Vlasnik obućarske radnje „Simako” u prizemlju „Roda centra” u Ulici Save Kovačevića broj 48A, duže od 14 godina kuburi sa popravljenom obućom mušterija koje se iz nekog razloga više nikada ne pojave da je preuzmu. Osim što zauzima veliki prostor na rafovima radnje ne veće od deset kvadrata, deluje i deprimirajuće za ovog vrednog majstora, koji prosto ne zna šta da radi sa tolikom obućom.
Niti da je baci, pokloni, proda… Odlučio se za novu varijantu ne bi li bar izvukao štetu za „ruke” i utrošen materijal. Ipak, najradije bi, kaže, sve to bacio u kontejner – kad vlasnicima nije žao, što bi on žalio.
- Meni je otac po profesiji bio obućar. Kao modelar u „Ortopediji” je otišao u penziju, pa sam od njega naučio neke osnovne stvari za modeliranje obuće. Školovao sam se za nešto savim drugo. Po profesiji sam računovodstveni tehničar, sa započetim Ekonomskim fakultetom. Ali, silom prilika sam otišao na zanat. Trebalo je da se zarade pare što pre, ustvari to je bilo jedino opipljivo da će trud da se isplati relativno brzo, započinje priču za Kragujevačke Zoran Simić, jedan od najboljih obućara u gradu.
Smestio se u „Roda centru” od 2010. godine i to mesto ne bi menjao, iako je zakupnina visoka, jer su njegove stalne mušterije navikle tu da dolaze. Drugih problema nema, osim što se mnogo robe ne preuzme.
- Ima pet-šest razloga te „zaboravnosti”. Ili mušterije odustanu kad se preračunaju, ili se presele, ili jednostavno zaborave da su dali obuću na popravku. Ima, pogotovu žena vlasnica, po pedeset i više pari obuće i prosto zaborave na one date na popravku. Skoro sam izbacio dve velike korpe ispred radnje, jer ne mogu više da ih čuvam, imam samo deset kvadrata. Bacio sam sigurno 50 pari do sada, ono što je bilo baš bez veze, navodi Zoran.
Dešavalo se da se retki pojave posle godinu-dve da traže cipele ili patike i da se to nađe. A bilo je i suprotnih situacija – da su već završile u smeću. I, kaže, nema ljutnje.
Dovoljno je što ima vidno istaknuto obaveštenje da posle 60 dana ne garantuje za robu. Smatra to dovoljnim rokom, s obzirom da se on odmah lati posla, kako su se unapred i dogovorili. Do sada nije imao nikakvih problema sa mušterijima, jer znaju da su pogrešili. A reč je i o klijenteli koja se uvek vraća kod njega.
- U 99 posto slučajeva nisu platili unapred popravku, jer često narod ne ponese novac uz sebe. Kada bih primao i odmah naplaćivao to bi mnoge odvratilo i odlazili bi kod drugih kolega. Roba se uradi na poverenje i eto punih korpi za nekih desetak godina, kaže obućar Zoran.
Na listu običnog belog papira ovaj obućar je napisao – rasprodaja od 200 do 1.000 dinara i zakačio na „Rodina” kolica da proda sve one popravljene cipele po koje niko nije došao.
- Nije bilo mnogo zainteresovanih, mada, nema ni pet-šest dana kako sam to izbacio. Retko ko se odluči da pretura po korpi i traži da spari neki komad obuće. Uglavnom bace pogled i nastave dalje, tako je za sada, kaže Zoran.
Na pitanje kako je određivao cenu za svaki par kaže – odokativno. I na svakom đonu piše cena, ali je to više stvar slobodne pogodbe, samo da izvuče koji dinar makar za „ruke”.
Za sebe Zoran kaže da je jedini obućar u gradu koji radi baš sve vezano za ovaj zanat.
- Obućarstvo ima pet delova i bukvalno sve radim. Popravka obuće je samo jedan deo, ostalo je krojenje, šivenje gornjišta, takozvani herikteraj, pa onda pravljenje na kalup, pravljenje novih komada, zatim modeliranje, koje sam naučio od oca. Toga ima malo. Ovaj zanat uglavnom je vezan za popravke da se uradi sve što mušterije požele. Zanat može dobro da se nauči za tri godine, a one najlakše operacije samo za mesec dana kao priučen majstor, objašnjava Simić.
Obućar Zoran tvrdi da od ovog posla, konkretno ovde u „Rodi”, može dobro da se živi, ali tako što sam radi dve smene. Kaže da kada bi zaposlio još jednog majstora, odmah bi mogao da spusti čador i da beži odavde. Imao bi dodatnih 165.000 dinara rashoda, plus njegova plata i doprinosi, i tako mu se ne bi isplatilo da radi.
- Planiram jedino da smanjim radno vreme i da subotom i nedeljom ne radim uopšte. Radno vreme bih korigovao od devet do pet po podne. Mogao bih to i sada da uradim. „Roda” me ne ograničava u tome. Nedeljom, po ugovoru, ne bi trebalo da radim, ali dođem kad je nešto baš hitno ljudima, recimo za neko veselje, kaže Zoran.
O današnjem kvalitetu obuće i da li to ima veze što se sve više ljudi opredeljuje za popravke? Zoran tvrdi – istog kao pre. Kako kaže, više se popravlja obuća domaće proizvodnje i ona kvalitetnija iz uvoza, nego „jeftinoza”.
I kineska obuća se sve češće popravlja, pogotovo ljudi koji dosta pešače to čine, jer baš brzo propada. Poredi to sa vozilima koja se dosta voze, gume se češće menjaju.
- Bila je praksa da kinesku obuću ne popravljaju nego bace. I drugi put isto, e već treći put popravljaju i njih, jer kada se presaberu mnogo im se uhvati. Pogotovo se đonovi brzo izližu, jer niko ne gazi ravno. Uvek na peti na ćošku se to vidi, na pendžetnom delu se više troši. Danas niko idealno ne gazi, kaže Zoran.
Inače, raspon cena njegovih usluga je od 150 do 500 dinara za lepljenje, ako su celi đonovi, fleknice su 500 dinara, zamena celih đonova 1.600 dinara, zamena platna na patikama 1.500 dinara. Posebna cena je za skraćenje vrhova i menjanje oblika, recimo za čizmice – 3.000 dinara, što je pola od majstorske dnevnice kada bi se intenzivno radilo.
- Ko bira posao i radi samo prostije stvari mora da čeka posao, još ako mu je lokal po zgradama, on je usmeren na mušterije iz tri – četiri zgrade. A kod mene dolaze ljudi iz celog grada, zaključuje glavni junak ove priče.
Piše: Elizabeta Jovanović
Izvor: https://kragujevacke.rs/drustvo/kragujevacki-obucar-zoran-simic-rasprodaja-zaboravljenih-stvari/