Roditelji koji su sa grčem u stomaku tokom prethodnih godina ispraćali decu da sreću potraže u inostranstvu od marta 2020. našli su se u za mnoge neočekivanom scenariju – pandemija je izazvala masovni povratak ljudi iz dijaspore, koji već mesecima borave u Srbiji.
Srbija je 2018. ponela neslavnu titulu vodeće zemlje u regionu po iseljavanju mladog stanovništva – za sedam godina od popisa 2011, emigriralo je 175.000 ljudi mlađih od trideset godina, a svaki peti je imao visoko obrazovanje, pa se govorilo o velikom „odlivu mozgova“.
Opšta slika nije bila ništa svetlija – godišnje procene broja ljudi koji emigriraju iz Srbije išle išle su i do 60.000.
- Srbin koji je izgradio Dubai iz temelja
- Ko je Srbin čiji je rad o uticaju Kovida na privredu objavila SZO
- Kako dijaspora uči srpski
U pandemijskoj 2020, statistička slika se drastično promenila – procenat mladih koji žele da emigriraju pao je za visokih 10 odsto, pokazuje izveštaj Krovne organizacije mladih Srbije, ali ovaj podatak, naglašavaju, „treba analizirati u širem kontekstu“.
Pored zabeleženog pada broja mogućih emigranata, predsednica Vlade Srbije Ana Brnabić je prošle jeseni prognozirala da će se „sve više ljudi vraćati u Srbiju zbog korone, ali i zbog sigurnosti koju pruža“.
Zvaničnih podataka o broju povratnika nema, a mediji su martu i aprilu 2020. izveštavali o hiljadama, čak stotinama hiljada ljudi – jezikom analitičara, radnosposobnih svih uzrasta.
Stručnjake sada posebno zanima jedno pitanje – da li je po sredi trajni ili privremeni povratak?
Neizvesnost egzistencije: „U Srbiji nisam dobio pravu šansu“
Tridesetogodišnji Lazar Đorđević iz Pirota, diplomirani novinar i komunikolog, u statistiku „odliva mozgova“ upisao se 2018. godine.
„U struci jednostavno nikada nisam dobio pravu šansu, možda je do mene, možda do okolnosti – stažirao sam i to su bila lepa iskustva, ali ništa nisam mogao da zaradim“, kaže.
Posle diplomiranja 2015. u Nišu, planirao je da ostane u tom gradu, a kaže da radio je „sve i svašta“ kako bi to sebi omogućio.
„Prodavao sam kredite pri banci, radio kao pica majstor, čak sam jedne godine sezonski pravio i prodavao ajvar“, priča.
„Nisam imao ni približno sigurnu egzistenciju – sa parama koje sam mogao da zaradim nije bilo moguće planirati čak ni naredni mesec, a kamoli život.
„Tri godine sam aktivno tražio, ali nisam uspeo da doguram dalje od picerije i sve bez dana radnog staža“.
Kada se pogleda šira slika tržišta rada u Srbiji, postaje jasno da Lazarov slučaj opisuje situaciju u kojoj se nalazi većina mladih.
„Tek polovina mladih starosti 20-29 godina je zaposlena u odnosu na blizu dve trećine njihovih vršnjaka u Evropskoj uniji (EU), a svaka peta je nezaposlena“, kaže istraživačica Fondacija centra za demokratiju Sarita Bradaš.
Među zaposlenim mladima, kako dodaje, „čak 44 odsto ima nesigurno zaposlenje, u odnosu na 35.8 odsto u EU – 81 odsto radi na privremenim poslovima jer ne mogu da nađu stalan, što je slučaj sa svega 29 odsto u EU“.
Država sprovodi aktivne mere zapošljavanja ali, kako ističe Bradaš „u njih uključena je tek svaka osamnaesta mlada osoba“.
Još jedan problem predstavlja i začarani krug nesigurnih zaposlenja i problema sa ostvarivanjem socijalne zaštite.
„Nezaposleni mladi se nalaze i izvan sistema socijalne zaštite, budući da se pravo na novčanu naknadu stiče isključivo po osnovu osiguranja za slučaj nezaposlenosti, a većina ne ostvaruje pravo na tu naknadu budući da su najčešće angažovani po kratkotrajnim ugovorima“, dodaje Bradaš.
Vođen motivom da zaradi novac, Lazar se pre tri godine preselio u kinesku metropolu Šangaj kako bi predavao engleski.
Sticajem okolnosti, pandemija ga je zatekla u Srbiji.
„Škola za koju sam radio poslala me je u Srbiju januara 2020. godine da izvadim radnu vizu, a onda sam ostao zaglavljen ovde“, objašnjava Lazar, koji od tada boravi u rodnom Pirotu.
Prvi posao koji je po povratku dobio bio je u školi za koju je radio u Kini.
„Prešli su na onlajn nastavu, pa sam nekoliko meseci mogao da predajem iz Srbije, ali su se u maju vratili u školske klupe i ja im više nisam bio potreban“, objašnjava.
Od tada je Lazaru pošlo za rukom da se zaposli u kol-centru jedne strane kompanije koja posluje iz Srbije.
To je njegovo prvo formalno zaposlenje u zemlji.
„Bio sam iznenađen što su mi obezbedili radni staž i zdravstveno osiguranje“, kaže.
„Plata je prilagođena srpskim uslovima i ja s obzirom na to ja sam zadovoljan, ali ipak ne mogu da zaradim dovoljno da bih štedeo i planirao budućnost“.
Zato se Lazar sprema za povratak u Kinu kada okolnosti to dozvole.
„Nisam siguran da bih tamo ostao čitav život, mada sam upoznao ljude koji su u Kini dobili decu – ona su danas kineski državljani, a oni rade, lepo žive i ne planiraju da se sele, pa je i to opcija“, navodi.
Balkanska dijaspora: Od vrata do vrata
Kako je pandemija uticala na tržište rada u Srbiji
Pandemija je smanjila broj poslova, a povećala rizik od siromaštva, objašnjava Bradaš.
„Očekivano, kriza je najviše pogodila one koji su i ranije bili u nepovoljnijem položaju – mlade, privremeno zaposlene, neformalno zaposlene i samozaposlene“, ističe.
Onda dodaje da je u odnosu na pretpandemijsku 2019. godinu broj zaposlenih mladih smanjen za pet odsto.
Privremeno zaposlenih ima 10 odsto manje, a broj neformalno zaposlenih pao je za 11,17 odsto.
Međutim, u avgustu prošle godine, predsednik Srbije Aleksandar Vučić saopštio je da je nezaposlenost u Srbiji „na istorijskom minimumu“.
„Nikada manje nezaposlenih u Srbiji nismo imali u istoriji Republike Srbije. I to ne onoj od devedesete godine, već otkada god hoćete.
„Od 1878, otkad god hoćete, mada se ne meri, nije postojala EUROSTAT-ova metodologija“, rekao je Vučić.
Komentarišući nezaposlenost kod mladih, premijerka Srbije Ana Brnabić je u oktobru rekla da je i među mladima nezaposlenost rekordno niska i da iznosi 20,7 odsto.
Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, opšta stopa nezaposlenosti u Srbiji je u 2020. iznosila 7,2 odsto.
Međutim, kako objašnjava Bradaš, razlog nije skok zaposlenosti, nego smanjenje broja onih koji su tražili posao.
Ovi podaci dobijaju se iz Ankete o radnoj snazi koji svake godine sprovodi Republički zavod za statistiku (RZS).
Prema metodologiji ove ankete, nezaposlenima se smatraju samo oni koji aktivno traže posao, a ne mogu da ga nađu, dok se ostali smatraju neaktivnima.
„U odnosu na prethodnu godinu broj nezaposlenih pao je za 48.800, a broj onih koji žele da rade, ali ne traže aktivno posao pa se zbog toga ubrajaju u neaktivne, povećan je za 51.700 – broj nezaposlenih se smanjio jer su iz aktivnog traženja prešli u neaktivnost“, objašnjava Bradaš.
Ona dodaje da, prema proceni Svetske banke, „Srbiji zbog ekonomskog šoka izazvanog pandemijom preti epidemija siromaštva“.
„Broj siromašnih mogao biti povećan za 125.000 do 327.000, a razlozi za to su manje radnih mesta, a pa time i manji broj doznaka iz inostranstva“, kao prihoda koji ne potiče od rada, ali služi za izdržavanje.
„Navedene procene o rastu siromaštva ćemo moći da proverimo tek u drugoj polovini godine, budući da RZS konačne rezultate o siromaštvu i socijalnoj nejednakosti treba da objavi u oktobru“, navodi Bradaš.
Veze i partijsko zapošljavanje: „Bilo mi je muka od negativne selekcije“
Kada je u februaru 2020. Svetska zdravstvena organizacija upozorila na opasnost od širenja novog korona virusa, Goran Cvetković iz Niša radio je kao komercijalista u malom hotelu u Češkoj.
Kako je turizam jedna od privrednih grana na koje je pandemija najjače udarila, ubrzo je ostao bez posla.
- Srpski turizam u raljama korone: „Pandemija nas je gurnula na ivicu propasti“
- Kako je zbog korone planinarenje u Srbiji zamenilo letovanje u inostranstvu
„Nisam imao drugog izbora nego da se vratim u Srbiju i sačekam da se situacija smiri“, dodaje.
Goran ima 35 godina i diplomirao je geografiju.
U inostranstvo je prvi put otišao 2005. godine pred kraj studija kako bi sezonski radio u Americi.
Tokom decenije koja je usledila, periodično je odlazio u razne evropske zemlje da radi po nekoliko meseci, paralelno pokušavajući da nađe stalan posao u Srbiji.
„Odlazio sam i vraćao se sa nadom da ću u Srbiji moći profesionalno da se ostvarim i da živim pristojno od rada – bilo u struci ili van nje“, kaže.
U inostranstvu je stekao sertifikat bariste, dok bi u Srbiji van sezone promenio i po nekoliko privremenih poslova, ali bez uspeha da pronađe sigurno zaposlenje.
Ni Goranov primer nije usamljen, jer se brojni mladi suočavaju sa problemima prilikom prelaska iz obrazovanja na tržište rada, kažu iz Krovne organizacije mladih Srbije (KOMS).
„Evidentno je da sistem obrazovanja nije usklađen sa tržištem rada, pa se često dešava da mladi posle fakulteta, naročito ako su studirali društvene nauke, dođu na biro i shvate da moraju da se prekvalifikuju kako bi uopšte našli posao“, kaže stručni saradnik KOMS-a Stefan Đorđević.
Međutim, čak i kada uspeju da se zaposle, problemima nije kraj.
„Često rade za minimalna primanja, a ugovor o radu na neodređeno je za većinu misao imenica.
„Oni onda ne mogu da dignu kredit i obezbede stambenu sigurnost i da se zaista osamostale od roditelja“, dodaje pozivajući se na Alternativni izveštaj o položaju i potrebama mladih u Srbiji za 2020.
„Iluzija je da mlada osoba ne želi da se osamostali od roditelja – jednostavno, živimo u zemlji gde je to gotovo nemoguće“, ističe Đorđević.
Prema ovom izveštaju, mladima je kod zaposlenja najvažnija zarada, a najveći broj smatra da je plata od 65.000 do 80.000 dinara dovoljna za pristojan život.
Drugi prioritet im je mogućnost napredovanja.
Goran iz ličnog iskustva to može da potvrdi – zbog nemogućnosti da nađe stalan posao, njegovo nezadovoljstvo je „konstantno raslo“.
Još jedan problem na koji je naišao bilo je što je došao do zaključka da su mu za uspeh potrebni veza ili partijska knjižica.
Do tog zaključka došli su i mladi u Srbiji – na pitanje KOMS-a koliko su za dobijanje posla važna lična i porodična poznanstva i kontakti mladi su na skali od pet dali prosečnu ocenu 4,38.
Vžnost članstva i aktivizam u političkoj partiji ocenili su sa 4,23.
„Život u takvom okruženju apsolutno demotiviše, jer većina mladih ne želi da izabere taj put jer ga se gnuša“, dodaje Đorđević.
Na reč politika, asocijacije su im uglavnom negativne – nepravda, korupcija, tuga, talog, rasulo, homogeno, laži, pokazuje izveštaj KOMS-a.
Mladi misle i da je obrazovanje tek na trećem mestu po važnosti za traženje posla, a dali su mu prosečnu ocenu 3,19.
„Nije najveći problem što mladi nemaju posla, nego ko dobija šansu da do njega dođe“, smatra Đorđević.
Goran kaže da mu je upravo to bilo glavni okidač za razmišljanje o odlasku.
„Bilo mi je muka od negativne selekcije i veza koje možda nisu jedini krivac, ali su doprinele tome da nikako nisam mogao da steknem sigurnu egzistenciju kao to su u tome uspeli neki drugi „, navodi.
Sve je to dovelo do toga da 2015. „prelomi i ode u Češku“ postavši, sa 29 godina koliko je tada imao, još jedna mlada osoba koja je emigrirala iz Srbije.
Nije planirao da se vraća.
„Plan je bio da živim u Češkoj, jer tu imam sigurnost i mogu da živim od rada, ali i da osiguram veću penziju nego što danas imaju moji roditelji, koji su 40 godina radili da bi primali po 25.000 dinara“, objašnjava.
Tom planu ostao je dosledan, a početkom juna se vratio u Češku.
„I opet sam na istom poslu – umorio sam se od menjanja“, kaže.
Zašto je procenat mladih koji planiraju da odu iz Srbije u 2020. opao?
Prema rezultatima ankete koje je KOMS sproveo za Alternativni izveštaj, procenat mladih koji planiraju da odu iz Srbije je u odnosu na 2019. godinu opao za 10 odsto, a statistički gledano, to je „značajan pad“.
Međutim uzroke, smatra Đorđević, „treba tražiti u pandemiji korona virusa, jer se drugi faktori nisu poboljšali da bi objasnili ovaj pad“.
„Mnogo ljudi se vratilo tokom pandemije, a mladi su imali prilike da uvide da nigde nije idealno“, navodi.
„Mladi i Srbije slabo putuju i imaju ružičastu predstavu o inostranstvu, a sada su videli da i u drugim zemljama postoje problemi, da Evropa nije tako savršena kao što su mislili, što ih je demotivisalo“.
Đorđević ocenjuje da je to „potencijalno dobra stvar, jer imaju priliku da uvide da apatija nije rešenje i potraže način da ostanu u zemlji“.
Ipak, procenat mladih koji žele da odu je i dalje izuzetno visok – preko 50 odsto, navodi se u izveštaju KOMS-a.
Glavni razlozi za odlazak su dostojanstveniji život i viši standard, a najprivlačnije destinacije su zemlje zapadne Evrope i Sjedinjene Američke Države.
„Ako živite u zemlji gde se osećate isključeno, imate lošu poziciju na tržištu rada i teško se osamostaljujete, odlazak je najbrže rešenje“, dodaje Đorđević.
Samo 12 odsto mladih smatra da je sasvim pristojno živeti u Srbiji i ne želi da emigrira.
Ima li „priliva“ i „cirkulacije“ mozgova?
Premijerka Srbije Ana Brnabić je u oktobru prošle godine ocenila da „odliv mozgova može da bude i dobra stvar za zemlju, ako uspete pređe u cirkulaciju mozgova – da ljudi odlaze, ali da se isto tako vraćaju“.
U novembru 2020. godine, izjavila je da će se „sve više naših ljudi vraćati u Srbiju zbog korone, ali i zbog sigurnosti koju pruža“.
U sklopu mera koje bi u tome trebalo da pomognu, Vlada je u decembru 2019. pokrenula Program cirkularne migracije Tačka povratka u saradnji sa Programom Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP).
Tačka povratka pomaže ljudima svih starosnih dobi koji razmišljaju o povratku u Srbiju da sakupe potrebne informacije, ali i da se reintegrišu u društvo.
Od početka pandemije za pomoć im se obratilo „više od 5.000 ljudi“, kažu iz Tačke povratka za BBC na srpskom.
„Uglavnom se javljaju ljudi od 25 do 40 godina koji razmatraju da u Srbiji započnu posao sa iskustvom koje su stekli u inostranstvu“, navode u pisanom odgovoru.
Tačka povratka je do sada kroz proces povratka i reintegraciju sproveli „nekoliko stotina ljudi“.
Oni dodaju da su uradili seriju istraživanja koja se bave dijasporom i povratnim migracijama, ali izveštaj koji bi sumirao i analizirao podatke još nije u pripremi.
Pored dešavanja na planu cirkularne migracije, Srbija beleži i priliv mozgova, pokazali su rezultati istraživanja Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije iz marta 2021.
U istraživanju se navodi da između 2015. i 2019. godine Srbija ne samo da je zabeležila neto priliv mladih visokostručnih ljudi, nego po prilivu prednjači među zemljama u regionu,
To se naizgled kosi sa podatkom iz 2018. da je istovremeno regionalni lider po iseljavanju mladog stanovništva.
„Jedno ne isključuje drugo“, objašnjava istraživačica Bečkog instituta Sandra Lajtner za BBC na srpskom.
„Naše istraživanje je, za razliku od većine drugih koja se bave samo državljanima, posmatralo ukupne migracije u i iz Srbije.
„Ono što smo mogli da vidimo je da prilivu mozgova najviše doprinose studenti, ali nemamo podatke o tome da li se radi o stranim studentima ili državljanima Srbije koji dolaze na studije iz dijaspore“, dodaje.
Lajtner ističe da je „posmatrani period u Srbiji bio obeležen i privrednim rastom od oko 3,2 odsto – većim nego u pojedinim EU zemljama“.
Pored toga, dodaje, „Srbija trenutno privlači veliki broj stranih investitora, pa ponuda poslova raste“.
Lajtner ocenjuje da je po sredi „strukturna promena, jer rastu i potrebe za visokokvalifikovanom radnom snagom, što ranije nije bio slučaj“.
Primećuje da važnu ulogu u privrednom rastu Srbije igra IT sektor.
„On je veoma važan za ekonomiju jer značajno doprinosi rastu BDP-a i očekujem da će se to nastaviti ako ne bude političkih trzavica“, kaže.
Iako je „Srbija ekonomski na uzlaznom putu“, Lajtner očekuje da će većina onih koji su se za vreme pandemije vratili u Srbiji ponovo otići u inostranstvo u naredne tri godine“, ali i da će se migracije ka Zapadu nastaviti.
„I dalje postoje značajne razlike u načinu života na Balkanu i u zapadnoj Evropi, što je glavni razlog odlaska“, smata Lajtner.
„To se ne može promeniti brzo, pa će Nemačka ostati glavna destinacija za emigrante sa Balkana“.
Zašto se Gorjan iz dijaspore vratio kući
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
