U četvrtak je izašao 600. broj Kragujevačkih novina. U tekstu objavljenom na naslovnoj strani urednik Miroslav Jovanović podseća kroz šta je sve redakcija prošla od 2009. godine, kada je objavljen prvi broj:
Nije jubilarni, ali pošto je broj 600 „na okruglo“ ’ajde da ga bar zabeležimo, što bi se u narodu reklo – da ga pomenemo. Pred vama je 600-to izdanje ovih novina. Preživelo se i preživljava se.
Nije baš primereno, a ni profesionalno, pisati o sebi, jer onda se uvek reskira da se upadne u zamku subjektivnosti. Ovo je pokušaj da priča bude objektivna.
Bio je 14. maj 2009. kada je na kioske stigao prvi broj sa zvaničnim imenom nedeljne novine „Kragujevačke”. Napisala ga je i uredila ekipa koja je do tada poduži niz godina, pravila kragujevačku „Svetlost”, koja je 2007. privatizovana, a bila je u statusu društvenog, ne jednog (državnog) preduzeća. Većinski vlasnici postali su dvojica političara i jedan preduzetnik – svi Kragujevčani.
Onda se desio presedan među svim medijima u Srbiji koji su privatizovani. Cela redakcija, svi „proizvođači” lista „Svetlost”, napisali su i potpisali otkaze novim gazdama, drugim rečima – svojom voljom su raskinuli radni odnos. Svuda je bilo drugačije – vlasnici su otpuštali zaposlene. Razlog za ovaj kolektivni čin, sečenje grede na kojoj je sedelo dvadesetak ljudi bilo je uverenje da „Svetlost”, pored nas živih, počinje da umire – radilo se, a para je bilo sve manje. Gazde su znale zašto je to tako.
Tada je grupa odmetnika zagrizla veliki profesionalni i egzistencijalni rizik. Jednoglasno su rešili da pokrenu nove novine, a imali su samo jednu šerpicu i tiganj, kako su govorile porodice kada su počinjale da se kuće ni od čega.
Nije neskromno reći da su prvih nekoliko godina „Kragujevačke” bile kvalitetne gradske novine, zahvaljujući pre svega činjenici da ih je pravila od ranije dobro skockana i uigrana ekipa koja je tokom dužeg perioda stvarana u „Svetlosti”. Tada su u redakciju ušli i neki mlađi novinari, koji su osim talenta i ozbiljnog rada, imali od koga da uče i peku žurnalistički zanat.
Međutim, vreme je činilo svoje. A činio je svoje i ovaj nesporno stresan posao. Redakcija je počela da se osipa, što odlaskom u penziju članova „stare garde”, što, nažalost, preranim smrtima nekih kolega. Vredi ih ovog dana pomenuti.
U redovnu penziju otišla je udarna novinarska trojka – Margita Cvetković, Ankica Vesić i Slobodan Cuparić, koji se prošle godine upokojio. Na „onaj svet” preselili su se i novinar Milutin Đević, grafički dizajner, karikatiurista i ilustrator Aleksandar Dimitrijević – Aca Krnja, fotoreporter Rade Milivojević. Nedavno je preminuo i grafički dizajner Aleksandar Đoković.
Redakcija je potom dodatno kadrovski utanjila kada je 2014. počelo takozvano projektno finansiranje medija budžetskim novcem. Iako je ono definisano kao zakonska obaveza lokalnih samouprava, grad Kragujevac šest godina zaredom nije raspisivao konkurs za ovaj način finansiranja, a nema trika da jedne lokalne novine mogu da žive samo od sopstvenih prihoda, bez potpore iz javnih finansija.
Sve pare koje su novine zarađivale pokrivale su troškove štampe i obaveze prema državi. Za plate nije preticalo ništa, a pošto novinarstvo nije literarna sekcija, već posao od koga valja živeti, petoro novinara bilo je prinuđeno da ode – gde može da se zaradi bar neka crkavica.
Naravno da na mesta svih koji više nisu bili u „Kragujevačkim” nisu mogle da se obezbede zamene, jer i njihov rad treba platiti.
I, tako, kad ostanete bez dva osnovna resursa – ljudi i novca – iz nužde je nedeljnik prešao na dvonedeljno izlaženje, sa oskudnijim sadržajem i nižim kvalitetom tekstova. Novine su u stanju – tek da postoje, s neizvesnom prognozom dokle to može da traje.
Mogu da zaključim da nezavisno novinarstvo postoji samo dok je bilo raznih „Soroša“ da ga finansiraju. „Don’t look up“ se zove film koji predlažem da pogledaju profesionalci iz informisanja.