U trenutku nastajanja ovog teksta opozicioni poslanici, republički i pokrajinski, te gradski odbornici, treći dan blokiraju pravosudnu zgradu u Novom Sadu, u kojoj se nalaze sudovi i tužilaštva raznih razina. Tema je to koja okupira ono malo nezavisnih medija u Srbiji. Sa ove blokade, koju čak i dežurni društvenomrežni moralnogromadni antivučićevski kritičari opozicije ne grde mnogo, pristiže nekoliko, da tako kažemo, humornih slika.
Jedan od „robokapova“, policajaca u punoj ratnoj opremi, sve sa kacigama i balističkim štitovima, mora u toalet i ostavlja deo ručne logistike da mu je pričuva buntovna blokada-bakica iz lokalnog pokreta „Bravo“. To je bilo u utorak. Onda u sredu, u guranju (policajci pokušavaju da odblokiraju blokadu, pa „sabijaju“ opozicionare satima) jednom „robokapu“ ispada pištolj. Gurka zastaje, jer pobunjenici upozoravaju da mu je ispalo oružje, ovaj podiže „utoku“, pohranjuje je u futrolu, pa se borba posle kratke pauze nastavlja. I treće, jedan od policajaca na grudobranu nosi kompletnu opremu za pedikir i manikir, i pozira sa njom pred foto-aparatima.
No, ovi detalji, humorni ili, bolje rečeno, crnohumorni, nimalo ne menjaju sliku izuzetne političke i društvene napetosti u Vučićevoj Srbiji, koja traje godinama, a koja je eskalirala nakon tragedije na netom preskupo renoviranoj Železničkoj stanici u Novom Sadu, čija je „modernizovana“ nadstrešnica odnela 15 ljudskih života, i ozbiljno povredila još dvoje građana, kojima se – 20 dana nakon tragedije – lekari još uvek bore za život. Deluje da se ova ili neka slična tragedija jednostavno morala desiti, kao logična posledica autoritarnog, ošljarskog, kleptokratskog, visokokoruptivnog režima, koji je razorio sve institucije, pa i one kontrolne. Pokazalo se da je život u državi u kojoj su svi instituti partijski instrumentalizovani – visokorizičan. Naravno, ne prvi put u Srbiji, ali prvi put sa ovako jezivim posledicama.
Momenat kada građani upozoravaju policajca da mu je „nešto“ ispalo (SCREENSHOT: Twitter)
Hrabriji stručnjaci za arhitekturu i građevinarstvo godinama upozoravaju da se zidanje „kula i gradova“ u Srbiji za Vučićevog vakta, odvija uz potpunu marginalizaciju struke. Urbanistički planovi se menjaju češće nego gaće, ugovori o kapitalnim investicijama su tajni, ne postoji valjan stručni nadzor, dozvole se izdaju ne u institucijama nego u stranci. Naravno, sve to prati ogromna korupcija, višestruko predimenzionirane cene radova i angažman „burazerskih“ firmi, koje vode u većini slučajeva ljudi sa one strane zakona, kao izvođači ili podizvođači. I potpuno je svejedno da li su angažovane strane, uglavnom kineske, ili domaće kompanije. I svi ugovori su – manje-više – tajni. Kakva transparentnost, kakve javne nabavke, kakvi bakrači!
Mnogo puta smo svedočili posledicama ovako strukturiranih rabota: pucali su tek u rad pušteni auto-putevi, prilazi mostovima, voda curi na sve strane u novim javnim, ali i privatnim građevinama, na Trgu republike u Beogradu samo posle par meseci iskrivile su se granitne kocke, propao je skoro celokupni novi mobilijar, koji je potom morao biti menjan … Ima toga još mnogo, moglo bi se do jutra nabrajati. Recimo, Novi Sad ceo smrdi na kanalizaciju, jer se gradi na svakom ćošku bez izgradnje i dogradnje potrebne infrastrukture.
No, sve ove događaje režimska propaganda je uspela nekako da zatomi, sve do ove najnovije. Iako je režim na različite načine pokušao da „spinuje“ tragediju, u tome – čini se – nije uspeo. Koristio se lažnim informacijama (kao, nadstrešnica uopšte nije renovirana) koje su promptno razotkrivane i na društvenim mrežama i u nezavisnim medijima. Skretao je pažnju nekim drugim događajima, čak dramatičnim zastrašivanjem javnosti Trećim svetskim ratom. Ubacivao svoje ljude na proteste, kako bi im prišio nasilni karakter i promenio glavnu poruku. Time su vlasti gnev građana samo uvećavali: mnogima je postalo jasno da njih tragedija interesuje samo u kontekstu političkog rejtinga.
Mit o „Aleksandru velikom graditelju“ ozbiljno je ugrožen. Evidentna panika u redovima naprednjaka und jaranen kazuje da su njihovi simpatizeri počeli da sumnjaju u sliku sveta koju nameću režimski mediji. Da počinju da pomišljaju da je sve zamešeteljstvo, da su veliki graditeljski uspesi, kao glavni adut vlasti – spolja gladac, a iznutra najjadniji jadac. Od graditeljskih aduta najvažniji je bio upravno pružni pravac Beograd-Novi Sad i železničke stanice u ovim gradovima. U ovdašnjoj javnosti tih osamdesetak kilometara brze pruge predstavljeno je kao svemirski poduhvat, kao da nigde drugde na svetu takve pruge nema. Vlast, inače, za građane Srbije priznaje samo one koji gledaju Pink i čitaju Informer, ili kakve druge paramedijske propagandističke komplete. Ostali su „ološ“ i „bagra“, „strani plaćeni“ i slično.
Skockana nadstrešnica nekoliko nedelja pre nego će pasti (SCREENSHOT: YouTube)
Crnohumorni detalji sa početka teksta ne umanjuju ni značaj opozicione blokade novosadskog suda, ni druge, brojne akcije opozicije i građanskih organizacija u poslednjih dvadesetak dana, počev od impozantnog protestnog mitinga u Novom Sadu 5. novembra, koji je – kako mnogi tvrde – najveći skup u glavnom gradu Vojvodine otkako je sveta i veka. Režim je pokušao da demonstracije dezavuiše na već više puta viđen način. Ubacio je u srce protesta kriminalne grupe, koje su uništavale novosadsku Gradsku kuću i centar grada. I ranije se to dešavalo, i niko – što nije čudno – za to nije odgovarao. Doduše, ovog puta su im se priključili „pravi“ demonstranti, pre svega klinci vrele krvi. Gnev je ogroman. Kod dela građana ovo nasilje je delovalo demobilišuće.
Sve protestne akcije do sada imale su iste zahteve. Da oni koji su odgovorni za tragediju odista i odgovaraju. Da premijer Miloš Vučević (koji je bio gradonačelnik Novog Sada tokom renoviranja stanice) podnese ostavku. Da ostavku podnese i sadašnji gradonačelnik Milan Đurić. Zahtev je bio, a on je u međuvremenu i ispunjen, da se povuče i Goran Vesić, ministar građevine, saobraćaja i infrastrukture. Te da se puste na slobodu oni koji su nakon mitinga 5. novembra uhapšeni. Kao i da se svi tajni ugovori koji su pratili renoviranje Železničke stanice – obnaroduju.
Bes je uvećan činjenicom da i 20 dana posle tragedije nikome od odgovornih za pad nadstrešnice još uvek nije bio određen pritvor, dok u pritvoru džedže nekadašnji potpredsednik Vlade Vojvodine Goran Ješić, opozicioni aktivista Miša Bačulov, i neki studenti i aktivisti. Ješić zato što je pokušao da oslobodi klinca kojeg su sa sobom vukli i zlostavljali dvojica neidentifikovanih grubijana, jedan od njih u kapuljači i sa šalom koji prekriva lice. Kapuljaša je Ješić odgurnuo. Tek potom je drugi grubijan pokazao policijsku značku, i to na insistiranje građana. Još uvek ne znamo da li je kapuljaš bio policajac ili kriminalac. Pošto je linija između ova dva zanimanja u Srbiji potpuno izbrisana, a saradnja se odvija na obostrano zadovoljstvo. Kada se policajac identifikovao, Ješić je postao kooperativan. Međutim, uhapsiše ga. Maltretirani klinac je pobegao, ispostavilo se da je u pitanju student novosadske Akademije umetnosti i da je uhapšen jer je branio svoju devojku koju su navodno grubijani zlostavljali. Kasnije je i on smešten u pritvor. Miša Bačulov se nalazi na Klisi (deo grada u kojem se nalazi okružni zatvor) jer je iz cisterne prosuo „zrenjaninsku vodu“ ispred Gradske kuće, što je bio svojevrsni politički performans tokom velikog mitinga. Zrenjanin je grad u kojem decenijama iz česmi curi nešto što nije za piće, a zove se voda. Svi se do danas nalaze u pritvoru. Petnaestak dana, elem.
Operacija s kaupljačama (SCREENSHOT: YouTube)
E sada, šta kažu pravnici. Podsećaju zašto se određuje pritvor. Kada postoji opasnost da neko ponovi delo, kada može da utiče na svedoke i kada postoji mogućnost da će pobeći. Niti jedan od uslova nije ispunjen, pogotovo kada je reč o Ješiću i Bačulovu. Sve ono za šta su osumnjičeni desilo se pred okom kamere, a svedoci su u međuvremenu saslušani. Sigurno je da neće nigde pobeći, nema to nikakvog smisla. Sigurno je i da neće ići po gradu i odgurivati policajce ili prosipati vodu iz cisterne. U pitanju je, nedvosmisleno, nekakav vid zastrašivanja i političkog obračuna.
Sa druge strane, dvadeseti dan nakon tragedije nikome od onih za koji postoji osnov sumnje da je kriv za strašnu smrt 15 ljudi nije bio određen pritvor. Iako u ovom slučaju – opet po rečima pravnika – za pritvor itekako ima osnova. Uticaj na svedoke sigurno postoji, jer je u pitanju veoma delikatna, politički vrela stvar, u koju su umešane i neke strane kompanije, kao recimo mađarska firma Orbanovog najboljeg jarana, što je plod dobre saradnje Vučića i mađarskog premijera. Ona je vršila nekakav nadzor prilikom rekonstrukcije novosadske Železničke stanice, a angažovana je na mnogim drugim preskupim državnim projektima. Tu je i neka francuska firma. S tim u vezi, nije nerealno pretpostaviti da bi neko mogao i da klisne iz Srbije.
Onda ipak pristiže jaka vest. 11 osumnjičenih za tragediju je uhapšeno, među njima i ministar u ostavci Goran Vesić. Nema nikakve sumnje da su hapšenja posledica pritiska javnosti i delovanja opozicije, ali i procene Vučićeve ekipe da moraju da žrtvuju neke viđenije jarce, kako bi umirili svoje biračko telo. Vesić je veoma moćan i vešt političar, pliva u svim mutnim vodama, on je godinama formalno i neformalno vodio glavni grad Srbije i obrtao milijarde evra. Iako su ga verovatno zamolili da bude „malo uhapšen“, neće mu to baš biti odveć prijatno i blagougodno. Može da bude vrlo neprijatan svedok. Uhapšena je i Jelena Tanasković, bivša Vučićeva ministarka poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede i sadašnja v.d. direktorka „Infrastrukture železnice“.
Novi Sad nije baš toliko veliki grad da do novinara ne procure neke ključne informacije iz istrage u slučaju „Nadstrešnica“. Tako, recimo, znamo da njome ne rukovode nadležna lica i organi, već partijski specijalci poslani iz Beograda, koji su i policajci i tužioci, kasnije će verovatno biti i sudije. Njihov cilj svakako nije da se otkriju i kazne pravi krivci, nego da se proces vodi tako da režimu nanese što manju političku štetu, te da se ne razotkrije koruptivna dimenzija slučaja.
Videćemo kako će režimski mediji spinovati zvučna hapšenja. Za sada deluje da su pomalo zbunjeni. Vele da su za hapšenje krivi „žuti“ tužioci i policajci. Pod „žutim“ se podrazumevaju predstavnici bivše vlasti, pre svega članovi Demokratske stranke. Vlast se već 12 i po godina vadi na njih, oni su za sve što ne valja krivi. I još uvek potajno vladaju, vele. Možda nije adekvatno poređenje, ali je sistem isti: i Hitler je tvrdio da Jevreji potajno vladaju u Nemačkoj sve do kraja Drugog svetskog rata.
I tako, u autoritarnoj državi u kojem potpuno neprikriveno, čak ponosno, predsednik vlada i zakonodavnom i izvršnom i sudskom vlašću – opozicija uspeva da uhapsi ministra. Valjda će u međuvremenu režimski glasnogovornici nešto bolje smisliti, ovako što je smešno i onima sa vrha tribine, sa najjeftinijim ulaznicama.