Razgovori o poverljivim informacijama uz džogiranje, ozbiljni pregovori sa smešnim tapetama i nemirnom decom u pozadini – sve je to sada realnost za diplomate u čitavom svetu.
„Gospođo Merkel, imate reč“.
Generalni direktor Svetske zdravstvene organizacije Tedros Adanom Gebrejesus čeka da nemačka kancelarka uključi mikrofon. Usne Angele Merkel se pomeraju, ali ne čuje se ništa osim šuštanja uključenog mikrofona jednog od učesnika konferencije.
„Imamo tehničke poteškoće“, kaže Gebrejesus. „Možete li da pozovete nekog da Vam uključi mikrofon?“
Merkel prestaje da priča i počinje da čkilji u ekran. U kadar ulazi rame čoveka koji sedi pored nje koji, kako izgleda, pokušava da reši problem.
„Da li me čujete sada?“, pita Merkel na engleskom i, nakon što je dobila pozitivan odgovor, sa vidnim olakšanjem nastavlja započeto obraćanje na nemačkom.
- Korona virus: Anatomija pandemije
- Spasonosni lek – veliki pomak u borbi protiv korona virusa
- Korona virus: Ovo nije poslednja pandemija
Ovog proleća, mnogi poličari i diplomate imali su slična iskustva kada su se uslovi rada potpuno promenili. Molbe poput „isključite mikrofon“ svaki učesnik video sastanka sa velikim brojem učesnika dobio je bar jedanput – uključujući i predsednike država.
„Je l’ tigar tu? Odlično, počinjemo“
Novinari su novi način rada diplomata već prozvali „Zum diplomatija“. Video konferencije održavale su se i pre pandemije korona virusa, ali sada, kada su svi sastanci uživo otkazani, početak i kraj radnog dana za mnoge diplomate je sastanak preko Zum platforme.
Mnogi kažu da su već napamet naučili raspored u sobama svojih kolega.
„Kod mene se u kadru uvek vidi moj plišani tigar, koji stoji na krevetu. Ambasador uvek pita: „Je l“ tigar tu? Odlično, počinjemo“, kaže za BBC Aljoška Simkić, zamenik šefa Delegacije Evropske unije u Rusiji. On dodaje da je „zabavno razgledati“ sobe kolega.
„Na zidu ispred kojeg sedi jedan moj kolega visi slika nekakve šume. Svaki put, kad on nešto priča, ja ne mogu oči da odvojim od te šume“.
Ponekad u kadar upadaju deca i mačke, a čuje i lupnjava u kuhinji.
„Jednom se na sastanku desilo da je moje dete ušlo u sobu i pitalo da ga provozam na kancelarijskoj stolici. Teško je objasniti deci da je u toku radni sastanak. Ali, kolege imaju razumevanja, pošto smo trenutno svi u sličnoj situaciji“, kaže američki diplomata, koji je želeo da ostane anoniman.
Diplomata kaže da je Vašington jednom organizovao pres brifing putem Zuma, ali umesto da na platformi odabere režim vebinara (gde je pitanja moguće postaviti samo pisanim putem), napravili su običan sastanak. Jedan novinar je zaboravio da isključi zvuk, zbog čega su svi čuli kada je rekao: „Ovaj čovek nema pojma o čemu priča“. Organizatori su pokušali da rasvetle ko je to tačno rekao, ali nisu uspeli. Zato su sve novinare mjutovali – za svaki slučaj. Nekoliko diplomata je izvuklo vajdu od karantina: delegati Evropske unije u Rusiji ranije su sastanke sa kolegama iz Moskve uvek održavali uživo, dok su sa konzulatiuma u Sankt Peterburgu, Jekaterinburgu i Novosibirku komunicirali mnogo ređe. „Nikada nismo uspevali da okupimo sve na jednom mestu, a sada smo konačno to uradili“, priča Aljoška Simkić.
Ambasade su takođe prešle na video konferencije i vebinare. Prema rečima evropskih diplomata, na onlajn sastanke dolazilo je više ljudi nego što je to bio slučaj sa sastancima uživo.
„Imali smo 5.000 učesnika na jednom takvom vebinaru. Nikada pre nismo imali takvu posećenost. Osim toga, učesnici su bili iz raznih delova Rusije. Ranije nismo uspevali da okupimo toliko ljudi, pošto su troškovi održavanja ovakvih događaja bili ogromni“, objašnjava ovaj diplomata.
Slično je i u Savetu Evrope: od početka pandemije, oni u proseku organizuju 450 video konferencija dnevno, kaže predstavnik generalnog sekretara Saveta Evrope Denijel Holtgen za BBC.
„Koristimo Zum i platformu Kudo, preko koje možemo da uključimo prevodioce“. [isto je moguće uraditi i preko Zuma, što je praksa među diplomatama Evropske unije]
Istina je, tvrdi zamenik šefa Delegacije Evropske unije u Rusiji Aljoška Simkić, vebinari „su nam već pomalo dosadili“.
„Želimo da se srećemo sa ljudima, da razgovaramo i pijemo kafu. Eto, to nam baš fali!“, govori Simkić kroz smeh.
Crni kvadrati
„Video pozivi utiču na ton pregovora. Mnogo se gubi. Održavamo kontakt, svi imaju telefon, ali to je kao neko dopisno druženje – imaš broj, ali ne možeš da odeš na pivo sa tom osobom“, kaže za BBC diplomata jedne od zemalja bivšeg Sovjetskog Saveza, koji je zamolio da ostane anoniman, jer nema juristikcije da razgovara sa novinarima.
Slično je i sa pregovorima koje preko Zuma vode evropske i američke diplomate. Najčešće svi pregovori počinju tako što delegacije izlažu svoj stav na određenu temu, a potom satima pokušavaju da razreše sporne tačke. I tu počinje pravi posao diplomate.
„Inače se to odvija tako što prilazimo određenom kolegi za vreme pauze i predlažemo zakulisni sastanak kako bismo rešili sporna pitanja. Tako se mnogo toga reši, uspevamo da pronađemo kompromis. Ali sada to nije moguće“, objašnjava Simkić.
On primećuje da se sada „sve svodi na to da rešimo šta se rešiti može“. „A sva kompleksnija pitanja ostavljamo za kasnije“.
Simkić kaže da su ranije ciljano išli na prijeme koje su organizovale ambasade, jer su znali „da će na prijemu biti čovek koji im treba“, pa su mogli da povedu neformalan razgovor. Simkić kaže da je to mnogo jednostavnije nego slanje zvaničnih poziva koje je lakše odbiti. „Kad lično priđeš čoveku, ne može tek tako da te odbije“, objašnjava Simkić.
Diplomata iz jedne od zemalja bivšeg Sovjetskog Saveza kaže da je njegova ambasada takođe odložila važna pitanja za kasnije. „Ne možemo baš o svemu da razgovaramo preko video poziva ili telefonom, a takva pitanja se gomilaju. Kad-tad ćemo morati da se vratimo na uobičajeni način rada i moraćemo odjednom da rešavamo gomilu problema. A tu su još i unapred zakazani sastanci, koji nisu nigde pobegli i na koje ćemo morati da idemo. Imaćemo brdo posla nakon pandemije“, zaključuje ovaj diplomata.
- Izbori u Srbiji i velike sile: „Međunarodna tišina glasno se čuje“
- Šta god piše u zakonu, žene su na marginama politike u Srbiji
Naravno, diplomate su nastavile da razmenjuju informacije, koliko je to moguće putem video poziva. Međutim, neformalni susreti, koji se odvijaju za kulisama velikim događaja, moraće da sačekaju.
Diplomate kažu da i sada imaju problem što, ukoliko na Zum sastanku učestvuje pet ili više ljudi, ne uspevaju da naprave diskusiju i sve se svodi na čitanje stavova s lista.
„Za mene je najteži deo pregovora kad ljudi isključe kameru. To se radi da bi se pažnja usmerila isključivo na ono što se govori, ali to je za mene prosto užasno“, priznaje zamenik šefa Delegacije Evropske unije u Rusiji.
„Ne mogu da razgovaram sa crnim kvadratićima na ekranu. Važno mi je da pratim reakcije sagovornika – da vidim da li klimaju glavom ili se prozevaju“. Mnoge diplomate i pregovarači našli su se u nezavidnim pozicijama zbog pandemije: Velika Britanija mora da obavi pregovore o daljim odnosima sa Evropskom unijom, a s obzirom na to da su pregovori uživo trajali više od dve godine, teško je zamisliti da teku glatko sada kada se odvijaju putem video poziva.
„Odjednom svi umeju da koriste nove tehnologije!“
Trenutno je veliki problem kako voditi kompleksne pregovore sa velikim brojem učesnika, naročito ako strane imaju suprotstavljene stavove, pa treba tražiti rešenje.
Prilikom nedavnog onlajn sastanka zemalja Varšavskog ugovora, koji predstavlja deo međunarodne inicijative Ujedinjenih nacija (UN) za rešavanje pitanja klimatskih promena, predstavnik afričkog Sudana nije mogao da učestvuje na konferencije zbog problema sa internetom. Takođe, kada je Savet bezbednosti UN prešao na rad od kuće, mnoge zemlje zalagale su se za sprovođenje glasanja putem video poziva – protiv podizanjem ruke. Međutim, Rusija je bila protiv. Zbog toga su članovi Saveta bezbednosti morali da se priklone „suludom pravilu“, kako ga je nazvao estonski diplomata Sven Jorgeson – glasalo se putem mejla.
Stalni predstavnik Rusije pri UN Dmitri Poljanski rekao je da Rusija „nije imala nameru da pravi presedan, nego glasanje putem video poziva nije propisano statutom UN, postoje pravne prepreke i bezbednosni problemi, te se često dešavaju bagovi tokom poziva“. „Glasanje putem video poziva nije bilo najbolje rešenje, potrudili smo se da to izbegnemo i uspeli smo u tome“.
- O replikama, amandmanima i restoranu: Šta poslanici zapravo rade u Skupštini Srbije
- Kako će izbori u Srbiji uticati na region
Evropske diplomate koje rade u Rusiji primećuju da rusko Ministarstvo spoljnih poslova ranije nije koristilo nove tehnologije. „Nisu voleli da se dopisuju putem mejla. Tražili su da im se sve faksira ili da se lično susretnemo. A sada je ispalo da se odjednom umeju da koriste nove tehnologije. Nedavno sam sa ruskim diplomatama imao sastanak preko Zuma“, priča Aljoška Simkić.
Denijel Holgten iz Saveta Evrope kaže da je prva konferencija na kojoj je učestvovao generalni sekretar bio Peterburški advokatski forum. „Sve je bilo sjajno organizovano sa tehnološkog aspekta“, dodaje.
Diplomate kažu da je svima bilo potrebno vreme da se prilagode novim okolnostima. Teže je bilo starijim diplomatama, koji su navikli da sve rešavaju oči u oči.
„Interesantno je posmatrati starije kako, dok je kamera uključena, prinose telefon uhu kako bi bolje čuli“, prepričava Simkić.
Pregovori uz džogiranje
„Neko vreme smo se trudili da shvatimo koja je platforma najbezbednija za komunikaciju, a na kraju smo dobili spisak“, priča jedan američki diplomata.
On dodaje da u video pregovorima takođe nastupaju momenti, kada kreće razgovor o poverljivim pitanjima. „Kako da budemo sigurni da je platforma pouzdana? U takvim situacijama, kažemo sagovorniku šta sada može da se rešava, a šta ćemo ostaviti za kasnije“.
Iako se za osiguravanje poverljivosti komunikacije koriste VPN i druge metode, stručnjaci kažu da nijedna nije potpuno pouzdana, jer stoprocentne zaštite od prisluškivanja nema. Sve poverljive i osetljive informacije šalju se putem šifrovanih poruka iz sedišta ambasade, kaže američki diplomata. „Šifranti su zbog toga do guše u poslu“, pojašnjava on.
Simkić dodaje da, kad god sa nekim razgovara preko Zuma, ima u vidu da sadržaj razgovora može da stigne do bilo čijih ušiju.
„Zbog toga nikada ne razgovaram o poverljivim ili osetljivim temama putem interneta“, tvrdi.Saradnik američkog Stejt dipartmenta kaže da su diplomate pronašle neuobičajene načine da pregovaraju o osetljivim temama – recimo, na džogiranju. Sportske aktivnosti na otvorenom u mnnogim zemljama nisu potpale pod zabranu, a diplomate koriste priliku da se sretnu na trčanju i popričaju uz održavanje socijalne distance.
Vrlo važan element u radu ambasada jeste uspostavljanje i održavanje kontakata na lokalu – sa zvaničnim predstavnicima, biznismenima, novinarima i običnim građanima.
- Ko je Miroslav Lajčak, novi evropski posrednik za Kosovo
- Instagram će „prestići Tviter kao izvor vesti“
„Ovo znači da se zaposleni u ambasadama često susreću sa lokalcima po kafićima, uz šolju čaja ili kafe. Taj deo posla nije ni moguće obaviti putem interneta“, istile bivši saradnik britanskog Ministarstva spoljnih poslova Dankan Alen.
On objašnjava da su lični susreti potrebni kako bi ambasada što potpunije mogla da predstavi svoju zemlju.
„Top diplomate se obavezno sastaju u restoranima, jer se bave politikom, za koju je neverbalna komunikacija izuzetno važna“, kaže Alen.
„Moraju da vide jedan drugoga, da se potapšu po ramenu ili poljube jedan drugog u čelo. Potrebno je da vide reakciju sagovornika na njegove predloge, i ne samo verbalno, nego i neverbalno. Poverenje nije moguće uspostaviti ako se gledate putem monitora“, uveren je holandski stručnjak za politčku istoriju Luk van Midelar.
Sve diplomate sa kojima je BBC razgovarao kažu da jedva čekaju ukidanje mera i povratku u pređašnju radnu rutinu. Prvi sledeći međunarodni sastanak verovatno će biti Samit G7, čije se održavanje za sada planira u Sjedinjenim Američkim Državama ovog septembra.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
