Naš mladi sugrađanin Aleksa Radosavljević (26) baš pred početak ovog vikenda, što se kaže „odradio” je svojih četiri nedelje u samoizolaciji, kao što je red, kako dolikuje i propisi nalažu. Ma, šta odradio? I preko toga, jer je sticajem okolnosti ostao čak tri dana duže nego što je trebao, ali eto…
Kragujevčanin Aleksa Radosavljević zatekao se odmah posle Nove godine u Švajcarskoj. Diplomirao je ekonomiju u Americi a i dugogodišnji je fudbalski golman pa je odlučio da preko sporta potraži u Švici i posao u svojoj struci. Angažovan je da brani za tim „Pajde” u Melinu predgrađu Bazela. Reč je o klubu koji je član četvrte švajcarske lige (druge regionalne) a čiji su vlasnici poznata fudbalska porodica Raketić. Otac i brat poznatog hrvatskog reprezentativca Ivana Raketića, zvezde „Barselone” su direktor i trener kluba.
- Melin je predgrađe Bazela, nešto kao Pčelice kod nas u Kragujevcu. Mirno, lepo, malo mesto… onako uređeno kao neko seoce. Porodični je klub Raketića, odlično sam se snašao i oni ljudi su me super prihvatili i obećali da će mi pomoći da pronađem posao i u svojoj struci, jer znam dobro jezike pošto sam se školovao u Americi. Svi mi igrači kako Švajcarci, stranci i grupa fudbalera iz balkanskih zemalja (Srbija Hrvatska, Bosna…) bili smo smešteni i živeli u njihovom hotelu gde smo imali i restoran. Sve je bilo baš O.K., započinje priču Aleksa.
Kako kaže u Švajcarskoj sve do polovine marta nije bilo nikakve frke.
- Do polovne marta ništa se nije dešavalo. Nije bilo nikakvih uzbuđenja, čak se epidemija nije mnogo ni pominjala u medijima a među ljudima gotovo uopšte. Nikakave promene u životu se nisu primećivale. U samom mestu Melin održavane su lokalne proslave, manifestacije, karnevali, festivali… i svi su slavili na ulicama… Tek oko 15. marta kada je počela fudbalska sezona, stigao je dopis da se sve obustavlja, od sporta pa na dalje, nastavlja on.
I dalje nije bilo nikave panike, ljudi su to normalno primili.
- Obustavljeni su treninzi i utakmice, ali se čitav život odvijao normalno. Međutim radnici „sa strane” su već počeli da prestaju da rade i idu na posao. U klubu su nam rekli da u novonastalim uslovima i prekidom sezone nema potrebe da budemo ovde i svakom nam kupili avionske karte za svoju zemlju. Meni su uzeli kartu sa prvi let u Srbiju koji je trebao da bude 24. marta. Vreme do tada sa devojkom koja je došla iz Francuske proveo sam u Bazelu gde smo zajedno bili od 17. do 23. marta. Iznajmili smo stan na nedelju dana i grad je „živeo” sasvim normalno, prevoz je radio, ljudi su išli po ulici, radili su lokali…, seća se naš sagovornik.
Nije bilo panike, život se normalno odvijao
A, onda je počelo da se menja.
- Moja devojka je trebala zbog posla da se vrati u London, ali je to postalo nemoguća misija. Uspela je nekako vozom, dok su još radili, da se prebaci do Ženeve ali su onda i oni stali. Nekako je uspela da „ubedi” (za 600 evra) jednog taksistu da je odveze tih „sat vremena” do francuske granice, a njemu je dan ranije, 23. marta javljeno da je let za Srbiju otkazan, nastavlja on.
Frka je počela.
- Moji roditelji su se naravno uspaničili: „šta će biti i kako?” i dali su mi kontakt jedne njihove prijateljice iz Berna da sa njom vidim „kako se situacija odvija”. Međutim direktor kluba Luka Raketić, me je odmah pozvao i rekao da nigde ne idem i putujem sada po Švajcarskoj već da dođem i budem u njegovoj porodičnoj kući u Melinu. Njegova supruga i on su bili baš super. Primili su nas kod sebe, mene i još jednog igrača iz Brazila iz Sao Paola i rekli nam da tu budemo sve dok se ne organizuje naš povratak kući. Kod njih smo boravili desetak dana, priča Aleksa.
U međuvremenu je bio u stalnom kontaktu sa našom ambasadom.
- Pokušavao sa da saznam da li postoji bilo koji način prevoza: avion, voz, autobus… za povratak. Kontaktirali smo preko mejlova jer je telefon bilo nemoguće dobiti. Oni su se na mejlove uredno javljali i odgovarali, uzeli su moje podatke, i obavestili me da su me stavili na spisak putnika i rekli da će mi javiti kada se budu organizovao let za Srbiju. Organizacija je bila od strane naša ambasade a trošak je snosila švajcarska vlada. Međutim, letova nije bilo, ali smo ostali u svakodnevnom kontaktu i razmeni mejlova, teče dalje negova kovid-pustolovina.
Tamo u Švajcarskoj, po njegovoj priči, nisu bile uvedene neke oštre mere prevencije.
- Situacija je bila prilično opuštena. Ljudi su, izlazili, trčali po prakovima, vozili bicikle… Nisam viđao nikog da nosi maske ili rukavice… ali, vremenom su počeli su da se zatvaraju restorani… Nije ni tada bilo preterane drame a već su imali na hiljade zaraženih dnevno… Tada mnogo više od nas, u jednom trenutku, kada sam pogledao i uporedio imali su sto puta više obolelih. To me je začudilo, iskren je on danas.
Iz ambasade mu javljaju 2. aprila da će let za Srbiju biti organizovan prekosutra i traže da potvrdi da će biti na njemu.
Postao svestan situacije tek na aerodromu
- Odvezao me Raketićev otac Luka i ispratio za Srbiju. Na aerodromu sam se našao sa momcima koje sam poznavao i koji su isto igrali po njihovim klubovima. Na letu je sam nas, fudbalera bilo još 250 ljudi, mahom onih koji su radili sezonske poslove ili na crno, nešto turista koji su se tu zatekli… Svi oni koji su imali „papire” ostali su u Švajcarskoj jer su iako nisu bili radno agnažovani primali platu (ili barem 80-90 %)… Vraćali su se samo oni koji su morali. U mejlu su nam naglasili da svako mora da ima svoje rukavice i masku. Mi se okupili i čekali na gejtu zezajući se dok avion ne poleti. Tu sam naišao na jednu ženu iz Srbije koja je baš delovala utučeno. Kroz razgovor sa njom saznao sam da su joj sin i muž zdravstveni radnci u Srbiji i da se zbog toga vraćala u zemlju. Rekla mi je da joj se muž već razboleo i ima tešku kliničku sliku a sin je takođe u izolacji i čeka na rezultatate testiranja… i tada sam po prvi put shvatio koliko je situacija ozbiljna i razmišlja o tom etokom čitavog leta do Beograda, priznaje Aleksa.
Na aerodromu „Nikola Tesla” podeljeni su u grupe i redove: odvojeni su stariji od mlađih a poseban red je formiran za žene sa malom decom.
- Na hodnicima je bilo dosta policajaca koji su nam prvo poželeli dobrodošlicu a potom nas „regulisali” i sprovodili gde i kako dalje. Od njih smo dobili prva obaveštenja o „situaciji” kod nas. Očekivao sam preglede, testiranje, makar merenje temperature… ali ništa od toga nije bilo… Iz redova se izlazilo po pozivu. Kada te prozovu izdavali su tu na licu mesta rešenje o karantinu od 28 dana i tek tada puštali da odeš ali… ne tek tako. Sa aerodroma nije moglo da se izađe. Bio je organizova prevoz, međugradski autobusi za ljude iz drugih gradova a gradski busevi za Beograđane. Moglo se otići i taksijem, ali samo ako je ranije pozvan i potvrdio dolazak. Tek kad stigne tvoj taksi, jer je zabranjeno parkiranje ispred ulaza na aerodorom, puste te da uđeš direktno u njega, objašnjava on i dodaje da je po njega došao otac iz Kragujevca.
- On je prvo pokupio moj prtljag i tek tada su me pustili da izađem. Pozdravili smo se ali bez ikakvih kontakata. Otac je to sve ozbiljno shvatio. Odmah me je dezinfikovao na licu mesta i naterao da se kompletno presvučem (što je bilo malo neprijatno, sa osmehom se priseća Aleksa), a na pitanje „da li je ćale na licu mesta spalio odeću”, odgovara smejući se: „da nije baš dotle došlo, već ju je gurnuo u gepek”.
Tek tada su krenuli ka kući. On je u Srbiju stigao kada već ljudi sa aerodroma i granica nisu slati u kolektivne karantine.
- Slušali smo da ćemo morati da idemo i boravimo u migracionim centrima poput onog kod Subotice ili u nekim kolektivnim karantinima, ali su se ljudi pre nas bunili zbog uslova i predugog čekanja na rezultate testiranja pa je to ukinuto pre nego što sam ja stigao. Pak, karantin u samoizolaciji je sa 14 podužen na 28 dana a ja nisam mogao da ga „odradim” u našem stanu da potencijalno ne bih ugrozio roditelje i brata, našao se u nedoumici Aleksa Radosavljević.
Plemeniti gest preko „fejsa” nepoznatog čoveka
Iz tog „problema” ga je izvukao sjajan gest, do tada potpuno nepoznatog čoveka koji je preko „fejsa” za tu „potrebu” besplatno ponudio svoj slobodan stan pekoputa pumpe kod Velikog parka.
Pokazalo se to kao dodatna pogodnost jer je stan imao veliku terasu sa pogledom na park i zelenilo, i baš je vredelo ovih skoro mesec dana, jer je tu „provodio” najviše vremena.
U stanu je boravio potpuno sam a roditelji su mu povremeno donosili hranu i ostavljali ispred vrata (vidi sliku). Nekada sam i samostalno nešto spremao ili naručivao hranu preko dostava, priča on.
Vreme je „ubijao” tako što je upisao nekoliko onlajn kurseva: za marketing, potom za rad u „ekselu” i za govor i izlaganje na javnim nastupima.
- Nije mi bilo dosadno niti mi je nešto naročito teško padalo. Čitao sam knjige: Henri Milera, Kiša, „12 pravila za život” Džordana petersona. Gledao sam i serije, odličnu „Narkos”, potom „Južni vetar” koja mi se nije svidela kao što je film pre dve godine… pa, čak i zbog dužine vremena su mi „zapale” neke koje nikada ranije ne bih gledao kao „Moj rođak sa sela”… i nadam se da neću više ikada i „morati”… Sve u svemu nije bilo ništa strašno, kao što su se neki žalili da „lupaju glavom o zidove”. Ma, jok, ništa od toga, nemojmo da preterujemo. Nije bilo kratko ali se dalo izdržati bez problema. Iskoristio sam, pošteno, te četiri nedelje da se naspavam. Nisam morao rano da ustajem, jer nigde nisam žuri, na kraju svega ističe on.
Ali ni sam kraj (samo)izolacije nij eprotekao tek tako „bez ičega”, a evo i zašto:
- Sredinom prošle nedelje čuo sam se sa drugom sa kojim sam i krenuo za Srbiju sa aerodroma u Švajcarskom. U sredu me je on pozvao da mi javi da je pušten iz izolacije još juče. Mene su proveravali svakog dana ponekad lekari ili policajci, ponekad i jedni i drugi. Ali mi niko ništa nije javio. Nisu me zvali već dva-tri dana. Okrenu sam policiju, i objasnio im da meni niko ništa me javlja. Jedna policajka mi je saopštila da čim me nisu pozvali nekoliko dana da to automatski znači da sam „slobodan” i „pušten” još u od ponedeljka kada je stigao dopis da je karantin „vraćen” na dve nedelje, smeje se on i sumira da je tako proveo „sam sa sobom” celih 26 dana, tri, onako „preko” kao neki bonus.
Prvi put je posle skoro mesec dana izašao iz stana u kome je boravio i odmah otišao kod frizera (gore kod parka) da se ošiša a zatim seo na taksi i došao kući.
Već je počeo da radi (od kuće) i drži časove engleskog Kinezima preko neta i čeka da se ponovo „otvore” granice pa da ponovo okuša sreću u Švajcarskoj preko kontakata koje je napravio u „prvom talasu”. Samo to će možda da potraje. Svestan je toga, čeka…, nada se da će to da bude u nekom „skorijem” vremenu. Svi se nadamo.