Nuklearne elektrane su čuvene po probijanju budžeta i rokova izgradnje, u proseku probijaju budžete za 120% a rokove za 65%. Ako Srbija želi da se okrene nuklearnoj energiji – koliko će nas to zapravo koštati, i koliko bismo zapravo čekali na rezultate?
Punih 35 godina nakon što je Srbija (tada SFRJ) uvela zabranu izgradnje nuklearnih elektrana, tema nuklearne energije je ponovo aktivna, piše Klima101.
Priča se, zapravo, o vrlo konkretnim brojkama: o četiri mala reaktora, ukupne snage 1,2 gigavata (GW), čija bi cena bila 7,5 milijardi evra, a koji bi mogli početi sa radom najranije 2039. godine.
U pitanju je ključna odluka za energetsku budućnost Srbije, koja se obavezala da će do 2050. napustiti ugalj kao energent i zatvoriti sve postojeće termoelektrane. Da li u tom poduhvatu treba opovrgnuti zabranu staru više od tri decenije, i okrenuti se nuklearnoj energiji?
Da se razumemo, ovde je reč o nuklearnim elektranama kao jednom delu budućeg energetskog sistema Srbije. I ovo nije prvi put da se one javljaju kao opcija – scenario sa nuklearnim kapacitetima (doduše nešto manjim, 1 GW umesto 1,2 GW) već je razmatran u Integrisanom nacionalnom energetskom i klimatskom planu (INEKP), čija finalna verzija čeka na usvajanje Vlade.
Po projekcijama iz INEKP-a, prilikom gašenja poslednjih termoelektrana 2050. godine, Srbija bi u energetskom miksu imala 16 GW solara, 8 GW vetra i 3,4 GW hidrokapaciteta (pored 1 GW nuklearnih).
Međutim da li bi fokusiranje na izgradnju nuklearnih elektrana moglo da uspori energetsku tranziciju koja tek što je počela u Srbiji?
Podaci o probijanju rokova i budžeta zasnovani su na bazi preko 16.000 završenih infrastrukturnih projekata širom sveta
Načelno, nuklearna energija je smislena zamena za fosilna goriva: u pitanju je održivi izvor energije koji ne emituje gasove staklene bašte, a za razliku od varijabilnih izvora kao što su solar i vetar, nuklearne elektrane proizvode struju danonoćno, i nezavisno od vremenskih prilika.
Ali zašto onda nuklearna energija ne doživljava bum koji doživaljava solar?
Postoji niz razloga, o kojima su već pričali i domaći stručnjaci. Nuklearnu energiju već decenijama prati otpor dela javnosti, pre svega zbog nesreća iz prošlosti, kao i trajnog problema odlaganja radioaktivnog otpada, ali još jedan problem nuklearnih elektrana o kojem se trenutno nedovoljno priča je – njihova cena.
Ta cena ne podrazumeva samo najavljenu cenu od 7,5 milijardi dolara za potencijalna četiri mala reaktora u Srbiji. Naime, izgradnja nuklearnih elektrana je, kao tip poduhvata, šampion u probijanju postavljenih rokova i projektovanih troškova.
Čuveni danski ekonomista Bent Flivbjerg je u svojoj knjizi Kako se prave velike stvari (How Big Things Get Done) izneo rezultate analize preko 16.000 završenih građevinskih projekata, podeljenih u 25 kategorija.
Njegovi rezultati su vrlo indikativni: izgradnja nuklearnih elektrana u proseku košta 120% više nego što je inicijalno projektovano (dakle više nego duplo), i u proseku traje 65% duže nego što je planirano. Od svih procenjenih kategorija, jedino se gore kotiraju – nuklearni otpad i organizacija Olimpijskih igara.
Sa druge strane, projekti izgradnje vetroelektrana i solarnih elektrana su gotovo neobično efikasni: istorijski, oni su u proseku probijali projektovane troškove za 13%, odnosno u slučaju solara za aspolutno rekordnih 1%. U svojoj knjizi, Flivbjerg objašnjava da su solarne elektrane jednostavne i modularne, sa velikim udelom standardizovanih, masovno proizvedenih delova, što je ključ uspeha velikih infrastrukturnih projekata.
U SAD, najveći projekat malih modularnih reaktora je napušten 2023. godine nakon što je procenjena cena porasla sa 5,3 na čak 9,3 milijarde dolara
Drugim rečima, šta god mi mislili o nuklearnoj energiji, i šta god Srbija odluči kada je u pitanju energetska tranzicija, činjenica je da iznesene brojke – 7,5 milijardi evra, izgradnja do 2039. godine – treba uzeti sa dozom rezerve. Takva je jednostavno priroda nuklearnih projekata.
Uzmimo da ove naše potencijalne nuklearne elektrane budu baš na sredini, prosečne u probijanjima budžeta i rokova: u tom slučaju, one bi zapravo koštale 16,5 milijardi dolara, a bile dovršene tek negde 2049. godine – jedva na vreme za planirano gašenje poslednjih termoelektrana.
Međutim, ne treba se previše držati proseka: projekti izgradnje nuklearnih kapaciteta imaju ogromne oscilacije, pa određen broj njih bude završen sa manje probijanja, ali isto važi i u suprotnom smeru. Kako kaže Flivbjerg, gotovo da i ne postoji maksimum, a veliki broj nuklearnih projekata na kraju košta i trostruko, pa i više nego trostruko od planirane cene.
Naravno, ovde nisu u pitanju tipične nuklearne elektrane, već takozvani SMR – mali modularni reaktori, koji bi upravo trebalo da reše problem ogromne cene izgradnje nuklearnih elektrana: standardizovana proizvodnja, jednostavna instalacija, niža cena, manja probijanja budžeta.
Ali ni tu slika nije baš tako jasna. Naime, mada u teoriji postoje već godinama, mali modularni reaktori gotovo nigde još nisu zapravo iskorišćeni. Postoje dva funkcionalna postrojenja, oba relativno nova, jedno u Kini i jedno u Rusiji (ideja je da ovakva postrojenja služe pre svega velikim zemljama i udaljenim lokalitetima).
Sa druge strane, veliki komercijalni projekat izgradnje SMR elektrane u SAD-u, kojim je rukovodila kompanija NuScale Power, a u kojem je cilj bila izgradnja 462 MW nuklearnih kapaciteta, otkazan je krajem prošle godine nakon dramatičnog porasta cena.
Naime, iako je promovisano kao efikasno i jeftinije rešenje, procenjena cena projekta, koji je prvobitno bio predložen još 2017. godine, porasla je sa 5,3 na čak 9,3 milijarde dolara. Kako navodi Institut za ekonomiju i finansijsku analitiku u energetici, time je ovaj projekat postao jednako skup kao i konvencionalne nuklearne elektrane.
Kada su u pitanju manja energetska tržišta, kao što je Srbija, u kojem bi mali nuklearni reaktori imali nezanemarljiv udeo u ukupnim kapacitetima, treba razmišljati i u tom smeru: u pitanju je tehnologija čiju je cenu, i potrebno vreme ugradnje, izrazito teško predvideti.
A sa druge strane, samo planiranje takvih postrojenja, kojima preti probijanje rokova i rast cena, moglo bi uticati na celokupni razvoj energetike u Srbiji: ako uskoro krenemo u izgradnju nuklearne elektrane, da li to znači da ćemo sporije graditi kapacitete na solar i vetar? Da li će biti dovoljno sredstava za izgradnju obe planirane reverzibilne hidroelektrane (Bistrica i Đerdap 3), pa uostalom da li to znači i da dodatno odlažemo zatvaranje blokova termoelektrana?
Da, nuklearna energija je stabilna i jeftina – ali samo jednom kada je elektrana izgrađena. Nažalost, i pored decenija i decenija razvoja nuklearne energije, taj proces je još uvek neizvestan i neuhvatljiv. U pitanju su rizici koji se ne smeju ignorisati, a posebno ako imamo u vidu da ranije napuštanje uglja kao energenta ne znači samo manje emisija CO2, već i manje zagađenja našeg vazduha, i okruženja uopšte.