Možda spadate među više od tri miliona ljudi koji su pogledali kratki film u produkciji kancelarije Kalifornijskog guvernera. Već neko vreme kruži po društvenim mrežama.
U tom videu, komičar Leri Dejvid, u svom prepoznatljivo zajedljivom stilu, poziva ljude da slede zvanične savete i ostanu kod kuće kako bi sprečili širenje Kovida-19.
Šta je s vama, „idiotima“, kaže on, propuštate fantastičnu priliku da sedite u fotelji i gledate TV po ceo dan!
Saveti koje bih dao samom sebi pre karantina
Kako boravak u zatvorenom utiče na naš imunitet
Neočekivano izvinjenje bivšeg dečka tokom izolacije
Navikli smo na zdravstvena upozorenja koja nas teraju da radimo stvari koje zapravo ne želimo da radimo: da više vežbamo, da jedemo pet, osam ili čak 10 porcija voća i povrća dnevno.
Ali jednom u životu zvanični savet zvuči savršeno lako: izležavajte se na sofi, bindžujte boks setove, ostanite kod kuće. Sve to zvuči kao da bi trebalo da odgovara lenjoj strani naše prirode.
A, zapravo, nije baš tako jednostavno, kao što ste verovatno već i sami otkrili, nakon više nedelja provedenih u izolaciji. Ispostavlja se da mi biološki uopšte nismo programirani tako da radimo što je manje moguće.
Štaviše, cvetamo kad smo aktivni. Ili makar, od dobre ravnoteže između zauzetosti i prilike da odmaramo.
Istina je da mi često tražimo najlakšu opciju, liniju manjeg otpora, prečicu do uspeha.
Ako imate daljinski, zašto biste ustajali da menjate kanale na samom televizoru? Ako imate kola, zašto biste išli biciklom do supermarketa? Ako može da vam prođe da radite upola manje od kolege, zašto ne biste?
Svaka vrsta rada ili truda zahteva mentalni i fizički napor, tako da ima smisla izbegavati ga kad god je to moguće. I ponekad mi upravo to i radimo.
To je nekad poznato kao princip najmanjeg napora ili Zifov zakon, zakon za koji biste pomislili da niko nikad neće želeti da ga krši. Osim što mi sve vreme to činimo.
Da li ikada sanjate o tome da ne radite apsolutno ništa? Ljuljate se u ležaljci čitavo popode. Samo zurite u tavanicu, osluškujete tišinu.
Možda zvuči kao dobra ideja, ali zapravo ćete shvatiti da je ne raditi apsolutno ništa – a tu izbacite spavanje iz jednačine – veoma teško.
U slavnoj studiji sprovedenoj pre nekoliko godina na Univerzitetu u Virdžiniji, učesnici su uvođeni jedan po jedan u potpuno ogoljenu prostoriju iz koje je izbačeno sve što bi moglo da im zaokupi pažnju.
Nisu imali telefone, knjige, ekrane – i nije im bilo dopušteno da dremaju. Za članke na nogama bile su im prikačene elektrode i bili su ostavljeni nasamo na po 15 minuta.
Bila je to idealna prilika da se zavale i nakratko opuste.
I, kako je to prošlo?
E, pa pre nego što su ih ostavili same, učesnicima je pokazano da ako pritisnu tipku na kompjuteru koja je povezana sa mašinom, doživeće elektrošok.
Pomislili biste da nakon što su jednom pokušali, niko nije poželeo da to uradi ponovo. Pogrešno.
Štaviše, 71 odsto muškaraca i 25 odsto žena dalo je sebi barem još jedan elektrošok tokom boravka u samici – a jedan muškarac je šokirao sebe šokantnih 190 puta.
Ispostavilo se da je ne raditi ništa bilo toliko nepodnošljivo, da su mnogi učesnici više voleli da praktično muče sami sebe nego da moraju dalje da trpe to da nemaju nikakvu zanimaciju.
Ponekad biramo najlakši put i radimo najmanje što možemo, ali u drugim prilikama više cenimo situacije ukoliko moramo da uložimo određeni napor.
Ovaj eksperiment je ekstreman primer, ali iz svakodnevnog života znamo da ljudi redovno biraju da rade stvari koje ne moraju i koje su im ponekad čak bolne.
Setite se samo svih svojih prijatelja koji trče maraton ili se izlažu napornim režimima vežbi u teretani. Oni idu mnogo dalje od onoga što se traži od njih da bi bili zdravi i u dobroj formi.
A šta je s ljudima koji putuju preko ledenih površina da bi stigli do polova na Zemlji ili koji oplove čitav svet?
Majkl Incliht sa Univerziteta u Torontu to zove paradoksom truda.
Ponekad biramo najlakši put i radimo najmanje što možemo, ali u nekim drugim prilikama više cenimo neke situacije ukoliko moramo da uložimo određeni napor. Radost samog truda pruža nam toliko zadovoljstva da ne želimo da pođemo prečicom.
Provešćemo sate lupajući glavu nad posebno teškim ukrštenim rečima umesto da se samo poslužimo pretraživačem i pronađemo rešenje.
Mi ovo naučimo rano u životu. Kao decu nas uče kroz iskustvo i ponavljanje da trud dovodi do nagrade i vremenom nas ovo uslovi da uživamo u trudu zbog njega samog. To je poznato kao stečena marljivost.
Dok sam putovala s rancem na leđima, pre više od 20 godina, posetila sam neverovatna obojena jezera Kelimutu na ostrvu Flores u Indoneziji. Ova jezera menjaju boju svakih nekoliko godina, što ih čini misterioznim i spektakularnim prizorom
Ali, makar delom, razlog zašto je to putovanje ostalo urezano u moje sećanje jeste trud koji smo moj partner i ja morali da uložimo da bismo stigli tamo.
Putovali smo brodom i autobusom danima, uključujući deo puta od nekoliko sati u malom kombiju, što je putovanje koje je bilo toliko truckavo i vijugavo da je jedan čovek bio zadužen samo da deli kese za povraćanje koje je potom sakupljao i bacao kroz prozor.
Posle toga je usledila noć provedena u zagušljivom, ustajalom hostelu sa grbavim dušecima i bubašvabama, kao i ustanak u četiri ujutro i odlazak na novi minibus za poslednju deonicu puta do jezera. Propatili smo poprilično da bismo stigli do Kelimutua – ali to je sve bilo deo iskustva.
Nedaleko od mesta za razgledanje nalazio se heliodrom, gde su verovatno sletali bogatiji turisti. Ali nismo im zavideli. Da li su oni umeli da cene jezera onoliko koliko i mi? Verovatno ne.
Na vrhove mnogih svetskih planina možete se uspeti žičarom ili uspinjačom.
Ali, naravno, planinari više vole da bivakuju preko noći na kamenoj litici, viseći u ledenim uslovima, rizikujući promrzline, nego da idu turističkim putem.
Bihevioralni ekonomista Džordž Lovenstin nazvao je svoju studiju o ovom sindromu „Zato što je tamo“, po slavnom citatu Džordža Malorija. On objašnjava da ljudi prosto ne mogu da odole prilici da postignu neke ciljeve i ovladaju situacijom, čak i kad to ne moraju.
Dok ostajemo kod kuće u samoizolaciji, ležanje na sofi i gledanje TV-a čini samo deo onoga kako provodimo vreme.
A čak i ako se lično ne identifikujete sa planinarima koji izvlače veliko zadovoljstvo iz napora i opasnosti tokom penjanja, većina nas može da se identifikuje sa „Ikea efektom“, otkrićem da ljudi više cene svoje pokućstvo ukoliko su ga sami sastavljali.
Sve ovo znači da dok ostajemo kod kuće u samoizolaciji, ležanje na sofi i gledanje TV-a čini samo deo onoga kako provodimo vreme.
Možda mislimo da je zabavno izležavati se nekoliko nedelja zaredom, ali zapravo će nas to navesti da ipak nađemo sebi neku zanimaciju.
Prinudni i produženi odmor, ukoliko nismo bolesni ili naše telo to ne zahteva, ne dovodi do osećaja opuštenosti već do nemira i iritacije.
Moramo tokom izolacije da pronađemo način da oponašamo koliko god možemo ritam i osećaj ravnoteže koji postižemo, u najidealnijim uslovima, u običnom životu.
Dakle, vežbati, zadavati sebi zadatke, raditi stvari koje iziskuju napor i teške su veoma je bitno.
I svi bi trebalo da tražimo aktivnosti ili iskustva koja promovišu ono što psiholog Mihalj Čiksentmihalji zove protokom, u svojoj knjizi „Protok: Psihologija optimalnog iskustva“.
To su zadaci, poput slikanja, baštovanstva ili sastavljanja slagalica, koji nas toliko obuzmu da ne primetimo protok vremena i prestajemo da brinemo o svemu ostalom.
U normalna vremena, većina nas ne shvata odmaranje ozbiljno.
I zato tokom ovog izuzetnog perioda, treba da prigrlimo mogućnost da odmaramo više ukoliko to zaista možemo – i prenesemo taj izbalansiraniji ritam odmora i zauzetosti u naše živote čak i posle izolacije.
Ali tokom ovog teškog perioda, videćemo da nismo instiktivno lenja stvorenja. Zaista ćemo na neobičan način zaključiti da raditi manje a odmarati više isprva iziskuje poprilično napora.
Klaudija Hamond je autorka knjige „Umetnost odmaranja: Kako doći do predaha u savremeno doba“.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
