Već 22 godine su prošle od tatinog ubistva, a ja se i dalje aktivno trudim da dođemo do pravde. Nekad izgleda kao da nismo stigli nigde. Bukvalno, ni par koraka dalje, iako je 2020. delovalo da smo nadomak rešenja. Ali ja sam njegovo dete. Ne odustajem, idem do kraja, kaže za Cenzolovku Jelena Ćuruvija Đurica, ćerka novinara Slavka Ćuruvije koji je ubijen 11. aprila 1999. Suđenje za ubistvo nije završeno ni posle šest godina.
Suze, koje su čekale od trenutka kad su joj ubili oca, isplakala je tek kad joj je javljena prvostepena presuda da su četvorica rukovodilaca i pripadnika Resora državne bezbednosti Rade Marković, Milan Radonjić, Miroslav Kurak i Ratko Romić osuđeni na ukupno 100 godina zatvora za ubistvo novinara i izdavača Slavka Ćuruvije.
Bilo je to pre dve godine, a u međuvremenu je ta presuda pala i sad smo ponovo na početku.
U intervjuu za Cenzolovku Jelena Ćuruvija Đurica kaže da se zbog svega toga danas oseća kao u momentima neposredno nakon ubistva:
- Ideja da pravda nije još stigla jeste nešto što stavlja mračan oblak nada mnom i nad mojim životom.
Novinar i izdavač Dnevnog telegrafa i nedeljnika Evropljanin ubijen je na Uskrs, 11. aprila 1999. godine, oko 16.45 časova, ispred ulaza u zgradu u Svetogorskoj, u kojoj je stanovao. Ubijen je kao prvi sa spiska političkih neprijatelja režima Slobodana Miloševića.
Uprkos brojnim obećanjima najviših predstavnika vlasti, u godinama nakon pada režima, da će ubistvo biti rasvetljeno, istraga je nevoljno i s prekidima sprovođena punih 16 godina.
Šest godina suđenja
Na to su se nadovezale četiri godine suđenja sa više od 100 svedoka, oko 90 ročišta, sa mnoštvom pokušaja, ponekad i uspelih, da se neki od ključnih svedoka i dokaza odbace. Prvostepena presuda, neposredno pred dvadesetogodišnjicu ubistva, nalogodavce i neposrednog izvršitelja zločina označila je kao „nepoznata lica“.
Apelacioni sud je u septembru prošle godine ukinuo ovu presudu i vratio je istim sudijama na ponovni postupak.
Od oktobra 2020. godine traje ponovljeno suđenje kojim dominiraju okrivljeni i njihovi advokati sa pričom o „zakonitom“ praćenju Slavka Ćuruvije, negiranjem njegovog novinarskog rada i toga da je ubijen zbog beskompromisnog novinarstva, sa insinuacijama da je bio „strani plaćenik“ i da se „Nikad neće saznati ko je ubio Ćuruviju, jer mi nismo“ (izjava Radeta Markovića na suđenju 2. februara 2021).
Cenzolovka: Dvadeset dve godine smo bez pravosnažne presude za ubistvo Slavka Ćuruvije. To je porazna činjenica za celo društvo. Poznato nam je da se on u danima pred ubistvo osećao i izolovano, iznevereno, usamljeno, što je verovatno bio i cilj Službe koja ga je ubila. Kako se vi kao njegova ćerka osećate danas?
Jelena Ćuruvija Đurica: Nažalost, nepromenjeno, tačnije, ne mnogo promenjeno u odnosu na momente odmah posle tatine smrti. Ideja da pravda nije još stigla jeste nešto što stavlja mračan oblak nada mnom i nad mojim životom.
Već 22 godine su prošle i ja se sve te godine aktivno trudim da dođemo do pravde i nekad izgleda kao da nismo stigli nigde. Bukvalno, ni par koraka dalje, iako je prošle godine delovalo da smo nadomak rešenja. Ali ja sam njegovo dete. Ne odustajem i idemo do kraja. Naravno, imam nekako nadu da pravda jeste spora, ali jeste i dostižna.
OTVARANJE DOSIJEA SLUŽBE MOŽE DA POMOGNE
Cenzolovka: I pored toga što je Rade Marković imao dovoljno vremena da uništi dokaze, mnogi veruju da oni i dalje postoje. Evropski parlament je u poslednjoj rezoluciji ponovo zatražio otvaranje tajnih dosijea Službe. Da li verujete da bi to pomoglo da se otkriju nalogodavci i izvršioci ubistva i da li njihovo neotvaranje u stvari ukazuje gde treba tražiti odgovorne za ubistvo?
Ćuruvija Đurica: Otvaranje dosijea sigurno može da pomogne. Prvo da shvatimo i do detalja saznamo kako je Služba devedesetih funkcionisala i u koje svrhe. To bi doprinelo shvatanju da je Služba tada bila instrument vlasti i u mnogim trenucima rešavala probleme i uklanjala političke neprijatelje bračnog para Milošević–Marković.
Kad bismo to shvatili, onda bismo razumeli mnoge slučajeve, ne samo mog oca već i raznih drugih ljudi koji su nagrabusili zbog svojih aktivnosti, da li je ishod bila smrt ili nešto drugo, nije čak ni važno. Shvatili bismo kako su oni uticali na živote ljudi. I da su to radili. To je jako važno. Pretpostavljam da bi se iz tih dosijea videlo na koji način je tata praćen, koliko dugo i zašto je bio predmet interesovanja Službe u to vreme.
Cenzolovka: U ponovljenom postupku, odnosno po načinu na koji se odigrava, ne deluje čak ni da stojimo u mestu. Na osnovu toga kako okrivljeni i njihovi advokati, a da im se niko ne suprotstavlja, ponavljaju besprizornu priču osuđivanja Slavka Ćuruvije, deluje kao da se vraćamo unazad. Da li pratite ponovljeni postupak i da li ste očekivali da će ovako dugo trajati?
Ćuruvija Đurica: Nisam očekivala da ćemo uopšte doći u ovu situaciju da smo u ponovljenom postupku. Naravno da nisam očekivala ni da će ovoliko da traje. Jedino što sam očekivala jeste da se optuženi i odbrana tako ponašaju. To smo videli na prvom suđenju. Njima je to tada tamo omogućeno i to je jedan od razloga što sam ja samo dva puta bila na tom suđenju, jer prosto nisam mogla da podnesem toliku količinu bahatosti i bezobrazluka i nepoštovanja prema mom tati. Nažalost, poražavajuća je činjenica da im sudije dozvoljavaju takvo ponašanje.
U krajnjem slučaju, atmosfera u celoj zemlji je takva da ne postoji zdrav razum, ne postoji logika, sistem vrednosti, sve je urušeno i samim tim je, nažalost, normalno da se takvi ljudi tako ponašaju. Na neki način, takvi ljudi vode i ovu državu i naše živote. Tako da vrlo često imam utisak da se igraju sa nama, da pokušavaju da nas izlude toliko da i mi pogubimo zdrav razum i zdravu logiku kojom se vodimo, bacajući nas iz ćoška u ćošak, iz jedne apsurdne situacije u drugu. Nažalost, očekujem sve.
Foto: Arhiva Dnevnog telegrafa
Dokazi su jasni, da ne mogu biti jasniji
Cenzolovka: Povodom tog vašeg utiska moram da vas pitam da li mislite da ima političke volje da se reši ubistvo. Jer, mnogo puta do sada je istaknuto da je osnovna prepreka za rešavanje političkog ubistva Slavka Ćuruvije upravo nedostatak političke volje.
Ćuruvija Đurica: To je veoma problematično pitanje zato što bi trebalo da stvari u ovoj zemlji funkcionišu tako da se ne rešavaju sudski postupci na osnovu toga da li postoji politička volja da se oni reše ili kako da se reše. Ja bih stvarno volela da se sudstvo, taj trio koji tamo sedi, oseća nezavisnim i jakim da može da donese odluku kakvu smatra da treba da donese.
Po meni, dokazi su toliko jasni da ne mogu biti jasniji. I to nije samo moje laičko mišljenje. To je i mišljenje mog advokata. Ne pričam o mišljenju javnosti namerno, jer smatram da treba da se bavimo dokazima i sudskim procesom na način kako to pravo nalaže.
S druge strane, ne možemo ovaj slučaj izuzeti iz konteksta devedesetih, Miloševića, Mire Marković i drugih političkih ubistava koja su se tada dešavala i načina na koji su se dešavala. Moraju biti povezani, mora se imati svest da je Rade Marković bio još godinu dana na funkciji, da je imao još dosta vremena da uništi dokaze – ako ih je i bilo. To je moj zdrav razum.
Prosto bi trebalo da te sudije koje tamo sede, kao i u Apelacionom sudu – pošto se ide tamo-vamo – imaju svest o svemu tome. Nije na meni da govorim kako stvari treba povezati. To su ljudi koji su učeni za taj posao. Apelujem svaki put na njihovo znanje, na njihovu stručnost, na ličnu i profesionalnu etičnost da urade ono što treba. Poslednje što želim je da Aleksandar Vučić dođe u poziciju ili se postavi tako da je on taj koji rešava taj slučaj. Prvo, ne bih volela da mu se da taj kredit, da je on taj koji je rešio slučaj Slavka Ćuruvije, jer je on taj koji je bio u žiži kad se rešavao život mog oca. Tako da ceo slučaj ne bi trebalo da zavisi od toga da li on ima želju i volju da to završi i na koji način.
Cenzolovka: Kakva su vaša očekivanja od ponovljenog postupka?
Ćuruvija Đurica: Apelujem na sudstvo, na sudije da se ponašaju profesionalno i da se osećaju dovoljno slobodno da donesu odluku koja je očigledna. Kad je tata u pitanju, nema tu apsolutno nikakve sumnje da je Služba učestvovala u njegovom ubistvu. Organizovala i učestvovala. Tako da oni moraju da skupe hrabrost da donesu takvu presudu. Želim i očekujem da to tako bude.