Analiza je pokazala da postoji manjak organizacija za pomoć žrtvama i da ima malo specijalizovanih organizacija za decu žrtve, kao i da je problem nepokrivenost svih teritorija u zemlji i finansiranje od projekta do projekta
Svako od nas barem jednom u životu postane direktna ili indirektna žrtva nekog krivičnog dela. To može dovesti do brojnih posledica: materijalne štete, fizičkih povreda, psihičkih reakcija, socijalnih posledica i praktičnh problema. Najbitnije je da se na vreme prepozna žrtva i njena patnja kako bi se pravovremeno odreagovalo – savetima, podrškom, informacijama i, pre svega, zaštitom.
Tim povodom prošle srede u Hotelu „Kragujevac” održan je regionalni sastanak posvećen podršci žrtvama kriminaliteta u Srbiji na kome je predstavljen dosadašnji rad na projektu „Podizanje svesti o pravima žrtava u Srbiji”, koji implementira fond Svetske banke za podršku sektoru pravde u Republici Srbiji u saradnji sa Viktimološkim društvom Srbije. To je praktično podrška Vladi Srbije u pristupnim prgovorima, vezana za uspostavljanje nacionalnog sistema službi za žrtve (AP23) u skladu sa odredbama Direktiva 2012/29/EU.
Cilj ovog projekta je zapravo podizanje svesti ljudi koji rade sa žrtvama o pravima i uslugama koje postoje za žrtve u Srbiji, kao i podsticanje dijaloga i daljeg umrežavanja svih postojećih aktera koji rade na ovom polju, računajući i nevladi sektor, a ovaj sastanak trebalo je da doprinese uspostavljanju dijaloga, umrežavanju i boljem korišćenju postojećih resursa za pomoć i podršku žrtvama na lokalnom i regionalnom nivou.
Učešće su uzeli predstavnici pravosudnih organa, Centra za socijalni rad, zdravstvenih ustanova i organizacija civilnog društva, a jedino se nisu odazvali predstavnici Ministarstva unutrašnjih poslova uprkos pozivu, što se pravda dužom procedurom za njihov dolazak.
Dva vodiča
Na sastanku su promovisana dva vodiča namenjena žrtvama i ljudima koji dolaze u kontakt s žrtvama. Prvi je – Vodič kroz krivično pravni sistem, koji sistematično objašnjava proceduru kroz koju moraju proći žrtve, daje uputstva šta mogu da očekuju tokom postupka, koje eventualne troškove mogu imati … Drugi je Vodič kroz organizacije za pomoć i podršku žrtvama u Srbiji, koji pruža obilje podataka, od toga koje sve organizacije pružaju pomoć žrtvama nasilja, gde se one nalaze, adresa i kako ih mogu kontaktirati, zatim koje sve orgaizacije pomažu žrtvama nasilja u porodici, žrtvama seksulnog nasilja, žrtvama trgovine ljudima, deci -žrtvama nasilja, žrtvama kršenja ljudskih prava, žrtvama zlostavljanja na radu i zaposlenima koji ne mogu da ostvare pravo iz radnog odnosa, do informacija o sigurnim kućama – skloništu za žrtve nasilja, besplatnoj pravnoj pomoći, kako koristiti interaktivnu mapu, kako najlakše doći do službi za pomoć i poršku oštećenima i svedocima pri višim sidovima, službi za informisanje oštećenih lica i svedoka u javnim tužilaštvima. U poslednjem poglavlju obrađena je kao posebna celina jedinica za podršku deci žrtvama i svedocima u sudskom postupku.
– Mi smo radili jedno istraživanje koje je imalo za cilj mapiranje svih organizacija koje rade s žrtama, uključjući i nevladine i državne. U principu ima vrlo malo organizacija koje pružaju pomoć svim žrtvama kriminaliteta, znači i ženama i muškracima i različitog oblika viktimizacije. Ima pojedinih regiona u Srbiji koji su totalno nepokriveni nekim službama. Većina službi koncentrisana je po velikim gradovima, dok neke manje sredine i one sa ruralnim stanovništvom nemaju službe to tipa, a verovatno i njihovi stanovnici imaju vrlo malo informacija o tome, kaže Jasmina Nikolić, rukovoditeljka Službe za žrtve koja radi u okviru Viktimološkog društva Srbije.
Preporuka ovog istraživanja je da informacije ovih službi treba široko da se distribuiraju i da ih koriste kako mediji, tako i druge državne i nevladine organizacije, da prosto obaveštavaju stanovništvo o tome da postoje te službe i šta one nude.
– Statistika pokazuju da svaki građanin makar jednom u životu postane žrtva nekog oblika krivičnog dela, a tada je informacija neophodna. Građani treba da imaju saznanja da te službe postoje, a ja uvek kažem da je bolje da im ne zatrebaju, ali da tu informaciju znaju, tvrdi Jasmina Nikolić.
Novac kamen spoticanja
Na novinarsko pitanje kakav je opšti zaključak istraživanja o državnim službama koje treba da se bave zaštitom žrtava nasilja naša sagovornica kaže da je uvek na prvom mestu Centar za socijalni rad, zato što imaju široko ovlašćenje i zato što ih ima u svakom mestu, pa su žrtve primorane da se njima javljaju. Ali, pri sudovma i tužilaštvima postoje službe koje su baš namenjene žrtvama, međutim o njima se malo zna. NJihovi resursi se takoreći i ne koriste, a to je loša praksa jer ako već imamo malo neka se i to malo bar iskoristi na pravi način, smatra Nikolićka dodajući da je Kragujevac ipak primer dobre prakse.
U slučaju nevladnog sektora, oni imaju širok spektar usluga koje pružaju, međutim, kod njih je finansijski faktor ograničavajući.
– Ne mogu da prave neke dugoročne planove, menjaju svoje usuluge, menjaju svoje prostorije u kojima rade i to nekada može biti vrlo frustirajuće, zato što ih žrtve ne mogu naći na adresama na kojima su navikli. Nekada i usluge koje su dobijali ne mogu više da dobiju, a to se naročito odnosi na zastupanje na sudu, za psihoterapiju – psihološku pomoć koja se radi od projekta do projekta, kaže naša sagovornica.
Zamilo nas je šta je pokazalo istraživanje u smislu najveće sistemske manjkakovisti.
– Sistem ne postoji u pravom smislu reči. Najveći manjak sistema je što nije napravio jedno sistemsko upućivanje. Zato što osnovni akteri kao što su policija, centri za socijalni rad, tužilaštava, sudovi nemaju makar određene procedure kada i gde greba da upute žrtve, nego to je ostavljeno pojedincima da oni prenose ono što su čuli na nekim seminarima, tako što su upoznali neku osobu, a da nemaju osnovno sistemsko uputstvo kome i u kojoj situaciji treba da upute žrtvu, navodi Jasmina Nikolić.
Bejan Šaćiri, psiholog i psihoterapet, israživač i koordinator Viktimiološkog društva Srbije, kaže da je najteže u ovom istraživanju bilo prikupiti podatke o žrtvama, zbog malog odziva organizacija, a posle je izozav bio klasifikovati i struktuirati te podatke.
– Doneće se odluka da se razmotri finansiranja ne samo organizacija, odnosno institucija sistema, nego i organizacija civilnog sektora koje imaju znanja i iskustva da pruže adekvatnu pomoć i podršku žrtvama, kaže Šaćiri, dodajući da su njihovi planovi za će posle prestanka trajanja ovog prijekta u junu da nastave da se bave ovim temama. Ažuriraće i abdejtovati stalno bazu podataka sa organizacijama sa cele teritorije Srbije koje mogu da pruže pomoć i podršku žrtvama.
REZULTATI ISTRAŽIVANJA
Manjak konkretne pomoći
Podaci za istraživanje pomoći žrtvama kriminaliteta su prikupljani primenom elektronske (online) ankete, a upitnik se popunjavao preko google platforme. Ispitanici su identifikovani na osnovu baze podataka organizacija koje pružaju pomoć žrtvama. Poziv za učešće za istraživanje je poslat na 141 adresu, međutim, upitnik je popunilo 78 organizacija, što predstavlja tek 55,3 odsto. Ispotavilo se da neki gradova i mesta nemaju organizacije za pomoć žrtvama, poput Jagodine, Svilajnca, Paraćina… Međutim, i tamo gde ima organizacija, one pokrivaju samo jednu grupu žrtava, a ne sve.
Istraživanje je takođe pokazalo da samo 17 organizacija ili malo više od 23 odsto pruža podršku i pomoć svim žrtvama, bez bzira na pol, uzrast, oblik viktimizacije ili neko drugo lično svojstvo. Ukupno 48 organizacija podržava i pruža pomoć žrtvama bez obzira na pol i rod, a 25 organizacija pruža pomoć samo ženama. Pedest organizacija pruža pomoć svim žrtvama bez obzira na uzrast, a 23 samo žrtvama koje pripadaju odeđenim starosnim kategorijama, mahom punoletnim osobama.
Ukupno 46 organizacija ili 63,1 odsto pruža pomoć žrtvama bez obzira na njihove lične karakteristike, dok je 27 organizacija fokusirano samo na marginalizovane grupe. Daljom analizom prema vrsti viktimizacije došlo se do podataka da 20 organizacija pruža pomoć i podršku svim žrtvama bez obzira na oblik viktimizacije, dok 53 pomaže samo pojedinim grupama žrtava, a 18 je specijalizovano samo za jednu grupu žrtava, primera radi devet je za smao za nasilje u porodici.
Deo istraživanja koji se odnosi na način na koji žrtve dolaze do saznanja o organizacijama koje se bave tom problematikom je interesantan. Ispostavilo se da najviše podataka dobijaju internetom, 63,5 odsto slučajeva, što ponekada zna biti i nepouzdano, 55,4 odsto dolazi do saznanja putem medija, a za samo postotak manje saznaje putem usmene preoruke od strane centra za socijalni rad ili neke druge socijalne sužbe.
U najvećoj meri žrtvama se pomaže putem informacija, emocionalne podrške i savetovanja, (osnaživanje, razumevanje poverenje), zatim upućivanja na druge relevantne službe i kroz kontakte sa dugim institucijama, davanjem pravnih saveta i psihološkom podrškom. Tu je i priprema za prisustvovanje suđenju i odlazak sa žrtvama na sud i podrška na sudu, pisanje raznih podnesaka, procena rizika po žrtvu, zastupanje na sudu, praktična pomoć, na primer za popunjavanje obrazaca, pozivanje osiguravajućih društava. Međutim, one konkretne pomoći je ponajmanje, tipa obezbeđivanja smeštaja žrtve je je tek blizu 19 odsto, finansijska pomoć (na primer urgentna materijalna pomoć, plaćanje produženog boravka, hrane) je još i manja 14,9 odsto, dok je medicinska pomoć ispod 10 odsto.
U strukturi finansiranja najzastupljnije su strane donacije sa preko 43 odsto, budžetska sredstva učestvuju sa 27 odsto, približno koliko daju i lokalne samouprave. Opšti zaključak je da većinu učesnika istraživanja čine organizacije civilnog društva, da državne institucije pružaju vrlo konkretne i fokusirane usluge ograničene na usko definisane grupe korisnika i tokom ograničenog vremenskog perioda. Kako država ima vrlo važnu ulogu u pružanju usluga podrške žrtvama – finansiranje, standardi i politike moraju da se razvijaju u oba sektora.
Interesantno je napomenuti da većina postojećih organizacija pruža minimum porške koje predviđa Direktiva o pravima žrtve.
Piše: Elizabeta Jovanović