Čuo se tek poneki kašalj, plač deteta, šuštanje jakni ili cviljenje pasa. Nešto dalje čuo se žubor Lepenice i promuklo zvono Stare crkve. Prošao je voz, tiho klaparajući, kao roditelj koji ne želi da probudi dete. Prvi put sam u centru grada čuo prelet visokoletnog aviona, koji se sakrio u oblacima. Toliko je bilo tiho.
Zujanje drona poput dosadnog komarca u letnjoj noći, remetilo je muk, ali noć nije bila letnja i topla, već hladna i zimska. Na hiljade svetala mobilnih telefona bilo je uprto u nebo. Prsti su mrzli, ali retko ko je odustajao da osvetljava tminu koja se nadvila nad svima nama. Osećali smo se kao stubovi koji drže nevidljivu nadstrešnicu.
Posmatrao sam dve ljudske figure na terasi Zastavinog solitera kako snimaju slobodarski skup. Soliter je sa svojih 15 spratova zaklanjao mesečinu, ali luna je izranjala i pobedila visinu. Mesec je bio sjajan sa efektom oreola, poznatim kao hejlo, jer je njegova svetlost razbijala ledene kristale i prelamala se kroz noć. Kakva simbolika u tom času! Tišina.
Vrištim u sebi sa hiljadama i hiljadama nepoznatih ljudi, koji su tu došli jer su željni pravde, normalnosti, odgovornosti, stručnosti i države koja nije zarobljena. Ne vidim kraj kolone u ulici 27. marta. Bili smo ujedinjeni u tom času, bili smo bližnji. Poznavao sam tek po neko lice. Još dok smo hodali video sam sve generacije ljudi. Neki su išli na štakama. Nikad nisam video toliko ljudi na jednom mestu u Kragujevcu.
Nekom je ispao papirić na trotoar kod semafora, ali je ubrzo završio u kanti. Tih 15 minuta tihovanja je trajalo beskonačno. Tako se činilo. Onda je neko rekao „Slava im“ i začuo se zvuk slobode. U nekim drugim okolnostima zvuk bubnjeva, šerpi, pištaljki, vuvuzela i opšte buke bi parao uši. Te hladne januarske noći, jedanaeste po redu, zvučao je kao najbolja simfonija kompozitora. Eto, tako je bilo. Bejah i posvedočih. Ne moramo ginuti za slobodu kao preci koji su je doneli, ali moramo pokazati naše nepristajanje na sve što nam tu slobodu ugrožava. Dođite sledeći put, ako niste mogli sad, da osetite tu energiju i da zaćutimo glasno, a onda da naš urlik razbije mrak i hladnoću!