Knjiga anegdota „Nenaručene priče” Miće Miloradovića – Istorija, s one druge, duhovite strane

U prvom delu svoje knjige sa podnaslovom „Karađorđevići i Obrenovići u anegdotama” kragujevački karikaturista Mića Miloradović je sakupio i objavio stotine anegdota o ličnostima iz naše novije istorije i ilustrovao ih sa preko 500 originalnih karikaturalnih portreta.

Istorija, ona zvanična može nekome da zvuči (pre)ozbiljno i možda čak i dosadno. Ali, kada se sa terena „oficijelnih činjenica” pređe na anegdotarni, onda je to zaista „povest sa ljudskim likom” i u svakom slučaju je neuporedivo, pa čak i ako nije istinita – zabavnija.

Baš takva je i knjiga kragujevačkog karikaturiste Miće Miloradovića „Nenaručene priče” sa podnaslovom „Karađorđevići i Obrenovići u anegdotama – Prvi deo”, koja je po rečima samog autora nastajala dugo.

– Imao sam oko 1.500 prikupljenih anegdota i oko 800 portreta svih ličnosti koji se pominju u njima, ne samo pripadnika obe dinstije već i svih vojvoda, generala, ratnika, državnika, političara, umetnika, pisaca, naučnika… Svi su oni bili „vezani” za ove dinastije, neko kao protivnik, neko kao pobornik i onaj koji podržava trenutnu dinastičku politiku, kaže Miloradović.

Građa je bila preobimna pa je uredništvo odlučili da knjigu „podeli” u dva dela i prošle nedelje je izašao prvi deo knjige. Samo u njemu je 500 karikaturalnih portreta „junaka” priča i nešto više anegdota o njima.

Knjigu je izdala Ustanova kulture „Koraci” u svojoj ediciji „Kalem”, urednik izdanja je pisac Bratislav Milanović a knjigu je grafički opremio Vladimir Ranković (uz pomoć Aleksandra Đokovića i Marije Popović). Recenzent „Nenaručenih priča” je istoričar Boriša Radovanović.

U uvodnom delu knjige autor je iskoristio jedno razmišljanje pisca Milovana Vitezovića, satiričara i humoriste koje po njemu najbolje oslikava razlike između dva rodonačelnika srpskih modernih dinastija:

„Karađorđe je bio sloboda. Miloš je bio država. U borbi za slobodu dovoljno je bilo biti protiv Turaka i u tome istrajavati. Sloboda se očuvati može samo u državi.

U borbi za srpsku državu moralo se biti i protiv Turaka i protiv Srba i u tome se moralo istrajavati i spram jednih i spram drugih. Sloboda kad je preka, ona je volja Božija. Država kad je preka, ona je tiranija. Karađorđe je ostao prek. Miloš je postao despot. Karađorđe je bio etika. Miloš je bio politika.”, kaže Vitezović.

Anegdota je objektivnija prošlost

Ovo Vitezovićevo razmišljanje Miloradoviću je dobrodošlo da čitaca „uvede” u knjigu i svoju zamisao koncepta anegdotarne novije srpske istorije. Kao neko ko je sve ove anegdote prikupio i objavio Mića Miloradović se u potpunosti slaže sa kolegom Vitezovićem.

– Kada se uporede anegdote o njima, one o Karađorđu skoro da i to nisu, barem što se duhovitosti tiče jer je Karađorđe bio tvrd čovek za razliku od kneza Miloša koji je bio ne samo vickast već je insistirao na neprekidnim šalama u svojoj okolini, neprekidnim „nadmetanjem” sa Nićiforom Ninkovićem ili čuvenim Čajom iz konaka, ističe on.

Njegova početna ideja je bila da napravi knjigu anegdota o znamenitim Srbima. U svrhu prikupio je čak 8.000 anegdota ali je ti ispalo ipak preobimno čak i za izdavački poduhvat. Pošto u anegdotama i pričama ima najviše onih čiji su „junaci” Miloš Obrenović, Nušić, Sremac i Pašić, odlučio je onda da ovako „sortira” ili kako on kaže „parča” svoju knjigu i da ona u podnaslovu bude „posvećena” Karađorđevićima i Obrenovićima i svim onim poznatim ličnostima „oko njih” i njihovoj blizini.

– Anegdota je druga vrsta istorije. Neki kažu lepša, drugi pak ne. Za jedne je istinitija i objektivnija jer istoriju pišu pobednici a anegdote i ne baš. Ona nastaje, mnoge su i izmišljene ali baš zbog toga ništa manje lepe, zanimljive i duhovite, što meni pričinjava zadovoljstvo jer sve što se tiče humora, bukvalno me opčinjava, ne krije Miloradović, dodajući ne bez ponosa da je skoro „iskopao” podatak da u izvornom značenju na starogrčkom reč anegdota znači neobjavljeno.

Kao takva, neoficijelna i alternativna istorija prenosila se poput svakog drugog narodnog svaralaštva od „usta do do usta” i s kolena na koleno i zbog toga navodi on za pojedine anegdote postoje i na desetine varijanti „obogaćene” na različite načine i u zavisnosti kako je ko umeo da je ispriča. 

Njegova prethodna knjiga „Nenaručene priče – Legendarni Kragujevčani u anegdotama” izašla je 2005. godine. Za sugrađane mu nije trebala memoarska literatura jer su to bile priče na kojima je Miloradović odrastao ali pak za ovu opsežniju temu morao je da posegne za brojnim izvorima i građom poput: „Knez Miloš u pričama” i „Karađorđe u govoru i u tvoru” Milana Đ. Milićevića, „Pisma iz Italije” Ljube Nenadovića, „Kroz stari Beograd” Dimitrija C. Đorđevića, „Pisma i memoari” Pere Todorovića, „Moje uspomene” Alimpija Vasiljevića, „Memoari” Prote Mateje Nenadovića, „Političke anegdote” Strašimira M. Vasića, „Moji memoari znameniti Srbi u anegdotama” Pante M. Draškića, „Dnevnik” Jovana Žujovića, „70 anegdota” Andre Gavrilovića…, samo su neki od izvora ojim se koristio.

Sakupljajući ovoliku anegdotarnu građu sam autor Miloradović „priznaje” da je bio fasciniran pričama o četvorici vojvoda: Putniku, Stepi, Mišiću i Bojoviću.

– Oni su bili ozbiljni ljudi, ratnici ali me je fasciniralo njihovo poštenje. Oni su tokom svojih karijera bivali i vojni ministri, nabavljali opremu, oružje, unifrme za vojsku… I, niko nikada nije mogao da ih potkupi nizašta. Kako to danas zvuči?!, pita se on (i, ne samo on).

Mišić humorom podizao moral

Jedna od najdražih anegdota mu je o vojvodi Mišiću koji je voleo da igra tablić i koju je naslovio „Otadžbina zove”:

Vojvoda Živojin Mišić voleo je da igra karte. Na Solunskom frontu, zaigrao se vojvoda. Dolazi vojnik i kaže:

– Vojvodo, zove vas Kralj!

– Ni zbog Kralja se ne prekida partija, kaže Mišić.

Posle nekog vremena, isti vojnik dolazi i kaže:

– Vojvodo, otadžbina Vas zove!

Mišić baca karte, ustaje i kaže:

– Kad Otadžbina zove onda se odazivaš.

Miloradović naglašava koliko je sam Živojin Mišić shvatao značaj humora za moral vojske i to ilistruje anegdotom.

Kolubarska bitka, sneg, kiša, lapavica, blato… Sa svih strana odjekuju austrougarske granate. Potonji vojvoda Mišić gleda vojnike sve „pokisle”, depresivne, utučene… I odjednom vikne: Karađorđevu zvezdu na licu mesta za onog ko ispriča dobar vic!, zato je on i bio veliki kaže Miloradović.

E, sad možda su se komandni i oficirski kadrovi razlikovali od današnjih u „najnovijoj novijoj istoriji” ali su političari bili i ostali isti. Da to dokumentuje autor „poteže” još jednu od njemu omiljenih anegdota koja nosi naslov „Pašić mađioničar”:

Na nekom prijemu kod princa Aleksandra Karađorđevića, gde su bile mnoge zvanice, ministri, predsednici partije, industrijalci i ostala bratija, Nikola Pašić primeti da je jedan ministar stavio u džep skupoceni pribor za jelo. Posle nekog vremena, Pašić zatraži reč, i krene sa pričom kako je politika u stvari, mađioničarski posao. Da bi to argumentovao, on stavi pribor za ručak u svoj džep. Upita prisutne, gde je sada taj pribor?

Nastalo je pogađanje i na kraju Pašić pokaže na ministra, koji je malopre ukrao pribor. Nastane oduševljenje, a Pašić ode kući sa drugim priborom u džepu.

Dobro zezanje na državnom nivou

Balašević je imao čuveni hit „Al se nekad dobro jelo” a Miloradović u svojoj knjizi anegdotu al se nekada dobro zabavljalo sa političarima i državnicima, pa kad je akter tog kermesa Nušić, smeš ne može da izostane. Jedna takva, takođe iz ranga (naj)omiljenijih je o pariskom gradonačelniku Rouselu i Branislavu Nušiću.

Godine 1910. predsednik pariske opštine Roussel trebalo je da poseti Beograd. Predsednik beogradske opštine Ljuba Davidović zamoli Branislava Nušića da napravi program dočeka i da se nađe gospodinu Rouselu. Sve je proteklo u najboljem redu i gradonačelniku Pariza veoma se dopao srpski pisac Nušić, pa ga je zamolio da ga isprati do granice sa Bugarskom, koju je takođe trebalo da poseti. Dobili su dvorski voz i krenuli sa još nekoliko ministara koji su znali francuski. Svim većim mestima kuda je voz morao proći poslat je raspis da se svečano dočeka gost. Voz je prvo stao u Mladenovcu.

Na stanici ogroman dugačak sto, pun raznoraznog jela. Tu su prisutni predsednik opštine i kmetovi, škole, korporacije i narod.

Sve je prošlo u najboljem redu. Kada je voz krenuo dalje, Nušić se obrati mladenovačkom predsedniku opštine:

– Ne daj da se rastura narod, sad će za nama naići voz sa predsednikom pariske opštine Rouselom.

– Pa koj’ ste, bre vi, oca vam vašeg?!

– Mi smo izvidnica!

U vozu strašan smeh. Rousel se zainteresuje i zapanji:

– Pa, gospodo, mi smo ostavili one dobre ljude u očajnom položaju. Molim vas da na prvoj stanici pošaljete depešu.

I zbilja sa prve stanice poslat je telegram kojim se Rousel lično zahvaljuje na gostoprimstvu.

Umeli su vladari da se dohvate sa svojim savetncima baš onako „džentlmenski” a Miloradović to „prenosi” sa ništa manjim zadovoljstvom kao u anegdoti „Kleveta”.

Pred ženidbu kralja Aleksandra Obrenovića, ministar unutrašnjeg dela, Đorđe Genčić, ode kod Kralja, da ga odvrati od ženidbe.

– Vaše veličanstvo neće valjda uzeti ženu koja je imala toliko ljubavnika…

– To su klevete!, uvređeno odvrati Kralj.

– Ja Vam mogu navesti imena…

– Koga?, upita Kralj ljutito.

– Sebe lično… , odgovori ministar.

– Ah, to je samo vaša osveta što je moj otac spavao sa Vašom ženom…, okrene vodu „na svoj mlin” vladar.

I, to nije sve. Mića Miloradović sam kaže da mu je korona dobrodošla da završi sve ono što godinama nije stizao. Već ima pripremeljen i drugi deo ovih nenaručenih priča koji planira samo još da (do)obogati novim portretima. Knjiga će izaći sledeće godine ako išta u ovo doba može da se planira. Takođe ima i spremljenu knjigu o našim slavnim piscima sa radnim naslovom „Andrić i Crnjanski u anegdotama”.

Dakle, izgleda da do njegove naredne antologije anegdota nećemo morati da čekamo opet više od 15 godna.

Iz recenzije Boriše Radovanovića – Svojevrstan kaleidoskop sećanja

U pogovoru „Nenaručenih priča” istoričar Boriša Radovanović „ocenio” je Miloradovićevu knjigu kao „Svojevrstan kaleidoskop sećanja”.

„Kragujevački karikaturista Mileta Mića Miloradović (M. M), još jednom nas je prijatno iznenadio svojim „nenaručenim pričama“. Ovaj „kozerski disident”, kako ga je nazvao Radovan Šarenac – Šare, godinama je marljivo prikupljao i beležio anegdote koje je čuo ili pročitao u literaturi i periodici, o članovima Karađorđevića i Obrenovića, dve rivalske vladarske kuće Srbije, i sve to alhemijski skladno ukomponovao sa karikaturalnom formom dinasta, u zbirku anegdota, što je u našoj literarnoj ostavštini prava retkost.

Autor se još jednom pokazao kao pisac negovanog dara za anegdotu, ali i poznavalac srpske prošlosti i književne kulture. Vešt u odabiru motiva i dobar crtač pružio nam je štivo koje će u našoj kulturi večno da traje i svedoči o kragujevačkom kulturnom duhu na početku novog milenijuma.

Kroz Miloradovićeve anegdote čitalac će upoznati članove naših vladajućih dinastija u davno prošlo vreme, sa one strane života koji je retko, ili gotovo nikako bio predmet istoriografije. Autoru je uspelo da nam ih približi, i na zanimljiv i slikovit način osvetli, uz vešto ukomponovane karikature. Zagledan u prošlost, karikaturista Miloradović je ovom knjigom, rađenom na multikulturalan način, otišao korak dalje u budućnost, dopunjavajući tako našu stariju literaturu o ovoj temi, kako dinasti ovih vladajućih rodova ne bi pali u zaborav. Ovo je, može se reći, prva knjiga ovakve vrste u nas.”, napiso je u svojoj recenziji-pogovoru Boriša Radovanović, prof. istorije i arhivski savetnik.

Sa voždom nema šale – Gunj

Posle izgubljenog boja na Loznici, dođu Turci, kod srpskih vojvoda na dogovor, i odmah upitaju:

– Ko je među vama Crni Đorđe?

– Ja sam, odgovori Đorđe. Nekom sam crn, a nekom beo.

Turci videvši njega u gunju, a sve druge vojvode u čoji, srebru i zlatu, nisu verovali da je on Karađorđe.

Kad svrše dogovor, praštajući se reknu:

– Pozdravite Karađorđa sa naše strane.

O knezu Milošu – Duhoviti knjaz

Knez Miloš je znao da bude vrlo duhovit, i u najtežim trenucima. Kada je proteran iz Srbije posle abdikacije 1839, on je na obali Save, šeretski dobacio Stojanu Simiću, jednom od ustavobranitelja, koji ga je ispraćao:

– Ej, Simiću! Tvoja žena je u Vlaškoj, a moja ostaje ovde, pa da se menjamo sa ženama…

O Milovanu Glišiću – Slava je relativna stvar

Naneo književnika Jovana Skerlića put u rodno mesto Milovana Glišića, pa da bi saznao koliko je Milovan slavan, upita prvog seljaka koga je sreo:

– Jesi li poznavao Milovana Glišića?

– Da, poznavao sam ga, odgovori seljak. Samo on je davno otišao u varoš i počeo tamo nešto da piskara. Otada za njega nisam ništa čuo. Ali njegov brat Sava – e, to je slavan čovek.

– A šta je on uradio?, zainteresovao se Skerlić.

– Ostao je u selu, i uspeo da odgoji najbolje volove u ovom kraju!

Umeo i Putnik da ga „zavuče” – Granična karaula

Nova austrijska ofanziva, 1914. godine u oktobru, krenula je žestoko. Vojska se povukla prema Ceru. Ova vest je na prestolonaslednika Aleksandra delovala poražavajuće.

– Šta ćete, Visočanstvo, Austrija je velika sila, mi njoj ne možemo odolevati, tešio ga je stari đeneral Šturm.

Vojvoda Putnik je odlučio i da se Beograd napusti. Na njega se digla velika graja.

– Nisam ja kriv što je prestonica postavljena na mestu gde treba da bude granična karaula, pravdao se „čiča” Putnik.

Duhovit i urednik „Danasa” – Srpsko-engleski rečnik

Redakciju dnevnih novina „Danas”, pre nekoliko godina, posetio je princ Aleksandar Karađorđević. U redakciji odluče da princu daju poklon. Glavni urednik Grujica Spasović odluči da mu poklone srpsko-engleski rečnik.

Zoran Mišić