Zdravstvene radnice, apotekarke, volonterke, učiteljice, prodavačice, žene sa invaliditetom ili žrtve nasilja, starije i bez primanja – sve one svakog dana vode borbu, a borile su se i tokom pandemije.
Kada je svet stao, one nisu.
To je i naziv foto projekta Igora i Sandre Mandić o heroinama različitih zanimanja.
„Osnovna ideja je da simbolično odamo priznanje ženama koje su dale nemerljiv doprinos normalnom funkcionisanju društva u situaciji koja je svima nama bila potpuno strana i zastrašujuća.
„A gotovo sve žene mogu da se prepoznaju u njima“, kaže Sandra Mandić za BBC na srpskom.
- Mame u Srbiji nisu OK, poziv očevima da se probude
- Kako izgleda rad od kuće kad su tu deca
- Dugotrajni rad „godišnje ubije i do 745.000 ljudi“
Igor je fotografisao, a ona je razgovarala sa deset žena iz različitih gradova u Srbiji.
Ovo su njihove priče.
Zdravstveni radnici su pretrpeli najveći teret pandemije.
„Prvi dan kovida mi je bio najduži dan u životu“, kaže medicinska sestra Slađana Đokić, zaposlena u niškom Domu zdravlja.
Kad god radi smenu u kovid ambulanti, takozvanoj „crvenoj zoni“ – tih četiri sata čini joj se kao večnost.
Nekoliko kolega joj je i preminulo od posledica korona virusa.
- Beli mantili u Srbiji iza kojih je ostala crnina
- Zašto je u Srbiji smrtnost lekara od Kovida veća nego u zemljama regiona
„Bez obzira da li je medicinska sestra, lekar, spremač, čistač, da li je u bolnici, domu zdravlja ili ambulanti – svi su heroji“.
Slično je i sa farmaceutima i tehničarima.
„Mi smo ovde na prvom udaru, pre lekara prvo se dođe u apoteku da se proveri šta da se popije za temperaturu“, kaže apotekarka Milena Jevtić iz Šapca.
Zato oni dosledno poštuju mere zaštite, po cenu da nastradaju i ruke i nokti ispod rukavica i od alkohola.
Pronalazi i lepe segmente teškog perioda.
„Koliko god je bilo teško, zbližili smo se, iako smo držali distancu“, dodaje Jevtić.
Razdaljina od dva metra nije bila od velike pomoći ženama koje trpe psihičko ili fizičko nasilje u porodici.
„Kada ste zatvoreni 24 sata sa nasilnikom… Dvrostruki strah!
„Sa jedne strane – šta da radim u jednoj konkretnoj situaciji nasilja? A sa druge strane – šta se dešava spolja?“, opisuje Biljana Stepanov dileme žena koje su se javljale njihovom Centru za podršku ženama u Kikindi.
One su bile posebno ugrožene tokom pandemije.
- One su u karantinu sa onima koji ih zlostavljaju
- Pet predmeta koji su pomogli žrtvi porodičnog nasilja
„Ne može žrtva da čeka.
„Ne mogu da pošaljem ženu u Centar za socijalni rad kad znam da je Centar zaključan, oni pružaju usluge, ali takođe prilagođene situaciji“, opisuje ona „nevidljivu vanrednu situaciju“ koja i dalje traje.
Dok su mnogi radili od kuće, prodavci nisu imali taj luksuz.
„Mi nećemo stati, ja mislim, nikada“, kaže Ivana Nušić, prodavačica u Maksiju u Beogradu.
U jednom periodu im je radno vreme počinjalo u četiri ujutro, kada je bio tremin kupovine za penzionere.
- Korona virus i stariji od 65 godina: „Ne pada mi na pamet da vampirišem“
- Penzioner sam, a od plate živim
„Morali smo da dolazimo u dva sata na posao kako bismo sredili sve za otvaranje, bile su dekice i bakice.
„Dali bi nam spisak i mi smo išli s njima kroz radnju i ubrzali njihovu kupovinu.
„Oni su bili super“, ističe Nušić.
Kad su zatvoreni vrtići i škole, decu je odvela kod bake i deke u Zaječar i tamo su ostali dva i po meseca.
„Mi smo bili skajp mama i tata dva i po meseca“.
- Izolacija izolovanih: Kako u zabačenim selima Srbije izgleda učenje na daljinu
- Šta je problem onlajn nastave u vreme korona virusa
„Mislim da je zaključana škola možda jedna od najtužnijih zgrada koja može da postoji“, kaže Ljiljana Lazarević, učiteljica u Osnovnoj školi „Mihailo Petrović Alas“ u Beograd.
Škola bez dece je trajala od marta do juna i kraja školske godine.
Kad su popustile mere, srela se sa đacima na Kalemegdanu.
„Oni su se onako po navici zaleteli da me zagrle i onda su se svi ukočili.
„To je bila situacija koja me je emotivno baš rasturila, tad sam shvatila koliko je to sve uticalo na nas“, svedoči učiteljica.
Psihološkinja Tatjana Stojšić Petković iz Novog Sada angažovana je u organizaciji Iz kruga Vojvodina gde pomaže osobama sa invaliditetom, kojima je pandemija dodatno otežala svakodnevni život.
- Gluvi i nagluvi u Srbiji: „Stranci u sopstvenoj državi“
- Kako osobe sa invaliditetom žive na Balkanu u vreme korona virusa
„Taj osećaj koji imate da ste već sveli sve na minimum i već ste se maksimalno prilagodili mogućnostima i okruženju koje vam život pruža i sad treba još da spustite taj minimum.
„To je ponekad zaista nemoguće, gubite ljudsko dostojanstvo“, kaže Stojšić Peković.
Pored straha od bolesti, mučila su je i pitanja kako će u bolnicu gde su toaleti neprilagođeni osobama sa invaliditetom.
Žene koje su delile njene probleme „lečila“ je smehom, šalama i maštom – preko telefona.
„Neće taj smeh izbrisati problem, neće platiti račun, ali će nam pomoći da shvatimo da smo mi tu, da smo živi i da, dok smo živi, zaista možemo mnogo toga da uradimo“, ističe ona.
Da može nešto da uradi smatrala je i Silvija Nešić volonterka i aktivistkinja romskog udruženja Ternipe iz Pirota.
„Pogodi vas kad vidite da se deca raduju hrani.
„Shvatite da ste zapravo srećni što imate krov nad glavom i što imate šta da jedete, jer neko nema. Neko nema…“, kaže Nešić.
- Od romskog naselja do samostalnosti – upoznajte Slađanu Novakov
- Upoznajte najstariju volonterku Crvenog krsta Srbije
Većina Roma se bave sezonskim poslovima ili sakupljanjem sekundarnih sirovina.
Gotovo svi oni su ostali bez posla u vreme pandemije.
Oni koji su imali pune ruke posla u to vreme su volonteri Crvenog krsta.
„Imam dvadeset godina i već deset godina volontiram u Crvenom krstu i, uvek kada to kažem, osmeh mi je ogroman“, kaže ponosno volonterka Ana Nikolić iz Beograda.
Učestvovala je u mnogim akcijama deljenja paketa pomoći ugroženima.
„Postoji toliko ljudi koji nemaju kuću, gde oni da se sakriju, gde oni da se zaključaju, mi smo bili tu da njima pomognemo“, kaže Nikolić.
Siromaštvo je posebno rasprostranjeno među starijima.
Socijalna radnica Nadežda Satarić iz beogradskog udruženja Snaga prijateljstva – Amity kaže da u Srbiji danas živi 170.000 starijih žena i još 40.000 muškaraca koji nisu u penzionom sistemu i „žive u milosti i nemilosti“.
Mnogo je njih koji „vape samo da ih neko sasluša ili da im barem kaže lepu reč“.
„Da li možete da zamislite da živite bez ikakvih primanja, a da pritom imate 85 i više godina i da vas muče razna oboljenja?“.
Oni, kaže, žive od „prodaje uspomena“, pozajmica ili kupovine na recku.
„One starije žene koje viđate ispred pijace i prodaju nešto malo u kanti stavljeno, nekoliko glavica belog luka, neku vezicu cveća one su te, bez ikakvih primanja“, opisuje Satarić.
- Pola miliona stanovnika Srbije nema ni za osnovne potrebe
- Socijalna pravda i Srbija: Od „beogradskog Pekama“ do „beogradskog Menhetna“
Jedan od noviteta koje je donela pandemija jeste i masovna prodaja voća, povrća i domaćih proizvoda preko interneta.
„Ustvari, onlajn pijaca je bukvalno odgovor na vapaj.
„Ne znamo šta ćemo, naišli smo na zid i nema dalje“, kaže Jelena Ružić iz Ženskog udruženja Kolubarskog okruga, govoreći o problemima sa kojima su se suočile poljoprivrednice tokom pandemije.
Početkom zaključavanja u vreme vanrednog stanja u martu 2020. godine zbog širenja epidemije, ona je počela dostavu proizvoda i posao je krenuo.
- Kako hrana sa srpskih pijaca stiže do vas u doba korone
- Ženske zadruge na selu: Kako udruživanje menja život poljoprivrednica
Ženska pijaca, kaže, i dalje radi, a čitavu organizaciju vode žene.
„Onog momenta kad ona zna da može i da ne zavisi više ni od čega, onda se menja ne samo to da ima novac kojim će raspolagati, nego se menja i to da zahteva da odlučuje ravnopravno unutar kuće.
„I to je sjajna transformacija kad pričamo o rodnoj ravnopravnosti“, kaže Ružić.
Projekat Kad je svet stao one nisu sproveden uz podršku Agencije Ujedinjenih nacija za rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena UN Women.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
