decembra na dan bibliotekara. U svom govoru povodom nagrade za Najboljeg bibliotekara istakla je da ona za nju ima poseban značaj jer je dodeljuju kolege.

– Ponosna sam jer nagrada dolazi u Kragujevac, prvu prestonicu i zavičaj moderne Srbije u kome bibliotekarstvo ima duboke korene – od  biblioteke Kancelarije knjaza Miloša, preko gimnazijske, javne i, na koncu, Narodne biblioteke „Vuk Karadžić”. Dva veka su generacije bibliotekara ispunjavale svoju misiju, istrajavajući na očuvanju srpske baštine i, pritom, ne očekujući zauzvrat ni pohvalu ni nagradu. Zato ova nagrada pripada i njima.

Baviti se kulturom u Srbiji – siromašnoj i politički nestabilnoj zemlji, nikada nije bilo lako, još manje isplativo, jer siromaštvo onemogućava život dostojan čoveka i duhovno obezvređuje svakog pojedinca.

Iako ličimo na poslednju oazu posvećenika u neprekidnoj misiji na popularisanju kulture, knjige i čitanja, mi smo, u stvari, „malo selo hrabrih i neustrašivih Gala” koji umesto rimskoj, odolevaju savremenoj okupaciji u obliku nekulture, kiča i šunda;  beskompromisno se odupiremo i svojim delanjem branimo, dokazujući da nismo teret za budžet nego ponos jedne zemlje, čiju kulturu i stvaralaštvo promovišemo na ništa manje vredan način od ostalih zemalja sa kojima delimo evropske vrednosti.

Bibliotekarstvo je naš izbor i ne smemo da dozvolimo da nas on na bilo koji način ograničava i sputava. Naš odgovor na tehnološku revoluciju bio je formiranje bibliotečko-informacionih centara sa uspostavljenim sistemom uzajamne elektronske katalogizacije umreženih biblioteka i korišćenje različitih onlajn platformi i mobilnih aplikacija. Uključivanjem u digitalizaciju kulturne baštine iza sebe smo ostavili mnoge institucije kulture i dokazali da i dalje postojimo, ne kao potrebni, nego neophodni.

Srpske političke elite ne mare mnogo za kulturu, osim kada svojataju naše uspehe pripisujući sebi zasluge, uglavnom kroz deklarativnu ili finansijsku podršku programa i projekata koje smo mi osmislili i realizovali. Zato ne smemo da se predamo i odustanemo. Jer ako odustanemo, niko se umesto nas neće boriti – za nas, za status profesije i bibliotečko dostojanstvo. A ono je, decenijama unazad, sistematski, neosetno ali istrajno, devastirano i obezvređivano. Za početak da podsetim da su pre više od tri decenije knjižničari imali platu koja je bila republički prosek, a da je danas nemaju ni bibliotekari. Da zbog toga vrhunskim stručnjacima u oblasti IT tehnologija biblioteke nisu poželjno mesto za  rad. Da smo kao struka omalovaženi i pri određivanju platnih razreda. Da već šest godina, zbog zabrane zaopošljavanja, niko  ne može da se zaposli u biblioteci, iako je prirodnim odlivom otišao veliki broj  kolega…

Zbog svega navedenog, pred nama su dani i godine u kojima moramo da budemo složni i kroz jako Bibliotekarsko društvo dobro organizovani, da se borimo i izborimo za bolji  status i dostojanstvo profesije. Samo tako nećemo više biti nejač već snaga koja može da ostvari zajedničke ciljeve i Srbiju učini lepšom i kulturnijom. Da, kako je moja koleginica jednom prilikom rekla, „iza nas ne ostanu prazne korice knjiga, jer mi znamo šta u njima piše.”, izjavila je iskreno i bez dlake na jeziku Gordana Vučković povodom dodele nagrade ne zaboravivši da kolegijalno čestita i laureatima nagrada „Zapis” Marini Lazović i „Stojan Novaković” Žarku Vojnoviću koje su takođe dodeljene povodom Dana Bibliotekara.

Aska usadila ljubav prema književnosti, prijatelji „uveli” u tajne struke

A, životni i profesionalni put Gordane Vučković ona sama najkraće opisuje stihovima pesnika Edvarda Kocbeka „I vaš put je dug, a pešice je daleko”. Rođena je, 26. oktobra, miholjskog leta 1962. godine u Kragujevcu. Detinjstvo je provela u naselju Bubanj i u kući inženjera Đure Petrovića, u ul. Dušana Dugalića broj 13, gde su stanovali njeni baba i deda po majci.

Detinjstvo su joj obeležili bezbrižni dani u Erdoglijskom potoku i na Bubnju, odlasci u Veliki park i ljuljanje na spravama, ogledanje u sobi sa ogledalima… Napamet je znala put od bolnice do Dušana Dugalića, preko Karađorđeve i ulice Luja Pastera.

– Nije bilo lepšeg sankanja od onog kada smo se, za vreme zimskog raspusta, jedni za drugima, spuštali niz Cetinjsku ulicu i u punoj brzini zaustavljali tik ispred kuće, kaže ona.

Išla je u osnovnu školu „Svetozar Marković” i imala sreću da je uče Borko Tanasijević, učitelj i nastavnici Miša Marjanović (matematika), Radmila Maraš (srpskohrvatski jezik), Pravda Radosavljević (istorija), Nada Smajlagić (engleski jezik), da bude dežurni policajac na raskrsnici kod Fontane, počne da trenira košarku i, u sedmom razredu, zapliva u novom montažnom bazenu u suterenu škole. Kao recitator i član dramske sekcije osvajala je nagrade na opštinskim takmičenjima.

– Nekoliko godina moje, treće, odeljenje je proglašavano za najbolje u školi, pa smo išli i na nagradne ekskurzije. I svi se mnogo voleli i radovali se rekreativnoj nastavi u Trmbasu, Bešnjaji, Kopaoniku, seća se i danas ona.

Prva je generacija usmerenog obrazovanja.

– Takozvana „Šuvarica” je podrazumevala da učenici budu raspoređivani u škole po teritorijalnom principu. Zato su se naši roditelji pobunili kada su nas „bacili“ u ŠUP (Školu učenika u privredi), smatrajući da bi većina učenika trebalo da pohađa Prvu kragujevačku gimnaziju. Kasnije sam sa ponosom postala gimnazijalka, u odeljenju koje je imalo samo jednog dečaka, kaže Goca Vučković.

Logiku im je predavao Pera (Kragujevčani znaju nadimak), Đokić filozofiju, sociologiju Milićko, Rile istoriju (razredni), Slavica psihologiju, Tašana i Kiza fizičko…

– Profesorka dva predmeta – srpskohrvatskog jezika i proučavanja književnog dela Aska nam je usadila ljubav prema književnosti. Mi smo za  te dve godine pročitali više knjiga nego današnje generacije gimnazijalaca za četiri, nastavlja Goca dodajući da su je u profesionalne tajne bibliotečke struke uveli Nina, Milica, Dragica, Čomić koji će joj kasnije biti prijatelji, kolege, direktori…

Maturirala je 1981. godine kada sam i upisala Filološki fakultet u Beogradu, iz porodičnih razloga vanredno.

– Još kao brucoš sam shvatila da studirati vanredno književnost i jezik nije bila najbolja ideja. Ispite sam polagala kod Miroslava Pantića (dubrovačka književnost), Vladete Jankovića (antička književnost), Nikole Miloševića (antičke poetike i filozofiju), Radmile Pešić i Nade Milošević Đorđević (narodnu književnost), Slobodana Ž. Markovića (dečju književnost)… Zahvaljujući znanju stečenom u gimnaziji (tačnije, profesorki Aski), teoriju književnosti sam položila veoma lako kod profesora Ive Tartalje, ističe ona.

Životno vezana za novinarsku profesiju

Na trećoj godini fakulteta i, spletom okolnosti, zaposlila se u Narodnoj biblioteci „Sveti Sava” u Aranđelovcu. Posle devet meseci se vratila u Kragujevac, nastavila studije i radila u ovdašnjoj redakciji „Večernjih novosti”.

– Školu „Večernjih novosti” su završili mnogi poznati kragujevački novinari (ne znam zbog čega to ne pominju u svojim biografijama), a glavni instruktor je bio Milija Pajdić, uz nekoliko starijih kolega. Postala sam dopisnik VN iz KG, kasnije i sekretar redakcije, naglašava naša sagovornica.

U redakciji je upoznala sve kragujevačke novinare.

– Zavolela sam novinarstvo, ali i jednog dopisnika koji je (ne posipam se pepelom), bio neuporedivo bolji novinar od mene. Od novinarstva se nikada nisam zvanično oprostila jer sam se za njega udala. Više od tri decenije sam supruga dopisnika Radija Slobodna Evropa i FoNeta Branka Vučkovića. Zajedno smo prošli mnogo lepih i manje lepih trenutaka koji su se dešavali u jugoslovenskom i srpskom medijskom prostoru. Bio je dopisnik „Dnevnog telegrafa” u vreme kada je ubijen Slavko Ćuruvija, dopisnik RSE i član NUNS-a kada su novinare (kao doduše i danas) delili na izdajnike i rodoljube, urednik Radio Kragujevca skoro 20 godina, i u vreme bombardovanja, zajedno sa njim preživela i prijavljivanje njegovog kolege Komandi Grada da „overava NATO pogotke na talasima Radija Slobodne Evrope”, Brankovo privođenje i zabranu rada, sve dok „nismo pobedili NATO agresora”, (pri)seća se ona svega što je sa suprugom „prošla” zajedničkim snagama.

Apsolvirala je i zaposlila se u Narodnoj biblioteci „Vuk Karadžić” u Kragujevcu, u ograncima Grošnica i Dragobraća.

– Mnogo lepih trenutaka (rođenje Milje i Sanje) i ružnih (smrt roditelja) obeležiće mi narednih nekoliko godina. Na sve te sreće i nesreće nadovezao se i slom i raspad Jugoslavije. O devedesetim godinama neću da pričam, jer smo ih svi – preživeli. Nama je najvažnije bilo da sačuvamo porodicu, iškolujemo decu i ne dozvolimo da nam užasni događaji čiji smo savremenici (bo’me i učesnici – kaldrmaši-šetači) kao skakavci pojedu godine i nas, ili da nam tranzicija nagrize i korodira sve vrednosti kojima su nas učili roditelji. Naša deca nisu „nosila gajbice”, već su istrajno i naporno završile državne fakultete, tako da nisu uspele da zarade na gajbicama „svoj prvi milion”, kao i uvek je iskrena Gordana Vučković.

Od 1996. godine vodi Zavičajno, specifično odeljenje ili, kako zavičajci vole da kažu „biblioteku u biblioteci” jer poseduje sve vrste građe, za razliku od npr. periodike (sadrži smo serijske publikacije), Odeljenja za rad sa odraslim čitaocima (monografske publikacije), Naučno odeljenje (referensnu i stručnu literaturu)…

Imala sam sreće da bibliotekarstvo učim od najboljih, a Nina Milanović (moja profesorka, mentorka, koleginica) bila mi je u svemu uzor, završava ovogodišnja dobitnica nagrade „Najbolji bibliotekar” Gordana Vučković.

Zisata stručnjak i žena koja ruši svaki stereotip i to ne samo u bibliotečkoj profesiji.

Zoran Mišić