JOVANA MILOVANOVIĆ
Rođena je 1992. godine u Kragujevcu. Godine 2016. diplomirala je na odseku Grafika u klasi prof. dr Suzane Vučković, na Fakultetu umetnosti Kosovska Mitrovica – Zvečan i na istom univerzitetu 2018. godine završila master studije na odseku Grafika, takođe pod mentorstvom prof. Dr Suzane Vučković. Izlagala na preko 30 grupnih, dve samostalne izložbe, takođe je učestvovala na 3 likovne kolonije.
Živi i radi u Kragujevcu
Njen saundtrek (za život)
Akcije pojedinaca i grupa građana, od kojih mnoge umetničke, inicirane željom da se učestvuje u oblikovanju javnog prostora i memorije grada, nisu ništa drugo do ishod osvešćenog prava na sliku grada koju želimo da negujemo. U tom smislu raniji narativi vezani za arhitekturu kao ”bisere grada” nadvladani su onim koji kod savremenika pomeraju fokus na intimne doživljaje grada i kao celine i kao obilja njenih elemenata.
Takve narative u slici gradi i Jovana Milovanović. Kao pripadniku mlade generacije umetnika, tek svršenih studenata, njeno interesovanje za urbane strukture neposrednog okruženja u kom odrasta, posve je prirodno. Njen doživljaj grada isprva se određuje spram samih građevina kao fizičkih objekata, koje diktiraju urbani pejzaž. Fascinira je raspored, boje i dinamika masa objekata koji omeđuju njen ”pogled u pokretu”, dok, s muzikom ”u ušima”, fiksira vetrobranske ”šare”. Otud Jovana za imenovanje svog rada koristi eksterijer koji konstatuje spoljašnji lik i prostor van građevina. No, takvim nazivom nas tek navodi na zamišljanje šire slike koja u samim radovima i nije prikazana. Jovanine grafike prenose lične prizore iz gradova u kojima boravi i koje intimno doživljava. O tome svedoče sadržaji ali i nazivi njenih grafika – one funkcionišu kao detalji urbanog prostora koje treba pripisati nekoj celini. Zato Jovanini radovi zahtevaju angažovanog posmatrača. Autorka nudi svoje fiksirane poglede na grad. Oni su očišćeni od direktnog prisustva ljudi ali sa izraženim utiskom da je čovek ”tu negde” – on sedi pod kišnim staklom, gleda u sunce i treperavi soliter dok se vozi tramvajem, otvara stara zarđala vrata garaže… Jovana nas suočava sa ovim prizorima kao sa činjenicom da su oni naši, odnosno, taj čovek, to smo mi.
Uverljivost tako iščitanih poruka podržava tehnička izvrsnost i likovno čvrste strukture Jovaninih radova. Autorka koristi nekoliko grafičkih tehnika (bakropis, akvatinta, suva igla, rezervaž) za izradu pojedinačnih otisaka. Svakom likovnom elementu pristupa sa puno pažnje, evocirajući prvi prizor kao početni motiv za nastanak dela. Taj prizor, naravno, određen je koliko faktičkim stanjem toliko i emocijom kao vodiljama pogleda, koje su u Jovaninom slučaju praćene i pospešene muzikom. Kompozicije koje sluša u šetnji i vožnji gradom, na urbanim žurovima i javnim mestima učvršćuju doživljaj nekih prizora i urezuju joj ga u trajno pamćenje. Otud Jovani silna potreba da ih i nama prenese.
