Jezero Gruža: Što se grbavo rodi, vreme ne ispravi

Jezero Gruža, sa koga Kragujevac dobija oko 70 posto vode za piće, bliži se četrdesetoj godini postojanja i, nažalost, skoro sve to vreme je pod višestrukim rizicima od zagađivanja. To je odavno poznato, zna se i koji su i stvarni i potencijalni zagađivači, ali osim brojnih upozorenja, inspekcijskih naloga, sudskih procesa i političkih praznorečja ništa valjano nije učinjeno da se ovo značajno vodoizvorište očuva. 

Najkraće, rizik dolazi od masovne divlje gradnje po obodu jezera, otpadnih voda koje dospevaju u akumulaciju od ovih objekata i iz naselja u slivu reke Gruža, upotrebe hemijskih sredstava na poljoprivrednim površinama u zoni sanitarne zaštite, saobraćaja preko mosta nad samim jezerom, raznih manjih industrijskih pogona takođe u slivu reke, otpada koji ostavljaju ribolovci i posetioci jezera. 

Stručnjaci upozoravaju – ako se nastavi ovako nemaran odnos prema Gružanskom jezeru – Kragujevac bi u dogleno vreme mogao da ostane bez zdrave vode za piće. Da su ozbiljno ugrožene takozvane zone sanitarne zaštite, a to su tačno definisane površine oko akumulacije u kojima važi niz zabrana i ograničenja kako bi se otklonio loš uticaj „ljudskog faktora na kvalitet jezerske vode, potvrđuje rukovodilac u Sektoru kontrole kvaliteta Ana Brdar (akreditovana laboratorija za mikrobiološke i fizičko-hemijske analize nalazi se u pogonu „Vodovoda“ u Košutnjaku).

• Sve što ne bi smelo da se gradi i radi u zoni sanitarne zaštite mi uredno snimamo i prijavljujemo nadležnim institucijama. Prošle godine smo uz pomoć dronova (iz „ptičije perspektive“ – prim. aut.) napravili niz fotografija i video snimaka na kojima se jasno vidi pre svega divlja gradnja u zaštićenoj zoni oko akumulacije. Ti snimci stigli su do svih nadležnih ministarstava i agencija, lokalnih samouprava i svi su bukvalno bili šokirani onim što je predočeno, kaže Ana Brdar.

Posle toga, u martu ove godine, Vlada Srbije donela je odluku o izradi Prostornog plana posebne namene sliva akumulacija Gruža, ali o tome docnije.

Nepoštovanje propisa – od početka

Lako je ustanoviti ko su najveći krivci za nebrigu i stalno narastanje rizika zagađivanja Gružanskog jezera. To su na prvom mestu državne institucije jer je u visoko centralizovanom sistemu i očuvanje vodoizvorišta, što podrazumeva i sankcije za nepoštovanje propisa, u nadležnosti više republičkih organa, uključujući i razne inspekcije. Na drugom mestu je lokalna samouprava opštine Knić, na čijoj je teritoriji celo jezero, jer njeni organi odlučuju o korišćenju poljoprivrednog i građevinskog zemljišta, izdaju građevinske dozvole, upavljaju komunalnim delatnostima…

Zanimljivo je da grad Kragujevac i preduzeće „Vodovod“ nemaju nikakve nadležnosti, niti direktno mogu da utiču na poštovanje propisa koji važi za zone sanitarne zaštite. Mogu samo da upozoravaju na kršenje pravnih akata, da pišu žalbe i pritužbe, ali o svemu se odlučuje na drugim instancama.

Da bi se prali od odgovornosti pojedinci i istitucije države i organi knićanske opštine često potežu argument da je sada teško baviti se posledicama jer su u vreme forminanja Gružanskog jezera propisi o njegovoj zaštiti od zagađivača bili labaviji i nedovoljno precizni, što je pogodovalo divljoj gradnji po obodu akumulacije, lošoj kontroli otpadnih voda, korišćenju po vodu štetnih „hemija“ u poljoprivredi… Danas je, po njima, skoro neizvodljivo ispravljati nekadašnje „krive Drine“ i uklanjati rizike koji su ranije stvoreni.

To je, međutim, čista laž. Arhivirani dokumenti kažu da je 1978., dakle godinu dana pre početka izgradnje brane i potom formiranja Gružanskog jezera, ondašnja Vlada donela Pravilnik o načinu određivanja i održavanja zona sanitarne zaštite objekata za snabdevanje vodom za piće. U ovom aktu dati su precizni parametri za tri zone zaštite.
 
Prva je bila zona neposredne zaštite (zona strogog nadzora) koja obuhvata najmanje deset metara od jezera pri najvišem vodostaju, obezbeđuje se ograđivanjem, dozvoljen je pristup samo zaposlenima u vodovodu. To znači da jezero od početka nije moglo da bude ni ribolovna voda ni pristupačno rekreativcima, a bilo je i jedno i drugo. Pored toga, ova zona mogla je da se koristi samo kao senokos, ali bez upotrebe đubriva, pesticida i herbicida, čija upotreba može da zagadi vodu.

Druga je bila uža zona zaštite (zona ograničenja) koja obuhvata područje u širini od najmanje 500 metara oko akumulacije, koje je pod sanitarnim nadzorom i na kome „nije dozvoljena izgradnja objekata, postavljanje uređaja i vršenje radnji koje mogu na bilo koji način zagađivati vodu“. Takođe, to područje mora bit vidno označeno, uz zaštitu vode od mikrobiološkog, hemijskog, radiološkog i drugih vrsta zagađivanja“.

Treća je zona šire zaštite i u njoj je „zabranjena izgradnja industrijskih i drugih objekata čije otpadne vode mogu zagaditi akumulaciju. Praktično ona obuhvata ceo sliv reke Gruže sa svim pritokama.

U ovom Pravilniku bitan je još jedan član koji nalaže da se sve zone sanitarne zaštite unesu u katastarske, prostorne i urbanističke planove.

Zaključak se po sebi nameće: i pre izgradnje brane na Gruži i formiranja jezera za vodosnabdevanje Kragujevca precizno su bile definisane mere za njegovu zaštitu, ali je više nego očigledno da se nad njima žmurelo – od faze projektovanja do početka rada, pa nadalje. Zato je akumulacija od početka bila izložena rizicima od zagađivanja koji su vremenom samo narastali, a to nisu mogli da budu slučajni previdi, već svesno pravljene greške.

Danas se može samo nagađati zašto od starta nisu poštovani propisi, verovatno da bi se pojeftinila gradnja Gružanskog sistema i da se ne bi stvorilo još veće nezadovoljstvo tamošnjeg stanovništva. Gružanski seljaci ostali su bez silnih hektara plodne zemlje na kojoj nastalo jezero, doduše uz neke nadoknade, a da bi se ispoštovale sve mere zaštite sanitarnih zona (recimo one od 500 metara oko akumulacije, trebalo je „zauzeti“ još hiljade hektara, a morala bi da se rasele i neka seoska naselja uz jezero. Tako se došlo do onoga u narodu opisano – što se grbavo rodi, vreme ne ispravi.

Niz zabrana i ograničenja

Bilo je, ipak, vremena – ako ne da se ispravi, da se bar zaustavi degradacija Gružanskog jezera. Naime, 2008. Ministarstvo zdravlja donelo je novi Pravilnik o sanitarnim zonama, koji je i danas na snazi i koji je precizniji i strožiji od prethodnog iz 1978. godine. Nova pravila opet niko nije zarezivao, šta više – upravo je posle ozvaničenja tih novih pravila intenzivirana divlja gradnja, ulivanje u jezero štetnih otpadnih voda, veće prisustvo ribolovaca i rekreativaca, upotreba motornih čamaca koji koriste benzin. 

Važeći pravilnik na isti način kao prethodni određuje širinu sanitarnih zona – prvu deset metara, drugu 500 metara, a treća obuhvata kompletan sliv reke, u našoj priči Gruže i njenih pritoka. Čak su zadržani i stari nazivi zaštićenih zona. 

Pođimo od treće, po površini najveće zone sanitarne zaštite. Da se ne bi ugrozila zdravstvena ispravnost vode, zabranjuje se: skladištenje, proizvodnja i prevoz opasnih materija koji bi mogli direktno ili inditektno da dospeju u vodu, komercijalno skladištenje nafte i naftnih derivata, izgradnja saobraćajnica bez kanala za odvod atmosferskih voda, eksploatacija nafte, gasa, radioaktivnih materija, uglja i mineralnih sirovina, nekotrolisano deponovanje komunalnog otpada, havarisanih vozila, starih guma i drugih materija i materijala koji isparavanjem ili curenjem zagađuju vodu, nekontrolisano krčenje šuma, miniranje tla…

Sva ova ograničenja na prvi pogled deluju razumno. Muđutim, ceo sliv reke Gruža obuhvata 44 sela na teritorijama Kragujevca, Knića, Čačka i Gornjeg Milanovca i u njima živi oko 30 hiljada stanovnika koji se pretežno bave poljoprivredom. Pobrojaćemo ih u okvirnom tekstu, ali već navedeni podaci koji se odnose na treću, širu zonu sanitarne zaštite ni malo ne obećavaju da je moguće sprovesti pobrojane zabrane. Pošto se u prethodnim decenijama nije menjao ni tok ni sliv Gruže, moglo bi se zaključiti da formiranje jezera za vodosnabdevanje Kragujevcau Knićanskom polju nije bilo dobro rešenje. 

Za drugu zonu sanitarne zaštite (pojas širine 500 metara od jezera) Pravilnik zabranjuje: stambenu izgradnju, upotrebu hemijskih đubriva, tečnog i čvrstog stajnjaka, pesticida, herbicida i insekticida, uzgajanje i ispašu stoke, kampovanja, vašare i slična okupljanja, izgradnju sportskih i ugostiteljskih objekata, vađenje peska i šljunka, formiranje novih i proširenja postojećih grobalja…

Za prvu zonu sanitarne zaštite važi sve što i za drugu, plus sledeće zabrane: postavljanje uređaja ili opreme koji nisu u funkciji vodosnabdevanja, prilaz vozolima i korišćenje plovila na motorni pogon, održavanje sportova na vodi, kupanje ljudi, napajanje stoke, uzgajanje ribe u komercijalne svrhe… Pristup ovoj zoni dozvoljeno je samo licima zaposlenim u „Vodovodu“, a granice prve i druge zone moraju biti obeležene vidljivim oznakama.

Radi li se Prostorni plan

Eto, to su u najkraćem zvanična pravila koja, važe za zone sanitarne zaštite, ali, nažalost, nijedno od njih nije ispoštovano kako bi se Gružansko jezero zaštitilo od zagađivanja. Najdrastičniji dokaz za to je preko dvesta kuća od čvrstog materijala na obalama jezera koje su bespravno sagrađene, jer zbog važećih propisa građevinske dozvole za njih nisu ni mogle biti izdate.

Već je pomenuto da je u martu ove godine Vlada Srbije donela odluku o izradi Prostornog plana područja posebne namene sliva akumulacija Gruža, jer onaj koji sada važi datira još iz 1976. godine, odnosno dok je ovo jezero i novi vodovodni sistem bio samo jedna od opcija za snabdevanje Kragujevca pijaćom vodom. Dakle, sa novim prostornim planom odocnilo se bar četrdeset godina, mada je bilo pokušaja 2011. da se on izradi, ali ideja je propala zbog velikog broja primedbi ljudi koji žive u tom planskom obuhvatu.

Sada je rok da se radna verzija Nacrta prostornog plana uradi za 12 meseci, do marta naredne godine, predviđena je i jednomesečna javna rasprava, ali niko u Kragujevcu pouzdano ne zna dokle je Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture stiglo sa izradom ovog dokumenta – ako je uopšte nešto i počelo da radi, s obzirom da je Vlada već pola godine u tehničkom mandatu. 

Prema zvaničnom objašnjenju, novim Prostornim planom treba da se obezbee, pored drugih, „uslovi za plansko korišćenje izvorišta vodosnabdevanja Gruža“ i „zaštitu i uređenje slivnog područja u skladu sa Elaboratom o zonama sanitarne zaštite izvorišta“. Lepo je to napisano, dobro je što ćemo dobiti još jedan državni akt radi očuvanja jezera Gruža od zagađenja, a hoće li od toga biti vajde, s obzirom na pređašnja iskustva? Srbija je i sada imala kvalitetne zakone o vodama, pravilnike o njihovoj zaštiti, institucije zadužene za staranje o njihovom poštovanju, ali normativna regulativa išla je drumom, a praksa šumom. Biće dobro ako ova pesimistička prognoza bude demantovana, makar i delimično, kako bi se opravdao moto ovog serijala „Voda je = život, očuvanje = budućnost“.

IZRADA NOVOG PLANA SLIVA GRUŽA                                                                                                                            Prostor od 318 kvadratnih kilometara

Granica Prostornog plana sliva Gruža koji treba da se radi po odluci Vlade Srbije zahvata veliku teritoriju delova gradova Kragujevac i Čačak i opština Knić i Gornji Milanovac, ukupno 44 sela.

Iz kragujevačkog atara to su Kamenica, Ljubičevac, Ramaća, Rogojevac i Stragari; a iz čačanskog Bresnica, Vujetinci i Ostra.
Od gornjomilanovačkih sela plan obuhvata Belo Polje, Vraćevšnicu, Gornju Vrbavu, Gornju Crnuću, Donju Vrbavu, Donju Crnuću, Jablanicu, Lipovac, Nevade, Prnjavor i Svraćkovac. Najbrojnija su sela koja pripadaju opštini Knić: Bare, Bečevica, Borač, Brestovac, Brnjica, Bumbarevo Brdo, Grabovac, Grivac, Guncati, Dragušica, Dubrava, Žunje, Zabojnica, Kikojevac, Konjuša, Knić, Kneževac, Kusovac, LJuljaci, Oplanić, Pajsijević, Pretoke, Radmilović, Ratković i Toponica.

Da sve bude još jasnije, pobrojana sela čine sliv same reke Gruže i svih njenih pritoka, čije vode formiraju Gružansko jezero i koje bi morale da budu pod posebnim sanitarnim tretmanom da bi se sprečilo njihovo zagađivanje.

Piše: Miroslav Jovanović, Kragujevačke

Naslovna fotografija: Lazar Novaković