Greške i služe da bi se priznale. E, kada je prošle godine Goran Anđelković, Kragujevčanin koji već tri decenije živi i radi u Francuskoj, početkom leta dolazeći na odmor pričao prijateljima (među kojima je i autor ovih redova) kako je kao poznavalac drevnih ratničkih veština učestvovao u snimanju istorijskog spektakla, rekacije su bile: „Dobro, to ono malo glumac narator, istorijske činjenice, par scena pokrivalica kao Histori” i slično…
Danas, posle 18 meseci nema ko nije čuo za svetski filmski hit Ridlija Skota „Poslednji dvoboj” (po knjizi Erika Džegera) koji je svoju premijeru imao početkom jeseni na festivalu u Veneciji. A, jedan od statista sa zadatkom u filmu bio je naš sagovornik Goran Anđelković (56), kome je zapalo da tumači francuskog plemića u nekim scenama „Poslednjeg dvoboja”
– U prvom talasu korone, prošlog proleća u Francuskoj izolacija je bila potpuna i bukvalno nismo mogli da izađemo iz kuće. Samo jednom dnevno i to trk do najbliže prodavnice ili apoteke i odmah nazad. Taman što smo „odslužili lok daun” u medijima se pojavio oglas u kome su tražili statiste za film koji će da se snima u Francuskoj. U njemu je eksplicitno navedeno da traže ljude sa dugom kosom i bradom, počnje priču Anđelković, koji je kao đakon SPC u Zapadnoevropskoj eparhiji taj uslov automastki ispunjavao.
Za potrebe filma tražili su 800 statista a prijavilo se brem tri puta više ljudi za ovu produkciju „20 Century Studiosa”.
– Ljudi su bili željni da konačno izađu iz domova, da se vide i ispričaju, nastavlja on navodeći da je na kastingu sureo brojne poznanike koji su poput njega i pre učestvovali na snimanju sličnih istorijskih spekatakala i filmova, dokumentaraca i predstava iz srednjevekovne epohe.
Sam kasting za Francusku (deo filma je sniman i u Irskoj) održan je baš u mestu gde Anđelković živi – Beržeraku (odakle je i ništa manje slavni mačavelac Sirano).
– Tokom kastinga su kandidati navodili šta znaju da rade: da li se bave borilačkim veštinama, jašu, dobro barataju lukom i strelom…, do običnog šetanja kroz šumu (pešadija uvek treba u istorijskom spektaklu). Po zamisli autora statisti su, pre svega, trebali d aodgovaraju izgledom, kako bi se bolje dočarali ambijen i epoha 14. veka, priča on.
Kostimske probe održane su u mestu Sarla u Dordonji. U njegovoj okolini, kod Mompazijea je bio izabran zamak Fenelon u kome su se scene snimale.
– Izgled je bio zaista presudan. Jedan moj poznanik imao je ogromnu bradu. Odabrali su ga, potom skoroz obrijali, pa onda mu nalepili veštačku, takođe ogromnu bradu ali čiji tip po njima više odgovara tom vremenu, prepričava Anđelković anegdote sa snimanja „Poslednjeg dvoboja”.
On je dobio ulogu jednog od vitezova, velikodostojnika snimajući scene sa filmskim karljem Šarlom VI (koga tumači glumac Adam Loter) i glavnim duelistima Žanom de Karužom i Žakom Le Grijem (Met Dejmonom i Adamom Drajverom).
– To je baš scena u kojoj oni kao stari poznanici i prijatelji rešavaju da se sukobe u dvoboju jer je de Karužova žena prijavila Le Grija da ju je silovao. Nastalo je pitanje „moja, protiv tvoje reči” i skuob nije mogao da se razreši sem, onim što se u stara vremena nazivalo „Božija volja” dvobojem u kome je pobednik „u pravu”, kazuje nam on, podsećajući da po ondašnjim pravilima „osluškivanju volje Gospodnje” ako muž izgubi, i supruga gubi život kao klevetnica.
Scene u kojoj kralj sa najbližim saradnicma sluša žalbu jednog i poricanje drugog i donosi odluku – kako će se to završiti (da ne spojlujemo onima koji film nisu još gledali) snimale su se u kasno proleće a knjigom snimanja je bila predviđena zima.
– U toku snimajućeg dana, „menjali„ smo po nekoliko godišnjih doba. Snimali po lažnom snegu, radili scene sa vojskom, velmožama, gozbe… Sve je moralo da bude autentično do najsitnijeg detalja: posude, hrana piće, odežede, oružje… Baš da sve bude kao u to doba, ističe on.
Na toj lokalciji snimane su i zanimljivi kadrovi uvođenja štitonoša u viteški red
Ekipa statista imala je različite zadatke. Neki su bili strelci, drugi čuvari na kulama i tornjevima, a treći su „pod okrilju tame” čekali da izvrše likvidaciju… Svako je bio deo „priče” koja kompletira sliku tog vremena, doba poznog feudalizma od pre sedam vekova kada se odigrao poslednji legalni dvoboj na tlu Francuske.
Francuski statisti su se dogovorili i zajedno odgledali premijeru filma kada je bila kod njih. Pre početka snimanja svi učesnici su potpisali ugovor sa producentom sa klauzulom da neće otkrivati ni jedan detalj sa snimanja.
Inače, Goran Anđelković sa srednjovekovnim borilačkim veštinima druguje još od deteta, kako kaže kada je kao dečačić kod dede u selu Cvetojevac u blizini Kragujevca cepao drva.
– To i jeste borilačaka veština, ma koliko da je u pitanju naizgled običan rad, koristan za kuću. To nije bila zloupotreba dečijeg rada, već su se ona upoznavala rukovanjem sa ovom alatakom koja je istovremeno u slučaju rata bila više nego ubojito oružje u odbrani sela ili grada, smatra on.
I, zaista viteška ratnička praksa započinjala je baratanjem osnovnih alatki: srpa, kose, mlatova i buzdovana…
Anđelković je potom izučavao borilačke veštine: karate, džiju džica, taj či, pa se sa istočnjačkih vratio korenima, prvo korišćenjem luka i strele, kao osnovom viteštva a na kraju i rukovanjem mačem koje je kruna umeća srednjevekovnih vitezova u čitavoj Evropi.
– U zavisnosti od različitih epoha i delova Evrope razlikuje se veličina i izgled mača ali je u čitavom srednjem veku on veći i njime se drugačije barata od gladijusa rimskih legionara u antici. Simbolično se viteški mač nazivao „reč Gospodnja”, navodi naš sagovornik.
Od 1992. godine živi u Francusku, gde je upoznao suprugu, a od 2001. đakon SPC u Zapadnoevropskoj eparhiji. Oduvek su ga htele istorijske kostimirane inscenacije, pa je još kao đak dok se školovao u Beogradu, statirao u filmu „Banović Strahinja” i TV drami „Pokleta avlija” koja se snimala na Kalemegdanu.
Decenijama se bavi heraldikom (grbologijom) i drži radionice deci u Francuskoj na temu nauke o grbovima.
Tamo se čuva tradicija i ećanje na viteštvo, pa je Anđelković u toj zemlji našao na puno istomišljenika i ljudi koje zainima ta tematika. Sa njima je često učestvovao u predstavama, istorijskim prikazima koji dočaravaju Sredni vek.
– Sve je autentično. Kovači rade oružje na drevne načine, isključivo se koriste ručno kovani mačevi i oklopi. Drške svagog oružja su od drveta autentično obrađene. Kroji se garderoba kao u to doba i to od materijala koji su se onda koristili, čak i za vojničke šatore i baldahine za viteške turnire, nabraja Anđelković.
Svakodnevno obavlja svoje dužnosti kao đakon naše crkve u regiji Oksitanija (drevnoj Akvitaniji) koja je idealno područje za njegova istorijska proučavanja, vežba i čeka na nove kinematografske izazove na temu medijavelistike. Samo da korona „dozvoli”. Za sada mačevi su u kanijama ali on duhovito parafrazira onu našu staru iz epske poezije: „vakciniši sina pak šalji u filmsku vojsku, američka kinemetografska industrija se umirit ne može”.