Korona virus, kuga i pandemije: Uputstvo o karantinu i distanciranju staro 432 godine

Bila je to gluvo doba, sredinom novembra 1582. godine. Mornar je stupio na dok u luci Algero, na Sardiniji, i poslednji put bacio pogled na grad.

Smatra se da je nesrećni moreplovac stigao iz Marselja, prešavši 447 kilometara preko Mediteranskog mora.

Tamo je kuga besnela godinu dana – i izgleda da ju je doneo sa sobom.

Već je bio deliričan i u predelu prepona je imao karakteristične otoke koje uzrokuje ta bolest, poznate kao buboni.

Ipak, mornar se nekako provukao pored stražara, ili morbera, čiji je posao bio da zaustave svakog sa bilo kakvim simptomima.

Uspeo je da uđe u grad.

Nekoliko dana kasnije bio je mrtav i epidemija je počela.

U tom trenutku, mnogim žiteljima Algera nije više bilo spasa.

Jedan istoričar iz 18. veka je, prema zvaničnim podacima iz tog vremena, procenio da je epidemija uzrokovala 6.000 smrtnih slučajeva, te da je samo 150 ljudi preživelo.

Zapravo se smatra da je epidemija ubila 60 odsto žitelja tog grada. (Preterivanje je, možda, samo pokušaj tadašnje vlasti da izbegne plaćanje poreza.)

Pojavile su se masovne grobnice, od kojih neke postoje i danas – dugački rovovi ispunjeni gomilama kostiju od po 30 ljudi.

Međutim, moglo je biti i gore.

Okolni okruzi su u velikoj meri pošteđeni – neobično, ali zaraza se zadržala u Algeru i nestala u roku od osam meseci.

Smatra se da je sve to zasluga jednog čoveka i njegovog dalekovidog shvatanja socijalnog distanciranja.

„Može nas pomalo iznenaditi to što ovog učenog lekara zatičemo u prilično parohijalnoj varoši“, tvrdi Ole Benediktov, profesor emeritus istorije na Univerzitetu u Oslu, jedan od autora naučnog rada na ovu temu.

„Za očekivati je da mere budu strože u velikim trgovačkim gradovima, kao što su Piza ili Firenca.

„Ali ovaj lekar je bio ispred svog vremena. Impresivno je to.“

Živi pilići i urin

Najozloglašeniji nalet kuge u istoriji je, naravno, Crna smrt, koja je poharala Evropu i Aziju 1346. godine, usmrtivši oko 50 miliona ljudi širom sveta.

U Firenci, italijanski pesnik Frančesko Petrarka nije smatrao da će buduće generacije moći da pojme obim tog uništenja.

Napisao je: „O srećno potomstvo, koje neće iskusiti takvo nepojmljivo zlo i koje će naša svedočenja smatrati bajkom.“

Ostaci žrtava kuge danas se često otkrivaju tokom rada na tunelima, kao što je projekat Krosrejl u Londonu.

Podaci upućuju na to da se samo ispod Faringdona krije 50.000 tela.

Ali iako kuga nikad posle nije izazvala toliku katastrofu, redovno je posećivala ljude u narednim vekovima.

Navodno je u Parizu sve do 1670. bila prisutna svake treće godine, dok se smatra da je 1563. usmrtila 24 odsto stanovnika Londona.

To je bilo doba pre razvoja savremene nauke, kada se uveliko smatralo da bolesti uzrokuje „loš vazduh“, a sirće je predstavljalo najbolji antiseptik.

Kuga se lečila na razne načine, od onih odvratnih, kao što je kupanje obolelog u njegovom urinu, do bizarnih – popularna metoda je bila da izvlačite „otrov“ iz bubona tako što ih trljate o trticu živih pilića.

Ko zna znanje

Kako tvrde Benediktov i koautori, Algero nije bio dobro pripremljen da dočeka epidemiju.

Grad je imao loše organizovan sanitarni sistem, šačicu loše obučenih medicinskih radnika i „nazadnu“ zdravstvenu kulturu.

Čekao ih je težak posao.

Tada na scenu stupa Kvinto Tiberio Angelerio, lekar od pedeset i nešto godina – protomedikus – potekao iz više klase.

Školovao se u inostranstvu, pošto u to vreme na Sardiniji nije bilo univerziteta. Na sreću žitelja Algera, tek je bio stigao sa Sicilije, koja je 1575. pretrpela epidemiju kuge.

Godinama kasnije objavio je knjižicu, Ectypa Pestilentis Status Algheriae Sardiniae, u kojoj detaljno navodi 57 pravila koja je nametnuo gradu.

Nulti pacijent je u Algero stigao sa bubonima, a posle su dve žene umrle sa jasno vidljivim modricama po telu – još jedan od znakova bolesti.

Angelerio je odmah shvatio šta se dešava.

Prvo je zatražio dozvolu da pacijente stavi u karantin, ali su ga u tome uporno ometali – prvo neodlučni činovnici, a zatim i senat, koji je odbacio njegov izveštaj, proglasivši njegovu zabrinutost za apokaliptične vizije.

Angelerio je počeo da očajava.

„Imao je dovoljno hrabrosti ili petlje da se obrati vicekralju“, kaže Benediktov.

Pošto su se dogovorili, postavio je trostruki sanitarni kordon oko gradskih zidina, kako bi sprečio svaku trgovinu sa ljudima izvan grada.

U početku su te mere bile izuzetno nepopularne i javnost je htela da ga linčuje.

Ali sve je više ljudi umiralo i narod se polako osvestio – i Angeleriju je u potpunosti poveren zadatak suzbijanja epidemije.

Godinama kasnije objavio je knjižicu, Ectypa Pestilentis Status Algheriae Sardiniae, u kojoj detaljno navodi 57 pravila koja je nametnuo gradu.

Evo šta je uradio.

Izolacija

Kao prvo, ljudima je savetovano da ne napuštaju domove i da se ne sele.

Uz to, Angelerio je zabranio sva okupljanja, plesove i zabave – i uslovio je da samo jedna osoba iz domaćinstva može da izlazi u kupovinu, pravilo koje bi trebalo da je poznato mnogima koji danas doživljavaju restrikcije usled pandemije.

Izolacija nije uvedena samo u Algeru.

„U Firenci su, na primer, u proleće 1631. uveli potpunu izolaciju grada“, kaže Džon Andeson, profesor istorije italijanske renesanse na Birkbeku, Univerzitetu u Londonu.

Ali kao i danas, pravila su se često kršila.

„Tokom jedne godine, od leta 1630. do leta 1631, pronašao sam oko 550 slučajeva u kojima su ljudi kažnjeni zbog raznih kršenja propisa o javnom zdravlju“, tvrdi Henderson.

U tom periodu grad nije bio u potpunoj izolaciji, ali od ljudi se očekivalo da se samoizoluju tokom 40 dana, ako je neki član njihove porodice odveden u bolnicu pod sumnjom da ima kugu.

Tako je i nastala reč „karantin“ – „kvaranta đorni“, na italijanskom znači 40 dana.

„Ljudi su, očigledno, postajali nestrpljivi“, kaže Henderson.

U vreme pre pametnih telefona i striming servisa, pa čak i dostupnih knjiga, ljudi su iznalazili načine da savladaju dosadu dok su zatvoreni u kući.

„Sudski slučajevi nam nude izuzetno živopisne primere reakcija koje su ljudi imali tokom karantina“, kaže on.

Ponekad naprosto ne bi imali sreće – u jednom slučaju, žena je istrčala iz kuće jureći kokošku, koja je slobodu potražila na ulici. „

Dok je trčala nazad, uhvativši je, član zdravstvene komisije je naišao i uhapsio je zbog kršenja propisa o kugi“, navodi Henderson.

Odveli su je u zatvor, ali ju je ubrzo oslobodio saosećajni sudija, koji je obrazložio da je njen prekršaj vrlo mali.

U drugom slučaju, žena čiji je sin živeo u stanu ispod, spustila je korpu do njega, kako bi u nju stavio par čarapa koje je trebalo zakrpiti.

Zatim je podigla korpu.

„I tada je naišao službenik zdravstvene komisije, pa ju je, videvši šta je uradila, odveo u zatvor“, kaže Henderson.

Gresi drugih ljudi bili su veći.

„Neki su se peli na krovove spojenih zaraženih kuća i sretali se s prijateljima, svirali gitaru i pili, opet kršeći propise o kugi, prema kojima se nisu smeli okupljati pripadnici različitih domaćinstava“, kaže on.

Fizičko distanciranje

Sledeći korak je bilo pravilo od dva metra.

Angelerio je naložio da – kako je to preveo Benediktovljev tim – „Ljudi kojima je dozvoljeno da izađu moraju nositi štap dug šest stopa [oko dva metra].

Propisano je da ljudi moraju da održavaju toliku međusobnu razdaljinu.“

Ispostavlja se da je propis iz 16. veka u većem skladu s naukom.

Ovde se Angelerio zaista istakao kao ekspert za društvenu distancu – niko od stručnjaka s kojima sam razgovarala nije čuo da se takvo nešto desilo pre njega.

A ipak, na početku pandemije Kovida-19, mnoge zemlje širom sveta sprovele su neverovatno sličnu politiku, preporučujući ljudima da, kad god je to moguće, zadrže distancu od dva metra.

Na mnogim mestima, među kojima su Ujedinjeno Kraljevstvo, Singapur, Južna Koreja i Nemačka, minimalna udaljenost je kasnije smanjena na jedan ili jedan i po metar.

Ali ispostavlja se da je propis iz 16. veka u većem skladu s naukom: prema jednom istraživanju, rizik od prenošenja Kovida-19 pri razdaljini od metra mogao bi biti između dva i deset puta veći nego pri razdaljini od dva metra.

A Angelerio je otišao korak dalje.

Odredio je da se široka rampa, iliti parabonda, postavi na pultove u prodavnicama hrane, kako bi navela ljude da drže distancu – i preporučio je da, tokom misa, ljudi budu obazrivi pri rukovanju.

„Mislim da je usredsređeniji na ciljeve [od drugih lekara iz njegovog vremena], kad se imaju u vidu antiepidemiološke mere koje je želeo da uvede“, tvrdi Benediktov.

„Mislim da je on iznad svega dobro shvatao da se mere moraju uvesti rano i u određenom stepenu.“

Operite ono što ste kupili

Renesansa se popularno smatra zlatnim dobom klasične filozofije, književnosti i posebno likovne umetnosti, vremenom u kom su Mikelanđelo, Donatelo, Rafael i Leonardo (da Vinči) – italijanski umetnici, a ne nindža kornjače – svojim genijem preobrazili oblasti u kojima su delovali.

Ali renesansa je takođe donela i veliki pomak u naučnom shvatanju sveta.

Bilo je to vreme u kom je fizičar Nikola Kopernik otkrio da se Zemlja okreće oko Sunca, a ne obrnuto, i u kom je Da Vinči nacrtao planove za izradu padobrana, helikoptera, oklopnog vozila i ranog robota.

A onda, oko 1500. godine, vodeći mislioci došli su na ideju da bolesti uzrokuje „loš vazduh“, uz šta je išla i mogućnost da se ljudi zaražavaju tako što dodiruju predmete kontaminirane tom mijazmom.

„Tekstil su uvrštavali među najrizičnije artikle.“ – Aleks Bamdži

„Vidim vezu između razvoja renesanse i sposobnosti ljudi u 16. veku da bolje razumeju kako se bolest širi“, kaže Benediktov.

„Angelerio je shvatao da se ona prenosi putem dodira i kontakata.“

Primer za to je njegov propis da vlasnici kuća moraju da ih dezinfikuju, kreče, prozračuju i „natapaju“ vodom.

On govori da bi trebalo spaliti sve predmete koji nisu od velike vrednosti, dok se skupoceni nameštaj može oprati, izložiti vetru ili dezinfikovati u peći.

U to vreme je takođe bilo uobičajeno dezinfikovanje namirnica – posebno onih koje pristižu brodovima.

„Tekstil su uvrštavali među najrizičnije artikle“, tvrdi Aleks Bamdži, istoričar društva i kulture rane savremene Evrope sa Univerziteta u Lidsu.

„Ali dezinfikovali su razne predmete, pa čak i pisma“, kaže ona.

Ponekad bi tako ostali tragovi koji se i danas mogu videti.

„Ako su se pri dezinfekciji koristili dim ili vatra, i dalje možete tu i tamo da vidite neobične tragove gareži.“

Pogledajte video: Španski grip – pošast koja je poharala svet

Španska groznica: Da li epidemija ponovo može da ubije milione

Zdravstveni pasoši

Jedan od popularnih načina na koji se sprečavalo da izbije kuga bilo je brižljivo proveravanje zdravstvenog statusa svakoga ko želi da uđe u grad.

Mada je taj sistem zakazao u Algeru, gde se 1582. nulti pacijent provukao pored lučke straže, u to vreme je bio uobičajen na raznim mestima u Evropi.

Vlasti su u nekim slučajevima izdavale fizička dokumenta koja bi vlasniku omogućila da prođe kroz kapije uprkos svim zabranama, zbog toga što je potvrđeno da nemaju kugu ili zato što je poznavao prave ljude.

„Stoga, ako ste putnik i poslom idete iz grada u grad – bilo da je kuga u vašem mestu ili putujete u zaraženi grad – biće vam potreban zdravstveni pasoš“, tvrdi Filip Slavin, vanredni profesor istorije na Univerzitetu u Stirlingu.

Na početku pandemije Kovida-19 ponovo je uspostavljen koncept „zdravstvenih pasoša“.

Nedavno je nekoliko međunarodnih aerodroma – među kojima su oni u Londonu, Njujorku, Hong Kongu i Singapuru – isprobavali „komonpas“, digitalni dokument koji pokazuje rezultate testa i evidenciju o vakcinaciji korisnika.

Namera je da se na lak način potvrdi infektivni status putnika i time međunarodna putovanja učine bezbednijim i efikasnijim.

Zanimljivo je to što je Angelerio, iako se epidemija u Algeru pojavila više vekova pre razvoja naučnog koncepta imunizacije, takođe dodelio posebne zadatke onima koji su se već zarazili i preboleli kugu.

Odredio je da grobare treba birati iz te grupe – bio je to visokorizičan posao, pošto se od njih očekivalo da prenose ispovedaonice do postelja pacijenata na samrti i da se, naravno, bave telima preminulih.

Karantin

Italija je predvodnik tradicije da se izoluju oni za koje se sumnja da su zaraženi kugom – i to je činila naveliko.

Prva bolnica namenjena kugi, takozvani lazareto, otvorena je u Veneciji 1423 – i ubrzo su aktivne pacijente držali odvojeno od onih koji su se oporavljali ili došli u kontakt s nekim ko je zaražen.

Godine 1576. je čak 8.000 ljudi boravilo u tim zasebnim prostorijama, i još njih oko 10.000 u ostatku bolnice.

Prema Angeleriovom izveštaju, lazareti u Algeru su bili izuzetno organizovani.

S vremenom su lazareti postali standardan model za kontrolisanje bolesti i primeri toga pojavili su se širom Italije, pa i na Sardiniji.

Delom su to bile bolnice, delom zatvori – karantin je obično bio obavezan, a u nekim slučajevima su pacijente gradski stražari zaduženi za kugu odvodili pravo tamo.

„Na njih se nije gledalo blagonaklono – ljudi su ih u to vreme često upoređivali s paklom“, tvrdi Bamdži, mada upozorava da je to možda više posledica stigme koja ih je pratila nego njihovog pravog izgleda.

„Na njih su se trošile ogromne količine novca – to se slobodno može reći“, tvrdi Bamdži.

„A postoje i dokazi o tome da je hrana bila prilično dobra.“

Ona objašnjava da je, otprilike, polovina ljudi koji su zadržavani u lazaretima umirala, ali se druga polovina zato vraćala kući – i ta stopa smrtnosti se može uporediti s onom u ostatku stanovništva.

Prema Angeleriovom izveštaju, lazareti u Algeru su bili izuzetno organizovani.

Od stražara se očekivalo da vode evidenciju o svemu što se unosi i iznosi iz institucije, kao što su kreveti, nameštaj i hrana.

Obolele su ponekad prenosili tamo iz njihovih domova, a siročad koja je ostala bez dojilja dobijala je u flašici mleko „dobro uhranjenih koza“, koje su se slobodno kretale među tim zidinama.

Mrtve mačke

Ali pored svih sličnosti između mera preduzetih protiv epidemije u 16. veku i onoga što je nama danas blisko, postoje neke suštinski važne razlike.

Na renesansnoj Sardiniji sujeverje i religija su i dalje činili ključne elemente Angeleriovih epidemioloških planova – on je narodu govorio da je kuga božja kazna i upozoravao ih da treba da se ponašaju što moralnije – a neke od instrukcija ne da nisu bile efikasne, već su bile sumanute.

Jedno od uputstava bilo je da se „ćurke i mačke moraju ubiti i baciti u more“.

To je, izgleda, bila uobičajena reakcija na epidemiju – pisac Danijel Defo je izvestio da je, tokom londonske kuge 1665. godine, gradonačelnik naložio da se potamani 40.000 pasa i 200.000 mačaka – za taj zadatak su uposleni posebni istrebljivači pasa.

Moguće je da su ta masovna uništenja gradskih grabljivica, međutim, postigla efekat suprotan od željenog – pošto je poznato da su pacovi prenosioci kuge. (U nekim gradovima su tamanili i njih, ali se to u Angeleriovom izveštaju ne pominje.)

A sad, prebacimo se u 2020:

Iako postoje jasni dokazi da mačke i psi mogu da se zaraze Kovidom-19, ljubav prema njima ne jenjava.

Mnoge dobrotvorne ogranizacije za zaštitu životinja izvestile su o rekordnom broju usvajanja tokom poslednjih meseci, a australijski ogranak organizacije RSPCA prijavio je o 20.000 zahteva otkako je izbila pandemija.

Epidemija je trajala osam meseci, posle čega kuga nije posetila taj grad narednih 60 godina.

Prema Benediktovljevom mišljenju, trebalo bi oprezno prihvatati poređenje kuge i Kovida-19.

„Epidemije kuge bile su mnogo teže i imale su gotovo nepojmljivu stopu smrtnosti“, tvrdi on.

„Bilo je uobičajeno da umre 60 odsto, pa čak i 70 odsto žitelja nekog grada ili okruga.“

Šta se, onda, desilo sa stanovnicima Angera?

Epidemija je trajala osam meseci, posle čega kuga nije posetila taj grad narednih 60 godina – ali kada je opet došla, prvo što su uradili bilo je da se konsultuju s Angeleriovim priručnikom.

Protomedikus je tokom epidemije 1652. od reči do reči sledio njegova uputstva, uveo je karantin, izolaciju, dezinfekciju namirnica i domova, i uspostavio je sanitarne kordone oko grada.

Nesrećni mornar koji je stigao u Algero pre gotovo četiri i po veka možda jeste izazvao epidemiju, ali je zaslužan za još nešto: za obuhvatan vodič kroz higijenu i fiziko distanciranje.