Kako su radnici Energetike pronašli i vratili novčanik vlasniku: poštenje se ne kupuje, rađa se

U Srbiji 21. veka u kojoj su osobine poput poštenja, morala, časti, čestitosti i čovečnosti obesmišljene do te mere da se u dobrom delu javnosti doživljavaju ne kao prednost već kao hendikep, postupak dvojice radnika iz Kragujevca koji su našli notes pun dinara i evra i istog dana ga vratili vlasniku, izgleda kao da se dogodio u Norveškoj gde možete biti sigurni da će vam lap top zaborvljen u vozu već sura stići brzom poštom na kućnu adresu o trošku železnice pod uslovom da se na torbi upisali adresu i broj telefona.

Priča koja sledi nema veze sa Norveškom, ali ima veze sa Švajcarskom u kojoj  kao i u svim drugim uređenim zemljama funkcionišu biroi za izgubljene i nađene stvari.

U vreme globalne trke za novcem i dalje ima izuzetaka koji potvrđuju pravilo da nije sve u parama.

Miro Obrović i Dragan Jokić, radnici preduzeća Energetika iz Kragujevca našli su prošle subote notes pun novca i vratili ga vlasniku.

Obrović i Jokić su službenim vozilom pošli na lokaciju na kojoj je trebalo otkloniti kvar na toplovodu, kada su na kolovozu u ulici Nikole Pašića u centru grada  primetili notes pun novca, podigli ga sa asfalta, završili posao od koga žive i krenuli u internet pretragu za vlasnikom notesa, čija je lična karta glasila na ime Ferdi Rama. Nijednog trenutka nisu bili u iskušenju da novac podele među sobom, iako se „imalo šta podeliti“ niti je na njihovo shvatanje časti i poštenja mogla uticati nacionalna  i verska pripadnost mladića koji je izgubio notes.

Jači od iskušenja i predrasda

• Jednostavno, mi nismo takvi ljudi i nkada se nismo grabili za tuđe. Navikli smo da živimo od svog rada i nema tih para koje bi mogle da promene naš odnos prema parama. Pare se zarade, pa potroše i opet zarade…,, ali to nije slučaj sa  poštenjem koje se ne kupuje i prodaje već se  rađa sa čovekom i kad  se jednom izgubi više se ne  vraća, kaže Obrović za NM.

Jokić kaže da je dogovor bio spontan i obostran jer zajedno rade već dvadeset godina, i dovoljno se poznaju  da „drugačije ne može biti“.

• U trenutku smo se pogledom dogovorili da notes vratimo vlasniku, a jedina dilema je bila na koji način će novac najbrže stići do vlasnika, jer smo pretpostavljali da je nameravao da ga troši, pošto ga je nosio sa sobom, kaže Jokić za NM i dodaje da je „pao dogovor“ da odbiju svaku eventualnu ponudu „nagrade poštenom nalazaču“, bez obzira  kolika ona bila.

• Rečeno, učinjeno. Nismo želeli da neko pomisli da smo sve ovo uradili zbog nagrade, objašnjava Obrović.

Internet potraga za Ramom je ubrzo urodila plodom jer su preko mesindžera stupili sa njim u kontakt i ugovorili sastanak na trgu „Mala vaga“, ali je Jokić zbog porodičnih obaveza morao da ide kući pa je „zadovoljstvo srećnog epiloga tog događaja i teret medijske slave“ prepustio starijem kolegi.

Ubrzo su se našli u centru Kragujevca gde je Obrović predao notes Rami i zamolio ga da prebroji novac i tek tada je saznao da je u notesu bilo nešto manje od 1.000 evra i oko 30.000 dinara.

Ramina sreća najveća nagrada

Rama je tom prilikom rekao da je, dok je tražio ključeve od kola, na trenutak spustio notes i mobilni telefon na haubu, a kada je pronašao ključeve uzeo samo telefon i požurio da se priključi pripremama svadbe kod rođaka.

On radi za jednu švajcarsku firmu koja ima kooperante u Srbiji, zbog čega i on često dolazi kući.

• Znam kako se živi u Srbiji i novac sam odmah prežalio, ali sam pukao zbog izgubljenih dokumenata, jer su u  notesu bile lična karta, švajcarska radna dozvola i osiguranje, vozačka i sabraćajna dozvola, platne kartice za čije mi je ponovno vađenje bio potreban čitav odmor, zbog čega sam im zahvalan do neba, rekao je Ferdi Rama i svoju zahvalnost želeo da konkretizuje i nagradom za poštenog nalazača, ali je Obrović to odbio, jer se tako ranije izričito dogovorio sa  kolegom Jokićem, iako se Rama na sastanak stgao crnim mercedesom novije generacije

• Mislim da smo učinili nešto što bi svako trebalo da učini u ovakvoj prilici. Učinili smo nešto pošteno i lepo što nas je ispunilo zadovoljstvom. Rami smo ulepšali dan jer je mogao da kupi rođaku poklon za svadbu, a ostale su mu i pare za registraciju vozila zbog koje je tog dana i dolazio u centar grada, kazao je Obrović.

Za uspomenu na ovaj događaj ispucano je mnogo fotografija, razmenjeni su brojevi telefona i, kao što je primetio Obrović, svi su se rastali „puna srca“. 

Pošteni nalazači izgubljenih novčanika

Miro Obrović radi u „Energetici“ 40 godina. U „fabrici toplote“ radi od prvog dana i u njoj namerava da dočeka penziju  pa da na miru vodi unuke Jakšu i Despota na pecanje i na fudbalske treninge, a unuku Mitru na ples.

On i neghova supruga Vesna, zaposlena u državnoj administraciji zarađuju dovoljno za pristojan život, „a još su mladi i zdravi“ pa kada se go ukaže prilika rade prekovremeno, a Miro sa mlađim kolegom Draganom radi i privatno.

• Supruga i ja imamo dve prosečne plate. Ćerka se udala, sin sin se osamosalio, ali dve plate su dovoljne samo za hranu i komunalne račune i malo pretekne da se kupe patike ili cipele i neki odevn predmer. Ako hoćemo nešto više od toga, letovane, ziovanje ili nov televizor mora da se dodatno zapne, priča Obrović.

Obojica su „rođeni radi i vredni“ i a te njihove osobine prepoznate su i u firmi u kojoj rade jer su obojica više puta nagrađivani .

I Dragan Jokić  sa suprugom Ivanom i sedmogodiišnjim sinom  Danilom živi od  plate u „Energetici“.  U tom preduzeću zaposlio pre 19 godina, gde je uz Mirovu pomoć „ispekao zanat“ kojim sada izdržava porodicu.

Kao i Obrović uvek je na raspolaganju  svojoj matičnoj firmi, po snegi i ledu, po kišii zimi, u podne i u pola noći, jer po „Marfijevom zakonu“, najteži kvarovi događaju se kada je temperatura u debelom minusu, noću dok veje sneg i po pravilu vikendom.

Naravno, da bi dopunio kućni budžet, kao i Obrović radi i privatno, pa ima dana kada  radi i po 14 sati dnevno, ali se ne žali.

• Naravno, to nije lako, ali kada čovek ima cilj pred sobom onda je se lakše. Moja porodica je veoma složna, svi se međusobno podržavamo i pomažemo, tako da zaista imam motiv za rad. Svi se nadamo da će biti bolje, a do tada moramo eživeti. Ja kao glava porodice sam preuzeo  obavezu da svojoj porodici bvezbedm pristojan život i mislim daza sada uspevam u tome, kaže Jokić.

Zaniljivo je da su Obrović i Jokić i ranije nalazili izgubljne novčanike i vaćali ih vlasnicima bez ikakve nadoknade i nagrade

Izuzetak koji potvrđuje pravilo

Međutim, prošlog leta je morao „iz pristojnosti“ da prihvati poziv na večeru u jednom poznatom budvanskom restoranu, jer ga je zajedno sa Ivanom i Danilom na večeru pozvala žena koju je tog popodneva na plaži  u Čanju spaio  sigurnog davljenja.

• Talasi su bili prilično veliki i u vodi nije bilo mnogo kupača, a onda je jedna žena počela da doziva u pomoć dok su deca vrištala na obali, a njen suprug bezuspešno pokušasvao dastigne do nje  na gumenom dušeku. Bez razmišljanja sam skočio u vodu doplivao do nje i uz dosta muke je dovukao do plićaka, gde nas je čekalo mnogo ljudi. I ona i muž bili su neplivači. Insistirali su da svi zajedno odemo na porodičnu večeru, pa smo prihvatili poziv da ne bismo bili neprstojni, priča Jokić.

Tekst i fotografije: Branko Vučković, http://Novi magazin