Lični stav
Piše Margita Cvetković
Ova hronika o slučaju jednog novinara-urednika mogla bi nositi pozajmljeni naslov “Na rubu pameti”, ali je pre svedočanstvo kako je Miroslav Jovanović, koji je ispisao deo savremene istorije kragujevačkog novinarstva, kao penzioner “plaća” za sve što je uradio za 45 godina
NE VERUJEM da je iz redakcije „Svetlosti“, a pogotovo ne Miroslav Jovanović, njen glavni i odgovorni urednik, pre nešto manje od dve decenije pomislio da će neko od njih ceh za ono što je radio plaćati tek kada ode u penziju. I zdravstveni, i finansijski.To se, na žalost, dogodilo gloduru ovog upokojenog kragujevačkog nedeljnika, tako da Jovanović narednih godina može da računa na primanja od petnaestak hiljada dinara, jer će mu ostatak, ionako bedne penzije, odlaziti na izmirenje sudskih troškova. Pretpostavljam da mnogi već znaju za sagu o tužbama – zbog dva redakcijska teksta i jednog pisma čitaoca, koji su objavljeni 2004. i 2005. godine u „Svetlosti“ – dugotrajnim procesima, presudama, žalbama, kaznama i kamatama, pomoći kolega… Drugi deo te sage doneo je šok, najpre za Miroslava, a potom i za sve nas koji smo godinama radili zajedno u „Svetlosti“, „Nezavisnoj Svetlosti“, „Кragujevačkim novinama“.
Osim šokantne vesti da se Miroslav (samo on, kao glavni i odgovorni urednik tužen i osuđen) duži za još oko milion dinara, još poraznije osećanje bilo je da je taj novinar koji je ceo svoj radni vek proveo u profesiji za koju se školovao stavljen na stub srama. Čovek koji je toliko dobrog uradio, i još uvek radi i kao penzioner, za kragujevačke medije i novinarstvo ovog grada! Verujem da mnogi, kao i ja, imaju strašan osećaj stida i nepravde koja mu je učinjena.
Кao njegova višedecenijska koleginica, smatram da imam pravo da objasnim zašto me muči taj gorak ukus nepravde, osećanja poniženosti, umešanosti politike i osvete, kao i nepoštovanja ljudi koji se smatraju uspešnim u svojoj profesiji i gradu. Jer, Miroslav Jovanović to nije zaslužio, kao ni generacije novinara koje su prošle kroz njegovu „školu“.On nije samo jedan od najtalentovanijih novinara u Кragujevcu, već i urednik koji svoje saradnike ne uči samo šturim osnovama zanata, već im dozvoljava da misle svojom glavom i imaju sopstveni stil, vodeći računa da uvek budu na strani građana. Кao što je onima kojima je pokojni Ljubiša Manojlović, osnivač i urednik „Svetlosti“, bio uzor i zvezda vodilja u novinarskoj profesiji, tako je generacijama koje pripadaju savremenijoj istoriji kragujevačke žurnalistike Miroslav Jovanović.
Na početku „na tapetu“
UPOZNALA sam ga, kao mlađana novinarka tadašnje NRIO „Svetlost“, u kojoj su bile zajedničke redakcije Radio Кragujevca i novina, kada je kao student došao na praksu. Ubrzo je, nakon završetka studija na FPN, primljen u našu redakciju i vrlo brzo pokazao da se po svojim tekstovima razlikuje od, za to vreme, uobičajenog „šablona“. Izdvajao se kritički toniranim člancima i komentarima, koji su za vreme vladavine Saveza komunista i jednoobraznog načina pisanja, bili retki i „umiveni“. Svojom hrabrošću i konkretnim „prozivkama“ odgovornih za loš rad, brzo je – lično on, kao i čitava redakcija, postao meta napada. Valjalo je izdržati silne višečasovne sastanke i komisije i radne grupe Saveza komunista, Socijalističkog saveza, Sindikata, Omladine, SUBNOR-a, i izaći – čistog novinarskog obraza! U tome smo imali podršku tadašnjeg iskusnog i diskretnog urednika Miodraga Stojilovića.
To je bila odlična preporuka Miroslavu Jovanoviću da ga kolege izaberu za glavnog urednika „Svetlosti”, kada su se razdvajale redakcije radija i novina. Znali smo da smo ga tom odlukom „zarobili“ kao mladog i perspektivnog novinara, koji je dobijao pozive iz uglednih beogradskih velikih redakcija, ali smo, možda malo i sebično, mislili da je bolje za grad, novine i profesiju da jedan takav čovek sedi za uredničkim stolom umesto da „kopa“ po terenu. Sada sam sigurna da smo tim uredničkim „zarobljavanjem“ učinili, možda i nesvesno, veliku stvar za kragujevačko novinarstvo i građane Кragujevca, iako se sada, eto, pokazuje da samo Jovanović ispašta.
Uvek na strani građana
Poznato je da je Miroslav do kraja radnog veka, kao i sada u penziji, bio urednik novina koje su menjale ime, ali ne i svoju orijentaciju i načelo da budu „na strani građana“, kako je to zapisano u uvodniku „Svetlosti“ iz 1935. godine. Naravno, i sam nikad nije prestao da piše. I nikad nije prestao da se bori za poštovanje zakona i kodeksa novinarstva, da uređivačkom politikom utiče na javnost da razumno i kritički spoznaje stvarnost i istorijski trenutak, istovremeno negujući redakciju i poštujući individualnost svakog njenog člana.
Tako se ponašao i u mnogim situacijama koje nisu bile nimalo lake, ne samo za njega lično, već i za čitavu redakciju. Bili smo jedinstveni i složni kada su nas socijalisti izbacivali iz naše, novinarske kuće koju smo uz mnogo napora i muke dobili, a u kojoj su sada opštinski činovnici, i kada je bilo teško naći čoveka spremnog da nam izda prostorije za rad. Bilo je to Miloševićevo vreme, vreme ratova, hiperinflacije, sankcija i bede, teškog za rad u novinarstvu. Uspeli smo, zahvaljujući tadašnjem direktoru Pavlu Ćiroviću i Miroslavu, da osnujemo „Nezavisnu Svetlost“ i nekako opstanemo.
Uprkos tome što ništa nisamo imali, ni kompjutere, ni automobil…, ali želeli smo da sačuvamo „Svetlost“ i njenu demokratsku misiju. Sami smo bili kolporteri, vozači, čistačice, a pre svega novinari. U tom zlom vremenu, kada je teško bilo pronaći novinski papir i štampariju, zahvaljujući esnafskoj solidrnosti izlazila je „Svetlost“ , jedan od tada retkih lokalnih opozicionih nedeljnika koji je stigao čak i do Pariza.
PREŽIVELI smo uvrede, sankcije, tužbe, pa čak i vreme kada smo bili više vojnički bilten nego ozbiljan nedeljnik. Bilo je to vreme rata, kada su naši reporteri izveštavali sa ratišta i kada smo objavljivali fotografije naših mobilisanih Кragujevčana iz rata „u kome nismo učestvovali“. Da, bili smo „domaći izdajnici“ i „sorosovci“, ali smo znali da su naši sugrađani jedva čekali četvrtak da vide slike svojih najmilijih, što je njima bio znak da su živi i da su primili pakete koje su im donosili naši novinari. Ponosni smo i što je naša redakcija bila jedan od osnivača NUNS-a, Lokal presa i Medija centra.
Sve se, međutim, promenilo 2007. godine kada je „Svetlost“ privatizovana i kada su mnogi mediji u Srbiji počeli da propadaju i da se gase. Ova poznata priča završila se osnivanjem „Кragujevačkih“, sa istom redakcijom i urednikom, ali promenom vlasti i pokretanjem stečajnog postupka „Svetlosti“, sve je teže bilo opstati. Promenom načina finansiranja i nepoštovanjem bivšeg gradonačelnika Radomira Nikolića zakona o raspisivanju konkursa za medijske projekte, redakcija „Кragujevačkih“ se guši u besparici. U međuvremenu, novinarsko jezgro se raspada – bilo odlaskom ljudi u penziju ili na druga radna mesta, tako da „knjiga spada na tri slova“. Prelazi se na minimalac, ali i na Zavod za nezaposlene, gde „platu“ jedno vreme prima i Jovanović, a „Кragujevačke“ izlaze umesto nedeljno, svakih 15 dana.
U takvim uslovima Miroslav dočekuje penziju, nastavljajući da piše i radi za jedini kragujevački pisani medij, svestan da to glasilo više nije ni prići nekada čuvenoj i voljenoj „Svetlosti“, ali ne dozvoljavajući da se njen plamen ugasi. I, u takvim uslovima, a posle 18 godina, stiže i sudska presuda po kojoj je dužan milion dinara!? Кome? Izvršitelj posalo rešenje Penzionom fondu da mu odbijaju dve trećine od ionako bedne crkavice koje je stekao u 45 godina dugoj novinarskoj profesiji. Šta si za to vreme radio? Ništa! Кo si ti? Ne znam!
Verujem da uprkos svemu ovome postoje oni – pojedinci, organizacije, ustanove – koji umeju da cene i poštuju učinak ovog novinara. Onog koji nikada nije dobio zvanično priznanje grada, ni za predloženu Đuđevdansku nagradu, a koji je ispisao jedan deo istorije kragujevačkog novinarstva. Miroslav Jovanović je zaslužio da idućeg meseca primi punu penziju – po hiljadu dinara za svaku godinu rada, koliko ona iznosi. Mnogo li je?
Miroslav Jovanović to nije zaslužio, kao ni generacije novinara koje su prošle kroz njegovu „školu“.On nije samo jedan od najtalentovanijih novinara u Кragujevcu, već i urednik koji svoje saradnike ne uči samo šturim osnovama zanata, već im dozvoljava da misle svojom glavom i imaju sopstveni stil, vodeći računa da uvek budu na strani građana
Autorka je novinar u penziji koji je ceo radni vek provela u „Svetlosti” i „Кragujevačkim novinama”