Teško je naći nekog „u čaršiji“ koji nije znao ko je Lutka, ali malo je među njima bilo onih koji su znali da je Milan S.Timotijević nadimak, po kome su ga mnogi u Kragujevcu znali, dobio odmah po rođenju od babe koja je na uobičajeno pitanje kakav ti je unuk, proročanski odgovorila: „Lep k’o Lutka”. I zaista je bio takav, u svako starosno doba života.
Lutka je po svom statusu bio običan građanin, bez ikakvih posebnih zvanja, titula ili položaja, a ipak svima znan i od svih poštovan. Da nije kroz društvene mreže malo profanisan, čestom i nepripadajućom upotrebom, uz njegovo ime ide u punom i najlepšem značenju izraz „urbana legenda”.
Lutka je umro 2. februara 2019. godine i još na sahrani brojni prijatelji, poznanici i poštovaoci dogovorili su se da organizuju dane sećanja na njega. Pandemija ih je do sada u tome sprečavala, ali na dogovor nisu zaboravili.
Prvo su u Udruženju Kragujevčana u Beogradu, a potom u kafani „Nostalgija” u Kragujevcu držani skupovi sećanja na Lutku. Uz „staro društvo” njima su prisustvovali i kćerka Gordana i sin Goran. Priči nije bilo kraja jer Lutkin život je bio toliko raznovrstan i zanimljiv da bi romani mogli da se napišu o njemu.
Rođen je 1. septembra 1930. godine od oca Svetozara Toze i majke Perside, odrastao i vaspitavan u kragujevačkoj građanskoj porodici iz Erdoglije. Već početkom Velikog rata na Ceru je izgubio dedu, a njegov Toza oca i nogu. Kada je posle rata kralj Aleksandar posetio Kragujevac, Toza se sa protezom već bio vratio iz Francuske sa lečenja. Na kraljevo pitanje: „Šta radiš, ti junače“, odgovori: „Ništa“. Kralj naredi da mu nađu neki posao. Dobio je da vodi vojničku kantinu u kasarni u Erdogliji. Mada se zvala kantina, više je to bio oficirsko-vojnički klub, koji je donosio lepe prihode.
Očev posao, u kome mu je ponešto pomagao, atmosfera, različite životne priče i sudbine udariće životni žig u duši malog Milana. Čitav život će provesti vezan za kafanu, a posao će mu biti proizvodnja i promet etil-alkohola.