Kroz položaj žena vladara Srbije, njihovu ulogu i uticaj u javnom, društvenom i političkom životu ogleda se napredak i razvoj naše zemlje od početka pretprošlog do sredine prošlog veka i njen razvoj od ustaničke teritorije, preko vazalne kneževine do kraljevine i samostalne države, smatra istoričar Uroš Milivojević auror knjige „Supruge srpskih vladara iz dinastija Karađorđević i Obrenović”.
Po njegovim rečima knjiga je nastala iz velike želje da se što široj publici predstavi važan segment srpske istorije 19. i 20. veka.
- U naslovu knjige, namerno stoji reč – supruge a ne vladarke. To je važna finesa jer za razliku od nekih zemalja Zapadne Evrope ili carske Rusije Srbija, barem u novom veku nije imala – vladarke. Ovo su pre svega supruge vladara ali su one imale svakako važan uticaj u javnom životu Kneževine i Kraljevine Srbije a potom i kraljevina SHS i Jugoslavije, napomilnje Milivojević, koji radi kao kustos u Vojnom muzeju u Beogradu.
Hronološki u njegovoj knjizi je obuhvaćen period od Prvog srpskog ustanka i voždovice Jelene, supruge Karađorđa, ustaničkog vođe pa do kraljevskog bračnog para u egzilu Petra Drugog i Aleksandre Karađorđević u druge polovine 20. veka.
– Voždovica Jelena, supruga Karađorđa je imala zaista skromnu ulogu u nekom javnom životu, naglašava Milivojević.
Ali, daleko od toga, pogotovo na ovim prostorima i u to vreme, daleko od toga da njen život nije bio težak i više puta u neposrednoj, smrtnoj opasnosti.
Jelena Petrović, devojačko Jovanović (oko 1765 – 1842) bila je rodom iz sela Masloševa kod Stragara u blizini današnjeg Kragujevca. Jeleni roditelji Nikola i Poleksija, rano su preminuli, pa je živela kod sestre i zeta u Jagnjilu. Kako je njena porodica bila imućnija od Karađorđeve tako je prosidba Jelene od strane budućeg vožda prošla neuspešno.
Đorđe Petrović je potom pribegao lukavstvu pa je Jelenu oteo iz Jagnjla, po svedočenju savremenika „kad je jednom došla s kotlovima na vodu” i odveo je svojoj kući u Zagoricu. Istorijski izvori se slažu da je to bilo najkasnije u proleće 1786. godine. Venčanje obavio izvesni pop Alesandre iz Žabara.
Istoričar Uroš Milivojević, fotografija: Zoran Mišić
Po Urošu Milivojeviću iz Karađoreve ženidbe Jelenom proistekla su dva važna događaja: bekstvo čitave porodice u Srem i oceubistvo.
Nedugo posle svadbe, prema kazivanju koje je zapisao Vuk Karadžić, zagorički čitluk-sahibija Mula Husein poslao je Đorđa da mu kupi jarčeve. Koristeći njegovo odsustvo došao mu je u kuću, negovoj majci sa rečima:
- E, Marice! I ti se sačuva od mene i kćeri sačuva ali snaju nećeš sačuvati.
Marica Petrović je odgovorila Turčina od dolaska te večeri, po predanju rečima:
- Sačekaj da devojka prvo „omiriše svoje”, pa onda „tuđe cveće”.
Karađorđe saznavši šta se dešavalo u toku njegovog odsutstva ugrabio je pušku da ubije Mula Huseina, ali ga je majka Marica odgovorila od toga „jer bi to samo porodici donelo ropstvo i propast” i ubedila da se čitava porodica skloni u Hazburšku monarhiju „pre nego što se zlo desi”.
Bekstvo Petrovića
Bekstvo Petrovića u Srem dogodilo se nedugo posle Uskrsa 1786. godine. Mula Husein je poslao poteru za beguncima u kojoj je učestvovao i stari svat sa Karađorđeve i jelenine svadbe, izvesni Mijat iz Ivanče koji se trudio da tražeći ih, ustvari zametne tragove progonjenih.
Tokom noćenja nadomak Beograda, pre samog ilegalnog prelaska granice, Karađorđev otac Petar je počeo da se premišlja, hteo da se vrati kući i u trenucima malodušnosti čak pretio da će „zbeg odati Turcima”. Majka Marica je tada zaklela sina Đorđa da ubije oca. Telo nesrećnog oca koga je sin „oborio iz puške” sahranjeno je u jednom potoku i mnogo docnije obeleženo jednim kamenom.
Noseći sa sobom teret oceubistva porodica je prešla u Srem na posed manastira Krušedol gde je Jelena sa svekrvom Maricom muzla manastirsku stoku dok je muž Đorđe bio manastirski šumar.
Posle perioda ratovanja u frajkoru (dobrovoljačkom odredu) i hajdukovanja u vreme Kočine krajine Jelena i Karađorđe su se trajno nastanili u Topoli, gde je ona boravila sve vreme Prvog srpskog ustanka od 1804. do 1813. godine. Nije poznato da li se interesovala za politiku ili je samo bila zaokupljena porodičnim i svakodnevnim poslovima.
Jelena je Karađorđu izrodila brojno potomstvo: kratkovekog sina Simu (1788), ćerke Savu (oko 1789 – 1847) udatu kasnije za vojvodu Antonija Pljakića, Saru ili Sarku (oko 1790 – 1855) (dok je porodica živela u Sremu) a po povratku u Srbiju dobili su ćerku Poleksiju (1791 – 1855), i sinove Aleksu (1801 – 1830) i Aleksandra (1806 – 1883) budućeg kneza Srbije tokom valdavine ustavobranitelja.
Kao ni mnoge druge ustaničke starešine ni Karađorđe nije bio veran svojoj ženi. Poznata je njegova vanbračna avantura kada je posle oslobođenja Beograda za sebe „zadržao jednu Turkinju”. Reč je o izvesnoj Mariji iz Brusnice (naselje kod Gornjeg Milanovca) koja je neposredno pred ustanak dovedena u jedan beogradski turski harem. Da bi od supruge Jelene prikrio ovu vezu Karađorđe je Mariju obučenu u mušku odeću uvrstio u svoje bećare, vodio svuda sa sobom i u javnosti zvao imenom Marjan.
Jelena je za to doznala i nesrećnu Karađorđevu milosnicu Mariju, je po njenom nalogu sredinom 1808. godine dobro potplaćen ubio budući vojvoda Pavle Cukić. Vožd je Mariju oplakao a počiniocu Cukiću je oprostio „na molbu supruge i saobraca”.
Posle sloma ustanka porodica prelazi u Zemun a Austriajnci, pošto su Turci tražili njegovo izručenje Karađorđa premeštaju u Petrovaradin, a posle intervencije ruske diplomatije smešetn je u Hotin u Besarabiji. Jelena je sa porodicom u Sremskoj Mitrovici. Posle Karađorđevog ubistva 1817. godne Jelena gubi pravo na njegovu penziju i živi od milostinje i (ras)prodaje pokućstva. Odoleva ruskim zahtevima da se decom preseli čak u Novomirgorod.
Pisala je i knezu Milošu Obrenoviću „Svetlešem Knjazu i Vispokopočitajšejem kumu”da joj odobri povratak kući.
Knez Miloš Obrenović je u sporazumu sa ruskim vlastima odbrio Karađorđevićima 1831. da se vrate u Srbiju. Ali, taj povratak je „protegao” do 1839. godine kada ga je konačno „isposlovao” Toma Vučić Perišić, nekadašnji voždov bećar. U međuvremeni je Miloš Jeleni i deci odredio pomoć od 500 talira godišnje 1835. godine. Perišić je porodicu Karađorđević te 1839. godine privremeno prvo smestio u Negotin a od okobra te godine kako su zabeležile „Novine Srbske” su u Beogradu.
Pošto je 1840. godine ustoličen za vladara knez Mihailo Obrenović (prva vladavina) voždovici Jeleni je dodelio penziju od 1.500 talira godišnje. Novine beleže „u Beogradu je primala brojne posete onih koji su želeli da joj požele dobrodošlicu”. Povremeno je odlazila i u Topolu.
Upokojila se u dubokoj starosti 9. februara 1842. godine. Sprovod je bio organizovan prema njenoj psolednjoj želji i po velikoj hladnoći. Opelo je, u tek izgrađeno Sabornoj crkvi u Beogradu, obavio beogradski mitropolit Petar Jovanović, a pokojnicu je do Varoš-kapije ispratio knez Mihailo. Njegova majka, kneginja Ljubica, išla je za kovčegom svoje kume sve do Topole, dok se uz put skupljao narod da oda poštu Karađorđevoj udovici.
- Beograd, januarija 30. posle podne održano je ovde toržestveno (svečano)opelo pokojne gospođe Elene Karađorđevice, izveštavale su „Novine Srbske” o opelu i sahrani voždovice Jelene.
Jelena je bila sahranjena u Topoli pored supruga, u prisustvu „pola Šumadije”. Nije dočekala da vidi izbor sina Aleksandra za srpskog kneza naredne godine. Njeno telo počiva u Crkvi Svetog Đorđa na Oplencu od aprila 1912. godine.
- Ova knjiga pokušava da oživi prošlost kroz svedočanstva savremenika, koja, naravno nisu nepristrasna. Koncipirana je tako da su u njoj objavljene biografije znamenitih žena (uz kratke biografije njihovih supruga koji su u istoriji uvek dominantniji, o njima se mnogo više piše, istražuje, objavljuje i govori), a onda i podsećanje na razne ličnosti koje su ostavile pisanog traga o tim vremenima – odlomci iz sećanja, memoara, pisama, novisnkih članaka, ističe autor Uroš Milivojević.