U jednom trenutku Jovo Bakić na Đačkom trgu, ispred Prve kragujevačke gimnazije, delovao je kao revolucionar. Prihvatio je, kaže, da govori u Kragujevcu jer „samonikli pokreti“ imaju njegovu podršku: „Onde gde pokreti nisu samonikli, tu me niko i ne zove“.
Može li, ipak, politički život da se vodi bez učešća političkih partija?
- Postoje razne vrste političkih organizacija i razni načini političkog organizovanja. Ako pogledate građanski front koji se sada formira udruživanjem lokalnih inicijativa, vidite da su neki samonikli pokreti, koji su na početku imali lokalni značaj, shvatili da je neophodno udruživanje na republičkom nivou. Ukoliko žele efikasno da se bore protiv lokalnih kabadahija. Jer, lokalne kabadahije zavise od centralnog kabadahije. I ne mogu se skloniti jedni, a da se ne skloni centralni. Ako kažem kabadahije – to znači da su spremni da koriste i silu. U ovom trenutku je ne koriste zato što nisu ozbiljno ugroženi. Onog trenutka kada shvate da im je vlast ozbiljno ugrožena biće i upotrebe sile protiv samoniklih pokreta. I važno je da ljudi budu na to spremni.
Među građanima koji šetaju po gradovima Srbije ima ideološki različito opredeljenih ljudi.
- Zavisi od organizatora koga će da zovu. Tamo gde Savez za Srbiju ima presudnu reč o tome ko će govoriti, imate krajnje desničare koji nastupaju. U mestima, u kojima samonikli pokreti organizuju proteste, nema radikalnih desničara. Mogu govoriti konzervativci, ali konzervativci koji misle svojom glavom i koji kao ličnosti nisu sporni. Na primer – Siniša Kovačević. Problem je kada se pozovu radikalni desničari, kao Vlade Dimitrijević. Koja je, onda, razlika između takvog stava i ove vlasti. Čak može da se kaže da vlast u ovom trenutku manipuliše krajnje desničarskim grupama, a da sama nije krajnje desničarski orjentisana. Pitanje je, ipak, da li će tako biti posle majskih izbora za Evropski parlament. Ako radikalna desnica u Evropi ostvari dobar rezultat, možemo očekivati skretanje udesno ove vlasti i pogoršavanje uslova političkog delanja samoorganizovanih pokreta. S druge strane, radikalna desnica bliska je vlastima i bliska Dverima. Osnovno je pitanje za one koji sarađuju sa radikalnom desnicom – da li su spremni da plate cenu radikalizacije društva.
Siniša Kovačević, koga ste pomenuli, rekao je – 9. maja svi u Beograd.
- Postoji pomalo naivan opažaj mnogih opoziciono usmerenih ljudi da će samo prisustvo velikog broja ljudi biti dovoljno da ovaj režim ode. To nije dovoljo. Bojim se da će biti neophodna malo žešća borba. Jer, ovaj režim, osim što je i autoritaran, je i mafijaški. Našu republiku je zarobila mafija. A mafija sa vlasti dobrovoljno ne odlazi.
Da nije to pomalo radikalan stav?
- Voleo bih da nisam u pravu.
Kakva je sudbina protesta? Može li da se dogodi da ljudi šetaju, pa se umore?
- To ne bi bilo prvi put. Posebno ako bi režim zakazao izbore. Kako će opozicija odgovoriti na te izbore? Kako će samonikli pokreti odgovoriti na te izbore? Ako ih vlast dobije sa velikom razlikom. A zašto ne bi kada kontroliše sredstva masovnog opštenja? Ljudi mogu da budu deprimirani i da sve zamre nekoliko meseci, možda i godinu dana i onda će ponovo krenuti.
Kakav je Vaš stav prema najavi dela opozicije da će bojkotovati izbore?
- Mislim da bojkot nije dobro rešenje. Ne znam za uspešan bojkot izbora. Opozicija postoji da bi učestvovala na izborima, a bojkot je pokazatelj građanima da ne mogu da se uzdaju u opoziciju. Mora da bude kadra da obezbedi posmatrače, ljude koji će sprečiti izbornu krađu. Tokom svih devedesetih godina dvadesetog veka bili smo svedoci kuknjave Vuka Draškovića i Srpskog pokreta obnove da su pokradeni, ali je ključno pitanje bilo – kako mogu da ukradu. I propaganda je sve manje ubedljiva i moć propagande nije neiscrpna. Na opoziciji je da se organizuje i da ima kontrolore. Problem je što je deo opozicije, po meni, vrlo problematičan. Mi ne znam kakve su veze nekih od njih sa režimom. Imali smo Vuka Draškovića devedestih koji je bio malo zatvaran, s druge strane je postojala saradnja. Da li Dragan Đilas sarađuje sa režimom? Meni se čini da se sarađuje. Da ne pominjem Čanka, Čedomira Jovanovića…