“Ja sam taj koji je predložio ta kadrovska rešenja – da se zamene Aleksandar Vulin i Nebojša Stefanović, kao što sam predložio i za Zoranu Mihajlović, kao što sam predložio i neke druge stvari. Ana, prekinuo sam vas u nečemu, ne znam tačno…”, rekao je predsednik Srbije Aleksandar Vučić tokom svog igrokaza na predstavljanju nove Vlade Srbije.
“Izvinite”, odgovorila mu je uviđavno skrušeno predsednica nove Vlade Srbije Ana Brnabić.
I to je otprilike sve što je potrebno znati o novoj Vladi Srbije i o političkom sistemu Srbije. Ovom rečenicom Vučić je tačno opisao situaciju koju je posle osam godina vlasti stvorio, a građani Srbije mu dozvolili: on sam odlučuje o svemu, Ustav više de fakto ne postoji, tako da nema potrebe ni da se pravi kako se drži svojih ustavnih ovlašćenja, niti da se Vlada formira onako kako to zakon nalaže.
Ne. Bitno je da nam jasno pokaže kako je Ani Brnabić izdiktirao ko će biti novi ministri, dao joj je i da nešto malo govori (da opet brani njega i napada „tajkunske medije“ koji nemaju ni malo obzira prema voljenom predsedniku) prekidao je i upadao joj u reč kad mu padne na pamet, pa joj opet dao reč, pa opet završio pres konferenciju kad je on hteo. I tako i sa njom i sa funkcijom predsednika Vlade Republike Srbije brzo i efikasno obrisao patos.
To bi, naravno, bio problem osobe koja sebi dozvoljava da pod ovim uslovima glumi predsednicu Vlade, da problem našeg društva nije mnogo veći: dopustili smo potpuno razaranje političkog sistema, dopustili smo da jedan čovek praktično posle 30 godina ukine višepartijski sistem, da obesmisli i Skupštinu (punu nekih marioneta koje ne znaju ni gde su došle, ni zašto, a nije ih ni briga) i Vladu (punu takođe marioneta koje ipak znaju gde su došle, a i zbog čega – uglavnom ličnih interesa) a da građane više uopšte ne zanima ko ih predstavlja u zakonodavnoj i izvršnoj vlasti.
Odugovlačenjem puna četiri meseca da predstavi imena ljudi koji će da budu ministri kako bi Vlada u ovolikoj krizi izazvanoj pandemijom počela nešto da radi, Vučić nam je zapravo pokazao da nam Vlada i ne treba, da on ionako o svemu odlučuje sam, pa joj je unapred skratio mandat na 17 meseci. Kako stvari stoje, sledeći korak može biti i formalno ukidanje ovih zamornih i nepotrebnih institucija.
Pošto su to sve, jasno, Vučićeve marionete, on je i ministrima i poslanicima još jednom pokazao da su totalno nebitni i da im je zadatak da sede gde su postavljeni i da čuvaju stolice do, za njega glavnih, predsedničkih izbora. Pa kad na njima opet pobedi, videćemo. A možda mu i dosadi da pobeđuje, pa javi tim poslanicima (isključivo iz njegove stranke, uz nešto poslušnih satelita) da „izglasaju“ promenu načina izbora predsednika, pa da se i on ubuduće umesto na izborima, bira u toj Skupštini, bez ograničenja broja mandata. Čuveno zvonce će da drži i po potrebi da zvecka do krajnosti poniženi Ivica Dačić. Kao ucenjen čovek koji nema kud, on će da zvecka kako mu se naredi, ne treba imati dileme.
I sve bi to bilo lepo, da nije onog dobrog dela Srbije za koji ovakvo stanje, od početka teško podnošljivo, postaje sasvim neizdrživo. I nikad se ne zna kad će da kapne ta kap koja će da prelije čašu. U julu se videlo koliko malo fali da izbije bunt i to uprkos strahu od zaraze, sa suzavcem, konjicom i ostalim rekvizitima iz Miloševićevog doba. Trenutak kad je Aleksandar Vučić bio u stanju to da shvati i da se na vreme zaustavi, izgleda da je prošao.
Piše: Biljana Stepanović