I bi prvi policijski čas. Onako, odaziv preko očekivanja. Promakne po koji auto, ali i to samo brzo, do odredišta, ljudi iskaču iz kola k’o na vojnoj vežbi i uleću u zgrade. Tako valjda i treba. Nema slučajnih prolaznika, putnik namernika i „lutajućih Holanđana”… mahom se to (de)lociralo u gajbe. Valja se. Tu i tamo se neka senka samo „utopi” u još veći mrak. Briši. Ima i onih, ne baš „tetki da odnesu lek” al’ izašli samo da pokupe mačku. Generacije odrasle na „Otpisanima” (i povratku istih), naviklo to na ilegalni, gerilski, (u novonastalim uvjetima) vanstranački rad… Pregurali raspad zemlje, rat, hiperinflaciju, ko zna kol’ku mobilizaciju, bombardovanje, „promene”… plus obavezno JNA i DSZ i u školi odbranu i zaštitu. Nije lako to ukrotiti. Toliku kreativnu snagu i znanje i iskustvo gerilskog vojevanja. Samo sada neprijatelj nije „spolja” ni „iznutra”. A, i mačka je generalno snalažljiva životinja… Da ne bude posle ono: „Kako ćete da dočekate virus?” a vi prostosrdačno (oni ljigavi TV prilozi pred sve praznike) „Onako, skromno, u krugu porodice”.
Ovako je 19. marta 2020. godine novinar Glasa Šumadije Zoran Mišić počeo prvu od 56 priča, koje smo nazvali Dnevnik u doba korone. Pre toga je koleginica iz Nezavisnog društva novinara Srbije Tamara Filipović čekala u redu ispred Vlade Srbije kako bi i za našu redakciju uzela propusnicu koja nam je omogućavala da se slobodno krećemo pustim ulicama. Trebalo je da dobijemo tri propusnice, ali je svaka lokalna redakcija dobila po jednu, pa smo je svi koristili. Najčešće Zoran Mišić i fotoreporter Lazar Novaković, koji su obilazili grad i beležili život u doba korone. Ti tekstovi i fotografije biće jednog dana vredna arhivska građa istoričarima koji će da se bave načinom preživljavanja u Šumadiji u vreme stogodišnje pandemije.
Redakcija Glasa Šumadije tada, a i sada, sastavljena je od iskusnih novinara koji su preživeli demonstracije, ratove, bombardovanja, ali i mladih koji su se rađali kada se mislilo da ulazimo u mirniji period. Sam portal, u vreme proglašenja policijskog časa, postoji tek dve godine. Za izveštavanje o pandemiji virusa, niko od nas nije pripremljen. Koristimo iskustva od ranije, pripremljeni na opstrukcije, na potragu za informacijama, nepripremljeni na zdravstvene rizike i tolika umiranja.
Vest o potvrđenom prvom slučaju zaraze korona virusom u Šumadiji, objavljena 13. marta prošle godine, i dalje je među pet najčitanijih tekstova na našem protalu.
Kragujevac je, kada je reč o dostupnosti informacija, ipak izuzetak od pravila. Instiut za javno zdravlje u Kragujevcu otvoren je za informacije. U Srbiji poznati i hvaljeni direktor Instituta dr Dragan Vasiljević iz večeri u veče na viber grupu svim zainteresovanim novinarima šalje izveštaje o broju zaraženih, testiranih, na njegovo insistiranje dobijamo i informacije o broju hospitalizovanih pacijenata u kragujevačkom Kliničkom centru…
Epidemiologa dr Predraga Delića niko iz naše redakcije ne poznaje lično pre početka epidemije. Odgovorio je na prvi poziv, nije mu bilo teško da u pauzi dotrči do naše redakcije i uživo odgovara na pitanja koja pratioci Glasa Šumadije na fejsbuk stranici postavljaju uživo. Sada smo drugari.
Slično je i sa direktorom Doma zdravlja dr Vasilijem Antićem.
Privid potpune dostupnosti informacija kvari, sada bivši direktor Univerzitetskog kliničkog centra Kragujevac dr Predrag Sazdanović, protiv koga novinari kragujevačkih medija i dopisnici pokreću peticiju. A potpisnici ovih redova u telefonskom razgovoru kaže: Samo sam vas čekao da mi se javite…
Sazdanović izjave daje samo za odabrane medije, a to su RTK, PINK, RTS. Kragujevac je jedan od retkih gradova koji nema informaciju o broju preminulih, pa se pozivamo na Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i od JKP Šumadija, čiji su deo Gradska groblja, tražimo podatke o broju izdatih limenih kovčega…
Poslednji 56. dan poslicijskog časa i poslednju stranicu Dnevnika u doba u korona Zoran Mišić završava rečima: „Čuvajte se (pred)izborne infodemije i do viđenja do sledeće pandemije”.
Vreme će pokazati da smo se sa pandemijom prerano pozdravili. Što se izbora tiče, vlast je uspela da biračko mesto postavi uz kovid ambulantu, bilo je i protesta, hapšenja… Najteže je, međutim, bilo objavljivati vesti o Kragujevčanima koji su ostavili traga u gradu, ali se sa opasnim virusom nisu izborili.
Glas Šumadije pokrenuo je i rubriku Sa prve linije, u kojoj su, opet Zoran Mišić i Lazar Novaković, obučeni u skafandere razgovarali i izveštavali sa lekarima, epidemiolozima, medicinskim sestrama, svima onima koji su bili na prvoj liniji odbrane od korona virusa. Organizujemo i izložbu Heroji zajednice, na fotografijama nisu samo medicinski radnici, ali nam mesecima nakon toga stižu fotografije iz kovid ambulanti, kovid odeljenja, sa porukom: „I oni su naši heroji“.
Pratimo i sudbinu ugostitelja, turističkih radnika…
Druga godina pandemije donosi i drugi ugao izveštavanja, deo smo kampanje koja zagovara vakcinaciju.
Ovaj tekst, možda, odaje utisak da je sve bilo lako. Mi u Glasu Šumadije rukovodimo se idejom da vreme bolesti i umiranja nikome nije lako. A ako smo rekli da je naš moto – U službi građana, moramo tako i da se ponašamo.
Tekst je nastao u okviru projekta “Za redovno informisanje u vanrednim situacijama: slučaj Kragujevac” koji sprovodi udruženje Res Publika. Ovaj projekat je dobio podršku projekta Vlade Švajcarske „Zajedno za aktivno građansko društvo – ACT”, koji sprovode Helvetas Swiss Intercooperation i Građanske inicijative. Mišljenje koje je izneto u ovom tekstu je mišljenje autora i ne predstavlja nužno i mišljenje Vlade Švajcarske, Helvetasa ili Građanskih inicijativa.