Kako se putovanje pretvori u „sačuvaj živu glavu” – odgovor bi glasio: Zadesi vas nevreme dok ste među oblacima, i dok se avion „truska”, vi samo razmišljate da se prizemljite, pa ćete sve ostalo lako.
Statistike pokazuju da je avion najsigurnije prevozno sredstvo, međutim, kada znate da vas tokom letenja prati nevreme i da se u vašoj zemlji, u glavnom gradu gde treba da sletite, isto dešava, onda statistika ne pomaže. Sinoćnji let od Bergama u Italji do Beograda trajao je nešto više od dva sata, sa zakašnjem od isto toliko.
Kapetan se oglašava na početku i kaže da čeka dozvolu za poletanje, i dok govori ustaljenu proceduru i predstavlja posadu, ističe da će tokom leta biti turbulencija. I bilo ih, gotovo sve vreme. U jednom trenutku niko se ne oglašava od putnika, samo poneki dečji glas dopire, čini se da svi nestrpljivo čekaju da se neko iz kabine oglasi i obavesti nas da započinjemo sletanje.
Uskoro tako i biva, javlja se kapetan, ali ne da kaže ono što svi putnici žele da čuju, već da je u Beogradu jako nevreme, te da moramo da čekamo. Uz saopštenje da imamo dovoljno goriva, dodaje da kružimo iznda Valjeva. Sve to traje više od pola sata, a onda ubrzava, pomislih, „dobro je, sada ćemo sleteti”. I onda opet kruženje. Posle saznajem da su u jednom momentu tri aviona obletala oko beogradskog aerodroma.
Kao i sam let, i sletanje je trajalo kao večnost, a ona se prekinula u trenutku kada su točkovi dodirnuli stazu. Usledio je aplauz, više nego zasluženi, komentarisali su putnici dok su se iskrcavali, govoreći da je odlično i što smo uspeli da sletimo u takvim okolnostima. Mnogi letovi, pokazivao je monitor sa dolascima, bili su preusmereni na druge gradove nama susednih država.
Onda kada se čuo udarac točkova o tlo, jedan deo bića je odahnuo i bio zahvalan, a drugi bio i dalje u grču, trepereći sa nepoverenjem da je sve gotovo.
Čudan je taj osećaj bespomoćnosti, kada obuzme, čoveku samo navire jedna misao – da se sve dobro završi. Tada ništa drugo nije bitno, svi problemi svakodnevice postaju, naprotiv, dobrodošli.
U momentu kada stojim na izlazu aerodroma „Nikola Tesla” i čekam da kiša prestane da bih došla do automobila, razmišljam kako su neki drugi putnici, na nekom drugom letu, sigurno doživeli i gore situacije, ozbiljnije i opasnije – poput onih koji su leteli za Montevideo, pa je njih tridesetoro bilo povređeno zbog velikih turbulencija. Ipak, sve to mi ne umanjuje doživljeno iskustvo.