Korona virus: Kako će se lični kontakt promeniti kada jednom Kovid-19 bude pod kontrolom

U uobičajenoj nedelji je teško izbrojati koliko puta dolazimo u fizički kontakt sa drugim ljudima.

Mnogima koji se izoluju sami ovo je možda najduži period u životu u kojem su prošli bez ljudskog dodira kože na kožu.

Ekstremno distanciranje koje sada vidimo je, moglo bi se nadati, privremena promena.

Ali kako sve više zemalja počinje da ukida mere zaključavanja, suočavamo se sa problemom kako da se vratimo u stvarnost.

Kako komuniciramo jedni sa drugima na način koji nas čuva, ali ne vređa?

Mesecima smo vežbali socijalno distanciranje, držeći se najmanje dva metra jedni od drugih, izbegavajući dodirivanje zajedničkih površina i potiskujući kašljanje i kijanje.

Bilo je teško prekinuti celo životno iskustvo naučenih društvenih normi koje pokazuju uljudnost ili naklonost: u mnogim kulturama rukujemo se kada pozdravljamo nove ljude, grlimo one do kojih nam je stalo ili pružamo ruku, doslovno, onima kojima je to potrebno.

Sada se spremamo da ponovo krenemo u svet, možda će sve te ukorenjene navike morati da prestanu.

Vazduši poljubac

Dvostruki vazdušni poljubac koji su voleli Francuzi mogao bi biti vektor prenosa; topli zagrljaj Italijana potencijalno suviše opasan.

„Osećajno“ ponašanje u celini može prestati da bude prihvatljivo, a sa njim bi se moglo promeniti sve što smo saznali o svetu koji je obično pun fizičkih kontakata.

Biće teško nositi se sa tim, kaže Robin Danbar, profesor emeritus evolucione psihologije na Univerzitetu Oksford.

„Fizički kontakt je deo mehanizma koji koristimo za uspostavljanje odnosa, prijateljstva i porodične pripadnosti“, kaže on.

Sve to potiče iz naše istorije kao primata, kada milovanje dlakave kože pokreće endorfinski sistem u našem mozgu, zbog čega se osećamo ugodno i pozitivno.

Možda će nam biti ugodnije da držimo ljude na distanci kada ih pozdravljamo

I verovatno će doći do zabune i zabrinutosti dok pokušavamo da se prilagodimo novoj normalnoj situaciji.

„Taktilno dodirivanje ili šaputanje na uvo ljudi verovatno će nestati na neko vreme“, kaže Keri Kuper, profesor organizacione psihologije i zdravlja u Mančesterskoj poslovnoj školi.

„Komunikacija će biti malo komplikovanija i kao posledica toga manje nijansirana.

Ljudi mogu pogrešno protumačiti stvari jer vi nećete imati slati signale kao obično“.

Međutim, već vidimo načine na koje bi naš novi socijalno dinstancirani svet mogao da funkcioniše, primenjujući ponašanja iz televizijskih programa koje konzumiramo tokom zaključavanja.

Emisije širom sveta prikazuju kako njihovi voditelji sede na distanci od svojih kolega, što pojačava važnost i prihvatljivost boravka na daljini.

„Svi zaista primenjuju ideju da su odvojeni, ali zajedno“, kaže Erika Hjudžis, akademska voditeljka za nastupe na Univerzitetu u Portsmutu.

Podrška u očuvanju mentalnog zdravlja

„Za tebe #VažnoJe“: Mesto za podršku i razgovor o mentalnom zdravlju

Suprotno tome, prepoznajemo promenu percepcije kada gledamo programe proizvedene pre socijalnog distanciranja.

Nelagoda u stomaku na pretrpane scene smeštene u barovima, noćnim klubovima i tržnim centrima priznanje su da se naš mozak preoblikuje kako bi prihvatio udaljenije društvene prakse.

To odražava širu zabrinutost širom sveta o rizicima povratka u socijalni kontakt.

Prema istraživanju anketara Ipsos-Morija, samo sedam odsto Britanaca želi da se zatvorena preduzeća ponovo otvore ako virus nije u potpunosti suzbijen, dok se sedamdeset odsto snažno protivi vraćanju u normalu.

Otkrili su da se isti osećaj ogleda i drugde: šezdeset odsto Australijanaca i Amerikanaca, sedamdeset odsto Kanađana, polovina Francuza i Brazilaca i četvrdeset odsto Kineza ne želi da ponovo otvori društvo dok se virus ne savlada.

„Nedavna pandemija promenila je sve što znamo, posebno o tome kako ostajemo socijalno povezani“, kaže Bavna Jani-Negandi, klinička psihološkinja u privatnoj praksi.

„Ljudi su odgovorili na izazov i pokušali da na kreativan način održe društvene veze, ali u isto vreme je bilo drugačije i može biti teško prilagoditi se novim načinima da se bude društven“.

Saveti za ljubljenje

Tolike promene u životu sada se nazivaju „bez presedana“.

Kao prvo, u martu je francuski ministar zdravlja savetovao građane da prestanu da se ljube zbog Kovida-19. U stvari, bili smo ovde i ranije.

U stvari, ovo smo već videli – U Engleskoj u 15. veku, kralj Henri VI zabranio je ljubljenje nastojeći da zaustavi širenje bubonske kuge.

Odbojnost bliskog kontakta sa nekim ko ima infekciju ima i tamniju stranu.

Otkad se HIV/AIDS prvi put pojavio, postoji velika stigma protiv onih koji su bili pozitivno testirani na virus.

Mnogi ljudi su se bojali da mogu dobiti HIV/AIDS čak i rukovanjem, uprkos dokazima da se radi o polno prenosivoj infekciji.

U tom kontekstu se pokojna princeza Dajana rukovala sa pacijentom koji se lečio od HIV/AIDS-a u londonskoj bolnici Midlseks 1987. godine, u pokušaju da se izbori sa stigmom.

Slično tome, oboleli od tuberkuloze doživljavaju predrasude u različitim oblicima širom sveta, uključujući mere prekomerne distance, a postoji i duga globalna istorija da ljudi koji imaju gubu bivaju proterani.

Stavovi se vremenom menjaju usklađenim kampanjama rušenja mitova, tako da mnogi, na primer, ne bi dvaput razmislili da prihvate nekoga ko je HIV pozitivan.

Kada je pokojna princeza od Velsa uhvatila za ruku pacijenta sa HIV-om u bolnici, pomoglo je da se otkloni neka stigma oko bolesti

Ako i kada se pojavi dugo očekivana vakcina protiv koronavirusa i fizički kontakt sa onima izvan „mehurića“ našeg neposrednog domaćinstva postane siguran, koliko će trajati naši novi stavovi o dodiru?

„Sumnjam da će doći do promene u kratkom roku, ali vremenom će se oni istrošiti“, kaže Danbar.

Početni strah i odbojnost od bliskog ličnog kontakta verovatno će ustupiti mesto praksama u kojima učestvujemo od rođenja.

Rukovanje je paradigma po kojoj ćemo najverovatnje spoznati promene, a medijski naslovi već pišu o njegovom kraju.

Ali to je možda preuranjeno, smatra Danbar. „Rukovanje nam je ukorenjeno“, kaže on. „Ljudima će biti vrlo teško da ne ispruže ruku“.

To je nešto sa čim je Kuper saglasan.

„Uopšte ne vidim zamenu za rukovanje u bliskoj budućnosti“, kaže on. Isprobani su različiti pokušaji, uključujući dodirivanje stopala i laktova, ali njihova performativno neugodna priroda znači da možda neće dugo trajati.

Bol zbog gubitka

Iako su usvojeni načini pozdravljanja sa minimalnim kontaktima, to možda neće umanjiti bol zbog onoga što smo izgubili.

Kada je kupovala namirnice, Hjudžizovoj je bilo teško da priguši fizički impuls da pozdravi nekoga za koga zna da je u blizini. „Gotovo je nešto bolno u tome što ne prelazimo tu liniju, iako znamo da to ne bismo smeli“, kaže ona.

Ona to poistovećuje sa tugom, ne zbog gubitka prijatelja, već gubitka nečeg važnog u vezi sa našom vezom.

„Mislim da gubimo smisao da znamo šta da radimo sa tim osećajem kada želite da odete i prirodno zagrlite nekoga“, kaže ona.

A strah od nepoznate, nevidljive pretnje održavaće nas da osećamo tu zabrinjavajuću emociju.

„Možemo da promenimo način povezivanja sa drugima i da pristupimo oprezno, u zavisnosti od našeg iskustva sa pandemijom i njenog uticaja na nas pojedinačno“, kaže Jani-Negandi.

Pre nego što oplakujemo ono što se može izgubiti, vredi razmisliti o tome šta bismo mogli dobiti.

Možda će prvi poljubac biti snažniji jer poprima novi značaj.

Avioni, koji su u škripcu da zarađuju na cenama, mogu postati podnošljiviji kako se ponovo budu razmatrale norme oko ličnog prostora. Zagrljaji podrške značiće više kada budete morali razmisliti kome ćete ih dati, a isto tako će ljubazna ruka na ramenu biti prožeta sa više značenja.

Hjudžizova predviđa budućnost u kojoj svoje društvene grupe delimo na unutrašnji krug onih sa kojima se osećamo ugodno i voljno da dodirnemo i na spoljni krug prema kojima smo obazriviji.

„To bi moglo da poveća značaj dodira kada konačno do njega dođe“, kaže ona.

„Pomeriće se sa onoga što je sada u zapadnom društvu veliko, što je kao pozdrav, više kao potvrda.“

Približavanje dovoljno da šapnete na nečije uvo zahteva određeni stepen intimnosti koji se sada može smatrati čudnim

To ne znači da će tranzicija biti laka. „Biće srceparajuće.

Mnoge kulture imaju zaista lepe načine povezivanja koji ne uključuju dodir“, kaže Hjudžizova.

„Ali da se zameni nešto tako simbolično kao zagrljaj ili poljubac u obraz, mislim da će biti potrebna nova koreografija“.

Što se tiče alternativnih pozdrava, Hjudžizova, koja dolazi sa američkog juga, računa da već imamo gotovu zamenu za pozdrav: mahanje i klimanje glavom na koje nailazi kada se vozi dugim seoskim putevima do kuće svojih roditelja, čini da se oseća dobrodošlom.

„Možeš da izađeš iz automobila“, kaže ona.

Za one koji brinu zbog nedostatka fizičkog kontakta koji nas lišava nečeg urođenog, Danbar ima nekoliko reči nade.

„Dodir nije jedini mehanizam koji se koristi za fizičko vezivanje“, kaže on. Evolucija od naših dalekih predaka primata dala nam je nove načine da osetimo vezu sa drugima koji takođe pokreću endorfine.

„To su stvari poput smeha, pevanja, plesanja, pričanja priča, verskih rituala i tako dalje“, kaže on – „stvari koje koristimo u svakodnevnim društvenim interakcijama“.

Dakle, iako još neko vreme moramo biti oprezni u vezi sa fizičkim kontaktom, boravak na fizičkoj udaljenosti ne mora značiti da se ne možemo osećati blisko.