Izborna kampanja – kad se pogledaju količine materijala kojim mediji obasipaju građane, posebno kad su vladajuće stranke i državni funkcioneri u pitanju, pa i neki opozicioni, svako bi pomislio da iza toga stoji moćna mašinerija, što je uglavnom više-manje tačno, ali postoje neki „detalji“ o nekim kandidatima koji pokazuju kako se sve radi „na mišiće“ i rođačko-prijateljsko-zemljačkim vezama, u šta se uverio i autor ovog teksta, prateći jedan dan kampanju predsedničkog kandidata Zdravka Ponoša.
Ništa akreditacije, ništa najava ekipa koje će doći, ništa tih administrativnih gluposti koje traže izborni štabovi, koji sa sobom vode pristalice da ih slikaju iza sebe da im budu, žargonski rečeno „fikusi“, da klimaju glavom dok im „izabrani vođa“ priča. Nema postrojavanje pristalica, što je kopija onog što je Vučić, po sugestiji stranih marketinških agencija uspešno radio 2012. godine. Mada je ta formula potrošena, neki je se i dalje neki drže, Ponoš, iako general u penziji – ne, jer je shvatio da to više ne pije vodu kod običnih građana. On nema razglasa, ide po ulicama, rukuje se sa ljudima, popriča sa njima, ne drži zaludne govore, ni konferencije za novinara po mestima u unutrašnjosti, on priča sa ljudima – pa ako koji medij to zabeleži ili zatraži izjavu, to čini na licu mesta.
Konvoj od čak dva automobila
Šef onog što bi se moglo nazvati Ponoševim izbornim štabom je njegov rođeni brat Boro (Bore, rekli bi u Kninu i Golubiću), magistar političkih nauka, onog koga je glavni urednik jedne televizije sa nacionalnom frekvencijom prozivao da je prodavao elektromaterijal na „buvljaku“, a brat oficir mu pomagao, dovozio robu vikendom. Bolju reklamu nije mogao da dobije.
Ponoš ide na „turneju“ po Bačkoj – Bačka Palanka, Bač, Vrbas, Kula, Subotica, u nekim mestima sam, u nekim sa koalicijom za parlamentarne izbore. Gde su ovi drugi, tu ima razglas, bina, mediji… Gde je sam, tu nema nikoga, osim prijatelja i poznanika, drugova iz vojske.
Kreće se ujutro iz Beograda, u „konvoju“ od čak dva automobila. Ponoš je u prvom, svom privatnom „Fordu“ od 1.600 kubika, sa vozačem Lazom, zastavnikom u penziji; dok je Ponoš bio na funkciji načelnika Generalštaba Vojske Srbije, Lazo mu je bio ađutant. Iza njih sede visprena devojka Nina, koja fotografiše, snima i objavljuje na Fejsbuk stranici, te Srđan Milivojević, bivši „otporaš“, koji zna svaki deo Srbije i vodi računa u organizaciji.
Drugi auto, golf, vozi njegov vlasnik i ujedno i prijatelj „šefa izbornog štaba“, tj. Ponoševog brata. Oni voze logistiku – dva montažna štanda, upaljači i hemijske olovke, koje „šef štaba“ lično deli građanima. Pre toga Ponošeb brat i „vozač“, inače IT inženjer, izbeglica iz Like, postavljaju te štandove. I kad to postave „vozač“ uzima malu kameru, snima pozdravljanje i rukovanje Ponoša sa ljudima, pa to prosleđuje izbornom štabu, u kojem je par ljudi, da to stavljaju na društvene mreže.
U Bačkoj Palanci, doček više desetina ljudi, a na čelu čovek za koga većina ne zna ko je – i koji se izljubi sa Ponošem. Reč je o generalu u penziji Draganu Kolundžiji, tenkisti; kaže da posle Saveza komunista nije bio član nijedne partije. U penziju otišao svojom voljom, još za vreme „žutih“. Bio je Ponošev najbliži saradnik, jer je u to vreme bio na čelu operativnih snaga vojske. Sada se i lokalni novinari zainteresuju za njega, pa je na godišnjicu NATO bombardovanja bio gost televizije Bačka Palanka, gde je više od pola sata pričao o tomer šta se dešavalo na Kosovu, jer je bio načelnik štaba i glavni operativac jedne od motorizovanih brigada.
- Nemam veze sa politikom, ali Zdravko je moj prijatelj, kakav bih čovek bio da ga ne dočekam i pozdravim, objasnio je Kolundžija.
Dobro došao predsedniče
U Bačkoj Palanci dosta ljudi izbeglih iz Krajine, svi hoće da se slikaju, ispričaju svoju muku, Ponoš sa svakim strpljiv sasluša, dok mu brat, „šef izbornog štaba“ ne da signal da treba da krenu. Obilazak pijace, priča sa ljudima, ni oni ne veruju da neko tek tako dođe da se rukuje sa njima.
Posle Bačke Palanke, Bač, radni dan je sreda, i za to mesto poprilična cifra, pedesetak ljudi. Tu je i jedan izbeglica iz Knina, došao iz Vajske da vidi „zemljaka“. Srdačna priča, konstatuje se da su on i šef izbornog štaba išli istim autobusom u srednju školu, jer je autobus iz Golubića za Knin išao preko Kolundžija.
Ručak „na brzinu“ u jednom selu čije većinsko stanovništvo su Slovaci, u kafani Ponoša upoznaju sa tim šta sve imaju, ugovara se čak i da to bude mesto za venčano slavlje njegove saradnice i njenog dečka. Zastavnika Lazu je teško ubediti, kao i na drugim mestima, da napusti auto – jednom starešina vojne policije to ostaje zauvek, čak i u penziji. Dobroćudni Bosanac, dvometraš, iako u penziji čuva poverena mu sredstva, kako bi se to vojničkim žargonom reklo.
Posle Bača Vrbas, tu je već skup i izborne liste „Za ujedinjenu Srbiju“, ima i razglas, dok oni pričaju Ponoš se rukuje sa ljudima, fotografiše. Te fotografije su, ispostaviće se kasnije, moćno sredstvo, jer se dele po društvenim mrežama. Dominirala je, na primer, jedna slučajna fotografija iz Bačke Palanke – Ponoš ide ulicom i devojka koja radi objave na Fejsbuku, spontano uslika njega ispod transparenta u čast Vučića „Dobrodošao predsedniče“. Na ulazu u Kulu ista slika, na svim banderama ulične rasvete postavljene zastavice Srbije – kao da je u čast Ponoša.
Ponoš ide potom u Kulu, sam. I tu ga dočekuju građani, među njima i izbeglice, a većina su penzioneri, koji ga pitaju hoće li stvarno da vrati oduzete im penzije ako postane predsednik, da će mu to biti prvi akt koji će potpisati.
- Pa i ja sam penzioner, i ja sam oštećen, objašnjava im on.
Sledi Subotica, to je već veliki skup – zanimljivo je da je puno Mađara, jer se čuje konverzacija na tom jeziku (za razliku od Vranja, gde glasaju za Savez vojvođanskih Mađara, a ne znaju ni jednu reč tog jezika). Skup poprilično posećen, govori nisu predugački, kako se ljudi ne bi smarali.
Posle toga, kratki predah, osveženje u kafani, i potom večera u nekoj čardi kod Palića. Nema tamburaša, nema obezbeđenja, osim neizostavnih policajaca u civilu koji su na radnom zadatku da spreče eventualna narušavanja javnog reda i mira, ako neko krene da napadne Ponoša. I njima dobro, „ubili“ su taj dan ne smarajući se drugim glupostima.
Narednih dana, nova kampanja Ponoša. „Šef izbornog štaba“, brat Boro, dobio temperaturu, a prethodno je preležao koronu. I ko da ga menja u tim važnim aktivnostima postavljanja štandova i podele izbornog materijala. Rešenje odmah nađeno – Ponošev brat od tetke Peđa, koji živi u Petrovcu na Mlavi.