Večeras, u utorak, 23. novembra u 20 sati u Kontakt galeriji SKC-a biće otvorena izložba „Angst” autorke Milice Ružičić.
Uvod bi se mogao započeti pozivanjem na velike, i zapravo nepojmljive, brojeve ljudi kako u svetu tako i u Srbiji, sa anksioznim poremećajima, ali teško da bi bilo koji broj dočarao sveprisutnost anksioznosti u našem životu. Da bi se ustanovilo da se radi o poremećaju, neophodno je da anksioznost postane prekomerna i da onemogućava funkcionisanje pojedinca/ke, nesaglediv broj ljudi često se, međutim, „samo“ oseća anksiozno – teskobno, zabrinuto, uplašeno, uspaničeno ili nemirno – što je praćeno sa telesnim problemima poput tremora, nesanice ili mučnine. Pojedini teoretičari afekata tvrde da je jedna od dominantnih emocija naših društava upravo anksioznost, trenutno pred nama nastaje sasvim opravdana klimatska anksioznost, a vladajuće desničarske politike i puzeći fašizam neoliberalni poredak održavaju živim konstruišući i šireći iracionalne strahove od izbeglica… Deluje da je anksioznost zaista duh vremena.
Kapitalizam katastrofe i njegova nju ejdž poslovno-menadžerska klasa pronašli su, očekivano, još jedan, više milijardi vredan izvor profita, ponudivši brza rešenja za anksioznost – od antistres ćebadi, preko slanih lampi, pa do smartfon aplikacija posvećenih mentalnom zdravlju – iako se svi ti proizvodi ili uopšte ne oslanjaju ili jedva da se oslanjaju na rezultate naučnih istraživanja. Ne samo da ova industrija praktično vara potrošače neutemeljenim obećanjima za rešavanje anksioznosti, već je ona i kao takva ideološka – stvarajući na svesnim i nesvesnim nivoima normativne sisteme ideja. Njen diskurs je strogo individualistički i zasniva se na narativu o pojedincu/ki koji/a je sam/a kriv/a za problem s kojim se muči i koji jedino može prevazići sam sa sobom (self-care). Paralelno sa agresivnim propagiranjem individualističkih narativa, sprovodi se i medikalizacija društva čija praksa takođe personalizuje anksioznost neurobiološkim objašnjenjima iz kojih sledi da ono što je potrebno za zalečenje jesu lekovi koji će ukloniti hemijske disbalanse u našim mozgovima. Međutim, anksioznost, kako je tretira industrija sreće, psihijatrijska i farmakološka industrija, ideološki je konstrukt, ne samo zato što forsira narativ o krivici pojedinca za njegove probleme ili njihove biološke neminovnosti, već ujedno i vešto prikriva političke, ekonomske i kulturne uzrok i uticaje na naše mentalno zdravlje.
Slike i crteži Milice Ružičić seku kroz sve neoliberalne vradžbine i magijska razmišljanja direktno pokazujući socioekonomske korene anksioznosti – predatorski državni neoliberalizam („Strah od izvršitelja“) na periferiji globalnog kapitalističkog sistema („Strah od gubitka posla“) sa nadziračkim represivnim državnim aparatom koji se stara za održavanje ovakvog poretka („Nadzor“). Njene skulpture, na drugoj strani, vizuelizuju negativne zdravstvene posledice anksioznosti – od dugoročno smrtonosne srčane aritmije do motorne tenzije. Zajedno, ovi umetnički radovi pozivaju na zasnivanje pogleda na anksioznost iz perspektiva socijalne, političke, komunalne i kritičke psihologije, koje za objašnjenjima tragaju u društvenim odnosima i strukturama. Međutim, ukoliko se uzme u obzir čitav kritički opus Milice Ružičić, postaje jasno da se njen iskaz ne završava na ukazivanju na društvene izvore anksioznosti, već na tezi da je ona zapravo disciplinujuća sila neoliberalizma. Vilijam Dejvis u Industriji sreće upravo iznosi tvrdnju da anksioznost nije samo nekakva slučajna negativna posledica neoliberalnih politika, već da je ona ujedno i moćna emocija za uspostavljanje i održavanje stanja prekarnosti. Nepostojanje sigurnosti zaposlenja i dostojanstvene zarade, kao i posledična nemogućnost da se planira budućnost i te kako izazivaju anksioznost, ali predstavljaju i sistem kontrolisanja preko ucenjivanja ljudi njihovom golom egzistencijom. Pri pokušajima razumevanja sveprisutne anksioznosti, društveni faktori poput ekonomske nejednakosti, uništavanja države blagostanja i njenih socijalnih servisa ili patrijarhata i institucionalnog rasizma, ne smeju biti sklonjeni po strani kao sekundarni, već se moraju posmatrati kao konstitutivni elementi masovne krize mentalnog zdravlja.
Shvatanje da anksioznost potiče i iz štetnih društvenih relacija i da je vladajuća ideologija koristi za održavanje sopstvene hegemonije, mora voditi novim oblicima zajedništva koji bi prevazišli neoliberalni individualizam. Umetnički radovi Milice Ružičić stoga nisu samo dokumenti anksioznosti i njenih „nevidljivih“ uzroka, već je ujedno njihovo stvaranje i izlaganje zajednici poželjni oblik lične borbe za kontrolu nad sopstvenim strahovima. Kako En Cvetkovic tvrdi u knjizi Depression: A Public Feeling istovremeno stvarati na kritički način (individualni nivo) i učestvovati u društvenim pokretima (kolektivni nivo) jeste najpoželjniji put za prevazilaženje sopstvenog osećanja anksioznosti, ali i sistema anksioznog kapitalizma.
Milica Ružičić diplomirala je 2005. na vajarskom odseku u klasi profesora Mrđana Bajića, a magistrirala 2008. na istom fakultetu. Godine 2016. odbranila je doktorski umetnički projekat na temu „Interaktivna instalacija u javnom prostoru Dolap – Kritički potencijal umetnosti“, i stekla zvanje doktor umetnosti – likovne umetnosti na FLU u Beogradu, mentor Radoš Antonijević. Godine 2019. stekla je zvanje profesora strukovnih studija u polju umetnosti, na VŠLPU. Od 2005. jedna je od osnivačica i članica nezavisne umetničke grupe Dez.org. Od 2005. do 2008. bila je angažovana kao saradnica u nastavi na Arhitektonskom fakultetu. Od 2008. godine članica je ULUS-a. Od 2009. predaje vajarstvo na Visokoj školi likovnih i primenjenih umetnosti strukovnih studija u Beograd. Od 2013. je predsednica jedinog reprezentativnog sindikata u školi VŠLPUSS. Od leta 2018. predsednica je odbora vajarske sekcije ULUS-a. Učestvovala na velikom broju tribina, umetničkih kolonija i radionica u zemlji i inostranstvu.