KLER FRIR, DOK JE JOŠ UŽIVALA U HRANI I VINU
Mnogi ljudi sa Kovidom-19 privremeno izgube čulo mirisa.
Kad se oporave, ono im se obično vrati – ali neke stvari počnu da mirišu drugačije, a stvari koje bi trebalo da mirišu lepo, kao što su hrana, sapun i njihovi bližnji, imaju odbojan miris.
Broj ljudi s ovim stanjem, poznatim kao parosmija, u stalnom je porastu, ali naučnici nisu sigurni zašto se to dešava ili kako ga izlečiti.
Kler Frir završi u suzama svaki put kad pokuša da skuva nešto za svoju četvoročlanu porodicu.
– Pozli mi se od mirisa. Smrad truleži ispuni kuću čim uključim rernu i to postane neizdrživo, kaže ona.
Ova 47-godišnjakinja iz Saton Koldfilda, na obodima Birmingema, živi sa parosmijom već sedam meseci i zbog nje su joj mnogi svakodnevni mirisi postali odvratni.
Crni luk, kafa, meso, voće, alkohol, pasta za zube, sredstva za čišćenje i parfem nagone je na povraćanje.
Voda sa česme ima isti efekat (mada ne i filtrirana), što joj otežava pranje.
– Ne mogu više ni da poljubim partnera, kaže ona.
Kler se zarazila korona virusom u martu prošle godine i, poput mnogih, kao posledica toga izgubila je čulo mirisa.
Ono joj se kratko vratilo u maju, ali je u junu počela da odbija omiljenu hranu za poneti zato što je smrdela na ustajali parfem, a svaki put kad bi nešto stavila u rernu, počela bi da oseća agresivni miris hemikalija ili nečeg zagorelog.
Od leta živi na hlebu i siru zato što samo to može da podnese.
– Nemam energije i sve me boli, kaže ona.
To je uticalo na nju i emocionalno; kaže da većinu dana samo plače.
– Iako anosmija nije bila prijatna, i dalje sam mogla da živim po starom i da nastavim da jedem i pijem, kaže Kler.
„Živela bih s tim zauvek, ne razmišljajući, ako bi to značilo da mogu da se rešim parosmije.”
KLER JE UŽIVALA U DOTERIVANJU SA STARIJOM ĆERKOM – PARFEM JOJ JE SADA ODBOJAN
Klerin lekar opšte praske kaže da se još nikad nije sreo sa njenim stanjem.
Uplašena i izbezumljena, okrenula se internetu u potrazi za odgovorima i pronašla Fejsbuk grupu sa 6.000 članova koju je otvorila dobrotvorna organizacija sa gubitak čula mirisa Ebsent.
Skoro svi su krenuli sa anosmijom koja je proistekla iz Kovida-19 i na kraju završili sa parosmijom.
– Uobičajeni opisi za različite mirise parosmije podrazumevaju: smrt, trulež, pokvareno meso, fekalije, kaže osnivačica Ebsenta Krisi Keli, koja je otvorila ovu Fejsbuk grupu u junu nakon onoga što opisuje kao „plimnim talasom” slučajeva parosmije usled Kovida -19.
Ljudi su koristili izraze kao što su „voćna kanalizacija”, „toplo skvašeno smeće” i „ustajali mokri pas”.
Često se muče da opišu mirise zato što oni ne liče ni na šta sa čim su se susreli do sada i umesto toga biraju reči koje odražavaju njihovo gađenje.
Oko 65 odsto ljudi sa korona virusom izgubi čulo mirisa i ukusa, a procenjuje se da oko 10 odsto njih doživi „kvalitativnu disfunkciju mirisa”, što znači parosmiju ili drugo stanje, fantosmiju, kad osećate miris nečega čega nema.
Ako je to istina, 6,5 miliona od 100 miliona ljudi koji su imali Kovid-19 širom sveta možda sada pati od parosmije dugotrajnog Kovida.
Doktorka Džejn Parker, naučnica za mirise sa Univerziteta u Redingu, proučavala je parosmiju još pre nego što je izbila pandemija, dok je to još bilo veoma retko stanje.
Jedna od teorija o poreklu jezivih mirisa koje osećaju ljudi sa parosmijom jeste da oni osećaju samo neka od agresivnijih jedinjenja koje sadrži data supstanca, a da oni gore mirišu kad su izolovani.
Njihov intenzitet možda je čak i pojačan.
Na primer, kafa sadrži jedinjenja sumpora koja mirišu dobro u kombinaciji sa svim drugim molekulima koji kafi daju njenu zaokruženu i prijatnu aromu, ali ne i kad se osete pojedinačno.
Radeći se velikim brojem ljudi iz Ebsentove Fejsbuk grupe za parosmiju, Parker i njen tim otkrili su da meso, crni i beli luk, i čokolada rutinski izazivaju lošu reakciju, zajedno sa kafom, povrćem, voćem, vodom sa česme i vinom.
Većina drugih stvari miriše loše nekim dobrovoljcima, a ništa im ne miriše dobro „sem možda badema i trešnje”.
Oni, i drugi sa parosmijom, stalno na isti način opisuju nekolicinu ružnih mirisa, među kojima jedan koji je hemijski i dimljen, jedan koji je slatkast i mučan, i treći koji je „nalik povraćki“.
Istraživanje Parkerove pokazalo je i da loši mirisi ostanu sa parosmičarima, kako se oni nazivaju, neobično dugo.
Kod većine ljudi miris kafe će im se zadržati u nozdrvama nekoliko sekundi.
Kod parosmičara može da im se zadrži satima, čak i danima.
Bari Smit, britanski šef Globalnog konzorcijuma za hemo-čulna istraživanja, kaže da je drugo šokantno otkriće bilo ono što naziva aspektom parosmije „lepo je loše, loše je lepo”.
„Za neke ljude, pelene i mirisi iz kupatila postali su prijatni – čak su im pružili i neko zadovoljstvo”, kaže on.
„To je kao da im ljudski otpad sada miriše kao hrana, a hrana sada miriše kao ljudski otpad.”
I šta onda izaziva parosmiju?
Najčešća hipoteza je da potiče od oštećenja nervnih vlakana koja prenose signale od receptora u nosu do terminala (glomeruli) bulbusa za mirise u mozgu.
Kad oni krenu ponovo da srastaju – bilo da je oštećenje izazvala saobraćajna nesreća ili viralna ili bakterijska infekcija – smatra se da se vlakna vezuju za pogrešni terminal, kaže Parker.
„Našli su se u pogrešnoj sobi za sastanke! To se naziva pogrešnim prespajanjem žica i znači da mozak ne prepoznaje miris i možda je programiran da misli da je to nešto opasno.”
Teorija je da će u većini slučajeva mozak vremenom korigovati problem, ali Parker ne želi da kaže koliko će to potrajati.
– Zato što je toliko malo ljudi imalo parosmiju pre Kovida-19, ona nije bila previše proučavana i većina ljudi nije bila svesna šta je to, tako da nemamo istorijske podatke. A nemamo podatke ni za Kovid-19, zato što bi za to mogle da budu potrebne godine, kaže ona.
Pored čekanja da se mozak prilagodi, nema drugog leka, mada Ebsent veruje da bi „obučavanje za mirise” moglo da pomogne.
To se sastoji od redovnog mirisanja izbora esencijalnih ulja jednog za drugim, misleći istovremeno na biljke iz kojih su izvučena.
Kler Frir je počela to da radi i kaže da su limun, eukaliptus i karanfilić počeli blago da mirišu kako bi trebalo, ali da ne može da namiriše ružu.
Neki parosmičari su uveli vlastitu ishranu, da bi im život s ovim stanjem postao iole podnošljiviji.
Dve sestre, Kirsti (20) i Lora (18) iz Kilija primenile su ovaj pristup, mada je moralo da prođe određeno vreme dok nisu shvatile kako to da rade, a da istovremeno žive usklađeno sa roditeljima.
Sestre su jednom prilikom morale da se rastrče po kući i pootvaraju prozore, kad su im se roditelji vratili sa fiš-end-čipsom, „zato što je miris bio naprosto grozan”, kaže Lora.
Njihovi roditelji, s druge strane, već su se bili umorili od ljutih začina koje su sestre koristile u kuvanju, da bi maskirale neprijatne mirise i da bi sebi pružile nagoveštaj bilo kakvog ukusa.
KIRSTI (DESNO) I LORA NA LORINOM 18. ROĐENDANU – LORA NIJE MOGLA DA JEDE SVOJE VEGETARIJANSKO PEČENJE S ORASIMA
– Neki ljudi nam govore da samo stisnemo zube i ipak pojedemo tu hranu. Mi se trudimo, ali veoma je teško jesti hranu koja ima ukus kao da je pokvarena, kaže Kirsti.
„A onda naredna tri dana moram da živim sa tim mirisom koji se oseća u mom znoju. To je jedan od najneprijatnijih mirisa i stalno se osećam prljavo.“
Sada su shvatile da im najbolji ukus ima hrana zasnovana na bilju i uživaju u jelu kao što su bolonjez od sočiva i rižoto sa muskatnom tikvicom.
– Meso je veliki okidač koji se sada trudimo da izbegavamo. Pronalaženje novih recepata u kojima uživamo umnogome je olakšalo izlaženje na kraj s ovim, kaže Kirsti.
– Morale smo da se prilagodimo i da izmenimo naš mentalni sklop zato što smo svesne da bismo potencijalno mogle da živimo s ovim godinama i godinama.
Gubitak mirisa može negativno da utiče na psihičko stanje
Džejn Parker ističe da je gubitak čula mirisa prilično nisko na listi prioriteta onih koji se bore sa pandemijom, ali ona i Bari Smit kažu da to često utiče na mentalno zdravlje i kvalitet života.
– Tek kad izgubite čulo mirisa shvatite koliko je ono bilo sastavni deo tkanja vašeg svakodnevnog iskustva, kaže Smit.
Povezivanje među ljudima, zadovoljstvo i uspomene su vezani za mirise, ističe on.
„Oni kažu da se osećaju odsečeno od svog okruženja, otuđeno. Ne pronalaze više nikakvo zadovoljstvo u jedenju i gube tu umirujuću bliskost kad možete da namirišete ljude koje volite.”
I dok Kler Frir kaže da joj nedostaju dani kad joj se dopadao miris njenog muža kad izađe iz tuša, 41-godišnji Džastin Hard iz Čeltenhema nikad nije osetio miris ćerke rođene u martu 2020. godine.
Džastin nije išao na konjički festival održan u Čeltenhemu istog meseca, ali poznaje ljude koji jesu, i zarazio se virusom nedugo posle toga, izgubivši čulo i ukusa i mirisa.
Delimično mu se vratilo u julu, ali onda je kafa počela da mu miriše čudno – i vrlo brzo su se stvari pogoršale.
– Gotovo svi mirisi su mi postali strani, kaže on.
„Jaja mi se fizički gade i ne mogu da uživam u pivu ili vinu jer imaju ukus koji prosto zovem Kovid.”
Kao i Kirsti i Lora, otkrio je da su mu neka jela bez mesa jestiva, uključujući kari sa povrćem, ali više neće odlaziti u pivnice, dok god bude trajala njegova parosmija, i neće jesti prženi doručak.
„Sav taj luksuz koji uzimamo zdravo za gotovo nestao je otkako sam imao Kovid. Osećam se slomljeno i kao da više nisam onaj stari ja.”
