Ko je sve na subvencijama u Kragujevcu

Još se nije bilo ni zagazilo u ovu 2023., a na desetine gradskih preduzeća, ustanova i drugih kojekakvih tvorevina koje su pod starateljstvom grada znale su koliko im para sleduje iz lokalnog budžeta – za celu ovu godinu. Divota, nisi ni prvi dan u novoj odradio – već imaš crno na belo koliko ti „na tacni“ stiže živih para iz kase grada, za koje se stalno govori da pripadaju svim građanima.

A sve je odrađeno skoro pa kao dedamrazovski: 14. decembra Gradsko veće utvrdilo je novčana sledovanja, rukovodeći se ranije usvojenim budžetom za 2023, sve u dinar, onda su cifre upakovane u službeni list grada, koji je na zvanični sajt postavljen 30. decembra. Baš kao novogodišnja čestitka.

Iz tabela uz ovaj tekst vidi se kako je podeljen kolač među onim korisnicima budžeta kojima je grad i mama i tata, jer ih je napravio, pa o njima brine roditeljski, i to u modernom smislu, tako što će decu namiriti i pothraniti „šuškama“.

Pre pokušaja da neke novčane cifre rastumačimo, izmerimo i međusobno uporedimo, valja dati osnovna objašnjenja, jer takozvani običan građanin ne mora da zna kako se grade kanali trošenja javnih finansija. Javna, javno-komunalna preduzeća i privredna društva, kojih je u gradu ukupno 16, za svoj rad u kalendarskoj godini dobijaju takozvane subvencije, a izvorno značenje ove reči je – pomoć ili pripomoć. To znači da i samostalno ostvaruju neke prihode, a grad im „pripomaže“ u parama, ali tako što su ti iznosi u startu fiksni (stvarno nisu, ali o tome kasnije). 

Po istom šnitu budžetski novac dobija i jedanaest ustanova kulture kojima je grad osnivač, ali to nisu subvencije, već je „raspodela sredstava za finansiranje“ te i te ustanove, i zovu se donacije. Nije šija nego vrat. 

Međutim, osim svoje dece grad ima i „pastorčad“ ili „kopilad“. Ona su rođena, postoje, uglavnom su potrebna gradu, ali za pare iz budžeta moraju da se bore, da pišu kojekakve programe i projekte, koje „izučavaju“ politički sastavljene komisije, pa ko prođe komisijsku trijažu može da računa na neku, uglavnom sitnu lovu. To se zove projektno sufinansiranje i na njega su upućene organizacije civilnog društva, razna udruženja, organizacije, sportski savezi i klubovi, grupe koje se bave kulturnim i umetničkim delatnostima, a grad im nije osnivač, mediji…

Zašto su komunalci na subvencijama

Tabela 1 kaže da je za četiri javna i javno-komunalna preduzeća u startu odvojeno nepunih 150 miliona dinara. Reklo bi se da je to „sića“ u odnosu na projektovani budžet za 2023. od preko deset milijardi dinara, ali nije tako. Oni jesu pod upravljačkom šapom gradske vlasi, ali nikako ne bi trebalo da budu na budžetskim jaslama, već da prihoduju kroz tržišno poslovanje, bez subvencija iliti pripomaganja iz gradske kase. Imaju definisane delatnosti, njihov rad ima određenu cenu, ali je kod njih očigledno tanak menadžerski sektor koji treba da obezbeđuje poslove, pravi dobru organizaciju rada, stara se o urednoj naplati onoga što je urađeno.

Među javnim preduzećima najviše se „pripomaže“ Javno stambeno – sa 72 miliona dinara u startu, a svakako će tokom godine biti još upumpavanja budžetskih para. Međutim, u decembru je Gradsko veće podržalo odluku Nadzornog odbora Stambenog preduzeća da se zaduži za još celih 169,5 miliona dinara. To će biti urađeno tako što će preduzeće izdati deset blanko menica na navedeni iznos sa rokom otplate od dve godine u 22 mesečne rate. Ovaj specifičan vid kredita obrazložen je potrebom preduzeća da izmiri dugove prema „Energetici“.

Krediti i zaduživanja jesu deo poslovne politike svake firme, ali pošto je ovde reč o javnom preduzeću – otplaćivanje duga svakako će pasti na teret građana, pitanje je samo koji će model biti izabran – kroz rast cena usluga, novo zavlačenje ruke u budžetsku vreću sa parama ili…

Slična je priča i sa preduzećem „Šumadija“, koje je nastalo kao eksperiment za vreme vladavine Radomira Nikolića, a koji ne postoji ni u jednom drugom mestu sa statusom grada u Srbiji. Pod jednu firmu strpan je ceo javni komunalni sektor (osim „Vodovoda“), kao da je Kragujevac isto što i Batočina ili Knić, uz priču da će se tako racionalizovati poslovanje, međutim praksa govori da je ta priča ipak bila prazna. I JKP „Šumadija“ je od samog početka 2023. „pripomognuta“ sa 36 miliona subvencija, a ranija iskustva govore da će u narednim mesecima verovatno biti još „prpomoći“. 

Istovremeno je JKP „Šumadija“ ulazila u velika kreditna zaduženja, delom za neke planirane investicije i nabavku opreme, a delom za održavanje tekuće likvidnosti i pokrivanja raznih dugova. Na primer, 2019. uzeta su dva kredita od 9,5 miliona evra za izgradnju javne garaže i nabavku vozila, što je i urađeno, ali namena im je bila i rekonstrukcija Gradske tržnice, izgradnja sto autobuskih stajališta, uređenje četiri groblja… Nažalost, sve je ostalo na namenama i namerama, a šta je sa parama?

Prošle godine „Šumadija“ je uzela novi kredit „težak“ 1,3 miliona evra, rate dolaze na naplatu, ali opet će „narod sve to pozlatiti“, pardon – oplatiti.

Bila bi potrebna posebna analiza da se odgovori zašto JKP „Šumadija“ ne uspeva da bude u stanju finansijske samoodrživosti. Osim nekadašnje „Čistoće“, firme koje su 2018. godine objedinjene u ovo komunalno preduzeće po prirodi delatnosti trebalo bi da budu profitne. Primera radi, groblja po paprenoj ceni prodaju grobna mesta, usluge sahranjivanja takođe nisu jeftine, građani plaćaju zakup i održavanje, „Parking servis“ je u svaki budžak stavio table koje obaveštavaju o plaćanju parkiranja, da ne govorimo koliko košta preuzimanje vozila kada ga drpi „pauk“, „Zelenilo“ osim naručenih poslova za grad i te kako može da radi za „treća lica“, gradski prevoz ima svoju cenu, „Putevi“ i „Niskogradnja“ takođe imaju svoje tarife, „Tržnice“ naplaćuju tezge (osim one koja se renovira duže nego Hilandar posle požara), sajamske usluge prodaju se po sličnom modelu…

Gde onda škripi? To bi morali da otkriju odgovorni u gradskoj upravi, a izgleda da je prvi zadatak napuštanje partijskog kadriranja (ako je to danas uopšte moguće) i pravljenje menadžmenta od pravih menadžera.

„Vodovodu“ voda do guše

Zanimljivo je da među ovogodišnjih primaocima subvencija nema JKP „Vodovod i kanalizacija“, ali to ne znači da ovo preduzeće finansijski dobro stoji. Naprotiv. Videćemo kako će se ove godine krpiti loši bilansi, a početkom 2022. zadužilo se kreditom od 200 miliona dinara radi održavanja tekuće likvidnosti, kako bi se namirili dobavljači, kupile hemikalije... Mesečna rata ovog kredita je 6,3 miliona dinara, a rok otplate tri godine. Podatak s kraja septembra prošle godine govorio je da „Vodovod“ ima 380 miliona kreditnog duga, a u decembru Gradsko veće se saglasilo da „Vodovod i kanalizacija“ mogu sa 90 miliona dinara da uđu u prekoračenje na tekućem računu, ili, što bismo rekli  – u minus, sa rokom namirenja duga od godinu dana. I to će, dabome, ovako ili onako, otići „na račun“ Kragujevčana.

Međutim, nije tačno da „Vodovod“ nije i na „pripomaganju“ budžeta grada. Istog decembra isto Gradsko veće donelo je rešenje kojim se saglašava „sa izmenom posebnog programa korišćenja subvencija iz budžeta grada Kragujevca Javnog komunalnog preduzeća „Vodovod i kanalizacija“ za 2022. godinu“. Predlog za to dao je Nadzorni odbor preduzeća. Nažalost, u odluci koja je objavljena u Službenom listu grada stoji suvoparna pravnička formulacija bez glavnog podatka – koji je novčani iznos odobren, valjda zbog toga što je službeni list javno dostupan i ne bi bilo zgodno da se sve javno obelodani.

Kada šefove „Vodovoda“ pitate zašto je preduzeće u stalnom deficitu sa parama, dežurni odgovor je – mnogo im duguju građani i firme za utrošenu vodu, nekada se ta cifra približava i milijardi dinara. Pa zašto ne ganjaju dužnike, koliko ih ima, kada bi svaki zaposleni dnevno uhvatio po jednog, kasa bi bila mnogo punija. Šalu na stranu, ali ozbiljno – ima li, kao što se priča, „zaštićenih“ dužnika po raznim stranačko-rodbinsko-tajkunskim vezama, i među firmama i među pojedincima, koji ne mogu da završe ni na sudu ni kod javnog izvršitelja?

Papreno skupo „loptanje“

Prema tabeli 2, deset privrednih društava na startu 2023. godine „pripomognuto“ je sa 626 miliona budžetskih dinara. Pre svih analiza, da se pitamo šta je privredno društvo? Definicija kaže da je to „poslovni subjekat sa statusom pravnog lica koje samostalno obavlja proizvodnju, prodaju ili vršenje usluga na tržištu, u cilju sticanja dobiti“. Kako onda u tu definiciju „uglaviti“ radio-televiziju, sportski savez, fudbalski klub, zdravstvenu ambulantu…? Nikako, nema trika. Ali, pošto ’artija sve trpi, gradska vlast je učinila to „uglavljivanje“, nad kojim možemo da se krstimo, smejemo, kukamo, sve nam se isto ’vata, jer ova kragujevačka izmišljotina opstaje već nekoliko godina.

Prema dinarskim iznosima, prvo što iz tabele pada u oči su subvencije za Sportsko društvo „Radnički“ i istoimeni fudbalski klub, ukupno 375 miliona, samo za početak. Nije to neki veliki rast u odnosu na prošlu goidnu, ali zar je stvarno potrebno da se tolikim bidžetskim novcem „pripomaže“ navodno profesionalni sport. Visoke cifre lokalni zvaničnici objašnjavaju argumentom da, na primer, od 275 miliona sa računa Sportskog drušptva deo ide na održavanje sportskih objekata, stadiona „Čika Dača“, dve sportske hale, otvorenih i zatvorenog bazena. Drugi deo para dele odbojkaši, vaterpolo, košarkaški i rukometni klub, koji takođe imaju status privrednih društava. 

Imaju ovi klubovi i drugih prihoda, od svojih sportskih saveza na nivou države, od evropskih asocijacija, ako učestvuju u međunarodnim takmičenjima, neki imaju i bogate sponzore (vaterpolisti), neki dinar kane od ulaznica, nekih komercijalnih poslova i slično. Međutim, najviše bodu oči 100 miliona dinara za FK „Račnički 1923”. Jesu oni prvoligaši u trećerazrednom srpskom fudbalu, koju udruženo vode mafija i politika, odavno nisu privlačni za kragujevačku publiku, ali zato troše pare na česte promene trenera, dovođenje nekih igrača sa svetskog fudbalskog „otpada” i ko zna šta još. 

A pošto je grad Kragujevac osnivač FK „Radnički 1923“, on formacijski pripada javnom sektoru, pa bi i informacije o njegovom „poslovanju” kao privrednog društva trebalo da budu dostupne građanima. Jesu li one dostupne, tačnije jesu li zvanično objavljene, na primer, kada je letos bivši fudbaler „Radničkog” Filip Kostić iz nemačkog „Ajntrahta” prešao u „Juventus”, prethodnim Kostićevim klubovima pripalo je pet posto od vrednosti ukupnog transfera, a „Radničkom“ 1,67 procenata. Mediji su spekulisali da je prodat za 13 miliona evra, po jednima, a po drugima za 18 miliona, pa je „Radnički“ trebalo da dobije obeštećenje – ili 217 hiljada ili oko 300 hiljada evra. Jesu li te pare „legle“, jesu li potrošene, kako, za šta…?

U isto vreme „Radnički” je prodao svog mladog golmana Ognjena Lukića francuskom prvoligašu „Rems“ za 400 hiljada evra, pri čemu je našem klubu trebalo da pripadne deset posto – 40 hiljada evra. Jesu li, šta je sa njima? 

Precenjeni i degradirani

Ako ponaosob uporedimo sva direktna novčana davanja subjektima koje je osnovao grad i direktno ih finansira, fudbalskom klubu „Radnički 1923“ jedino je ravan Knjaževsko-srpski teatar sa nešto malo više od sto miliona dinara. Svi ostali, a njih je 23, što javnih preduzeća, privrednih društava i ustanova kultura, finansijski su manje opskrbljeni novcem iz gradskog budžeta. Je li taj „Radnički“ zaista toliko bitan za grad? 

U prilog tome – još neka poređenja.

Pored Sportskog društva i Fudbalskog kluba „Radnički“ na novcu iz gradske kase mogle su da se nadaju i druge sportske organizacije i klubovi, ali za ukupno 58 miliona dinara, i to tako što je trebalo da konkurišu svojim programima, pa da neka komisija sve to izvaga i odredi kome će šta da udeli. Novac je odobren za 49 sportskih saveza, klubova i društava.

Tako je „Šumadija 1903“, uz nekadašnji beogradski BASK najstariji fudbalski klub u Srbiji, kroz ovu raspodelu dobija 500 hiljada dinara. To je tačno dvesta puta manje nego što je iz budžeta uknjižio „Radnički 1923“. Jeste da je „Šumadija“ u nižem rangu takmičenja (Moravsko-raška zona), ali zar je treba toliko poniziti, umesto da i iz sportsko-istorijskih razloga bude pogurana ka uspešnijem pozicioniranju. 

Još neka poređenja. Trofejni streljački klub „Čika Mata“ od grada ima 3,8 miliona, Atletski klub „Radnički“ 1,7, rvački – nekadašnji državni šampioni – 850 hiljada dinara, slavni bokseri (koji jesu spali na niske grane) dobili su dvesta hiljada… Svima su puna usta školskog sporta, a gradskom Savezu pripalo je tek pet miliona dinara, Univerzitetskom sportskom savezu 300 hiljada. Šta tek reći za Društvo za sport i rekreaciju osoba sa invaliditetom i Sportsko društvo gluvih, koji će tokom cele 2023. moći da raspolažu sa sto, odnosno 130 hiljada budžetskih para? 

Televizija mimo zakona

I Radio-televizija Kragujevac vodi se kao privredno društvo. Kojom se „privredom“ bavi ova medijska kuća nedokazivo je, svejedno ona je i ove godine na pozamašnom novčanom „pripomaganju“ budžeta grada. Tako je još od 2017. kada je raskinut ugovor o privatizaciji dotične medijske kuće, koju je dve godine ranije kupio izvesni Kruševljanin Radoica Milosavljević, čije je „pravo ime“ Bata (Gašić) Santos.

Posle propale privatizacije kompletno starateljstvo nad RTK preuzeo je grad Kragujevac kao osnivač, vlasnik i finansijer – i to traje skoro šest godina.Traje na milion posto neregularan način, jer je Zakon o javnom informisanju, kao zvanični sistemski akt, naložio da država zaključno sa junom 2015. „izlazi iz vlasništva medija”, što je značilo da do tada sve informativne kuće (osim dva javna servisa) moraju biti privatizovana.

Zakon u članu 32. doslovce kaže da „medije ne mogu, neposredno ili posredno osnivati Republika, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave, kao ni ustanova, preduzeće ili drugo pravno lice koje je u celini ili delu u državnoj svojini, odnosno koji se u celini ili delom finansira iz javnih prihoda”. Isto to ponovljeno je i u medijskoj strategiji Srbije koju je Vlada usvojila 2020. godine. 
Međutim, ni lokalna kragujevačka vlast, ni Ministarstvo privrede, koje je preuzelo poslove Agencije za privatizaciju posle njenog ukidanja, za zakon ič ne mare, apsolutno ga ignorišu, pa RTK opstaje na nezakonit način i dobija subvencije iz gradskog budžeta, takođe na protivzakonit način. U ovoj godini gradska vlast, „svojom voljom”, voluntaristički, suprotno normativnoj državnoj regulativi, Radio televiziji Kragujevac „na tacni” daje 60 miliona dinara, a skoro isto bilo je i prethodnih godina.

Naspram 60 miliona dinara koje RTK dobija kao gradsku subvenciju je 9,5 miliona (neto) za koje mogu da konkurišu svi drugi mediji, ne samo kragujevački, već i oni koji smatraju da na bilo koji način informativno „pokrivaju“ grad. Taj model zvanično se zove „sufinansiranje projekata u oblasti javnog informisanja radi ostvarivanja javnog interesa”, a zakon obavezuje i državu i lokalne samouprave da raspisuje konkurse za medijske projekte i to je jedini način na koji „informativci“ mogu da dođu do nekog dinara iz državnih kasa. Tako je po zakonu, a ko još ferma zakone u Srbiji – vidi se na primeru RTK.

A iznos od 9,5 mliona dinara je ponižavajući i ne služi za „razvoj javnog informisanja”, kako piše u kragujevačkom budžetu, već za dalje propadanje i nestajanje medija, koje je počelo za vakta Nikolić Tomislava Radomira koji je šest godina odbijao da raspiše konkurse za medije. On je prvi put objavljen 2021, ove godine predložen je isti iznos kao 2022. (9,5 miliona dinara), a kada je tokom javne rasprave o budžetu reagovala branša, dato je usmeno obećanje da će medijska kvota „skočiti“ na 12 miliona, ali je u konačnoj verziji budžeta ipak ostao prvobitni iznos. 

Radi poređenja, dok grad Kragujevac za sufinansiranje medija daje 9,5 miliona dinara, u Nišu je to 69 miliona, u Novom Pazaru 48, u Pirotu 31, Leskovcu 30, Sremskoj Mitrovici 20, Kruševcu 18 miliona dinara. Kragujevac se „ravna“ sa Svrljigom, čiji je budžet za informisanje devet miliona.

Reagovalo je udruženje „RES publika“ i od gradskog većnika za finansije Nenada Stanišića dobilo pismeni odgovor sa obrazložem da će „razlika nedostajućih sredstava biti preraspoređena između aproprijacija u postojećem usvojenom budžetu“. Ko razume – shvatiće, ko čeka – dočekaće (možda). 

Pošto novinari u Kragujevcu danas zbog besparice ne mogu da rade kako treba (a žive kako moraju), ostaje im da veličaju prošlost, kada je ovaj grad bio „prvi“. Godine 1834, po novom kalendaru 17. jaunara, u Kragujevcu je štampan prvi broj „Novina srbskih“, prvog lista u Kneževini Srbiji. Beše li to u vreme nepismenog Miloša? Neka to provere sadašnji „pismeni” naprednjaci. 

*   *   *

Iznosi subvencija i drugih davanja koja su predstavljena u tabelama nisu konačni za 2023., sudeći prema praksi iz prethodnih godina. Naime, malo – malo, pa su donošena rešenja da se korisnicima dopumpa neka suma para, a koliko – to se nikada javno ne saopštava. Evo kako to izgleda na jednom konkretnom primeru.

Gradsko veće je 9. decembra 2022, donelo rešenje u kome piše: „Daje se saglasnost na program o izmenama posebnog programa korišćenja subvencija iz budžeta grada Kragujevca Privrednog društva Radio televizija Kragujevac za 2022. godinu, broj 993, koji je skupština Društva donela na sednici 2. decembra…“

Alo, gospodo gradski činovnici, šta se promenilo u korišćenju subvencija, koliko je dodatne kinte, zašto krijete takav podatak?
A istovremeno kada je RTK dobila dodatnu finansijsku injekciju, po istom šablonu oparili su se FK „Radnički 1923“, „Vodovod i kanalizacija“, Centar za strna žita, Javno stambeno preduzeće… Pa ne kaže se džabe – ništa bez državne službe. Neki su odavno sve i izrimovali: „Ala volim ovaj režim, plata ide, a ja ležim“. 

Piše: Miroslav Jovanović, Kragujevačke

Fotografija: Lazar Novaković

U sledećem broju: Kako sredstva iz gradskog budžeta dobijaju ustanove iz sektora socijale, zdravstva, civilnog sektora

Tekst je nastao u okviru projekta “Kragujevački mediji u službi građana- u potrazi za rešenjima”, koji se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD, a administrira Media i Reform Centar Niš. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove MRCN i Ambasade SAD već isključivo autora.