Kragujevčani turistički na Kosovu

Grupa Kragujevčana, u organizaciji predsednika mesne zajednice Dulene, već tradicionalno obilazi Kosovo i Metohiju. Taj obilazak naročito je zanimljiv za one koji nikada nisu bili na Kosovu. Kako je protekao poslednji obilazak, za Glas Šumadije piše Dejan Milenković.

Kad vidim i osetim kod prijatelja da je nekome veliki san da obiđe naše najznačajnije svetinje a plaši se zbog aktuelne sitiacije, želim da pokažem da uopšte ne treba da se plaši, a najviše to radim baš radi naših ljudi koji su dole ostali na svojim ognjištima. Njima poseta iz Srbije prija i pomaže. Mislim pre svega na enklave južno od Ibra, dok je sever Kosova dosta manje ugrožen, kompaktan je i graniči sa Centralnom Srbijom.

Kosovo i Metohija jeste srpski Jerusalim a to ćete tek da osetite kad odete tamo. Odlazak u Pećku patrijaršiju i Visoke Dečane, jedan je od najlepših doživljaja u životu. Kada prisustvujete molitvi u Visokim Dečanima, onda osetite Boga, onda ste bliže Bogu.

Prvi put sam se i ja plašio odlaska na Kosovo, ali od 2004. odlazim gotovo svake godine. Poznajem Kosovo čak bolje od moje Šumadije. Tek 2009. godine sam prvi put posetio enklave južno od Ibra a od 2011-te godine organizujem putovanje iz Kragujevca, pre svega u selo Velika Hoča, u srcu Metohije kod Orahovca, i grad Prizren, koji mi je prirastao srcu. U Hoči noćimo jednu ili dve noći, odakle onda obiđemo celu Metohiju. U Hoči se maltene ne osećam više kao gost a ni kao domaćin, nešto između, sa mnogo meštana se več poznajem lično a ako mi vreme dozvoli, prisustvujem slavi Velike Hoče.

Dva dana posle Miholjdana, 14. oktobra, posetili smo Pećku patriaršiju i imali smo čast da prisustvujemo ustoličenju patrijarha srpskog Porfirija.

Pre 12 godina u Prizrenu sam upoznao malu Milicu Đorđević. Postao veliki prijatelj sa Milicom i njenom majkom, do danas.

Znam da bi mnogi putovali na Kosovo, ali se plaše za bezbednost. Kad čujete kako se prepucavaju naše vlade, Vučić protiv Kurtija, ili još pre 10 godina Tadić protiv Tačija, čovek pomisli da će nas Albanci odmah napasti čim pređemo preko Ibra kod severne MItrovice, a verovatno slično misle kosovski Albanci o nama.

Za 18 godina i oko 30 poseta Kosovu i Metohiji, nisam imao ni jedan ružan ili negativan slučaj sa Albancima. Evo, da budem iskren, samo jednom sam jednog starog Albanca pitao za put, koji se samo namrštio i bez reči nastavio put, i to je sve. Nećete da verujete kako su Albanci, a pre svega naši Kosovci, Srbi, gostoprimljivi prema vama. Možete slobodno putejete sa srpskim auto tablicama, možete da govorite srpski, u sred Prizrena, Peći, Prištine i dobićete od svakog Albanca i odgovor na srpskom.

Jedino Đakovicu ne bih barem za sad još obilazio, jer je tu rat bio najprljaviji, gde su se desile najveći i najgrozniji zločini tokom rata 1998/1999, na obe strane, i to je izuzetak gde možda nije 100% bezbedno, za ostali deo Kosova nećete imate nikakvih problema.

Naravno, na Kosovce koji žive dole postoje pritisci, ali sami Kosovci će vam isto reći kao ja, da to ne važi za turiste i posetioce iz Srbije i da možete slobodno da posetite južnu pokrajinu. Eto, pa umesto jedan vikend na Đerdapu, Tari, Zlatiboru, Vrnjačkoj banji, Divčibarama, predlažem da prenoćite dve noći u našim enklavama, poput Gračanice, Štrpca, sela oko Gnjilana, Metohijska sela oko Istoka, Velike Hoče, Goraždevca, odakle možete onda da obilazite celu Metohiju, a tu toplo predlažem grad Prizren, po meni možda i najlepši grad Srbije u kome su je sačuvano 14 građevina iz srednjeg veka iz vremena Nemanjića, ali i mnogobrojne stare osmanljijske građevine, crkvu Bogorodicu Ljevišku, manastir sveti Arhangeli…