Izbori su praznik demokratije, a taj praznik je „ustanovljen“ Trojičkim ustavom Kneževine Srbije, koji je 11. jula 1869. godine donela Velika narodna skupština u Kragujevcu.
Najvažnije odredbe Ustava iz 1869. godine odnosile su se na položaj i nadležnosti Narodne skupštine, koja je prvi put u državnopravnoj istoriji Srbije postala zakonodavni organ, ali uz brojna ograničenja njene nadležnosti.
Ona se prema slovu Ustava sastojala od poslanika koje je birao narod i onih koje je birao knez, sa mandatom od tri godine. Narodni poslanici su birani neposredno i posredno preko poverenika. Četvrtinu poslanika birao je knez iz reda svojih ljudi, koji su se odlikovali obrazovanjem ili iskustvom u narodnim poslovima. Svaki punoletni Srbin mogao je da bira i da bude biran, uz uslov da je plaćao građanski danak na imanje, rad ili prihod. Isti uslovi važili su i ako se kandidovao za poverenika, ali je za poslanika mogao biti izabran samo onaj ko je imao punih trideset godina i plaćao državni danak najmanje šest talira godišnje na imanje, rad ili prihod.
Državni činovnici i oni koji su imali bilo kakve državne prinadležnosti poput penzionera, pravnih zastupnika ili vojnika, nisu mogli da biraju niti da budu izabrani za narodne poslanike. Za izbor predstavnika u najviše zakonodavno telo glasalo se samo lično, po sistemu jedan čovek – jedan glas, a poslanici su, shodno svojim ubeđenjima i po svojoj savesti, u Skupštini zastupali interese celog naroda.
Glas za opanake
Izbori su u zemlji Srbiji oduvek bili veliki izazov za pretendente na vlast koji su poštovali izborni zakon i izborne protokole, ali i onih koji su pokušavali da, nečasnim i nezakonitim sredstvima, u izbornom procesu sebi obezbede prednost u odnosu na protivkandidate i tako stignu do cilja.
Podmićivanje i potkupljivanje glasača pa i direktna kupovina glasova, ucenjivanje i zastrašivanje birača, kao i očigledna krađa izbora pratili su svake izbore između dva svetska rata, a nastojanje Narodne radikalne stranke da sigurne glasove obezbedi poklanjanjem kožnih opanaka biračima (levog pre izbora prilikom rezervisanja sigurnog glasa, a desnog nakon verifikovanja izborne pobede) iz današnje perspektive izgleda kao dobra šala, isto kao i tarifa tadašnjih „preletača” koji su, prema narodnom predanju, za promenu jata tražili i dobijali – u gradu konjsku zapregu sa fijakerom ili par volova sa gvozdenim plugovima u selu.
Ćoravo i kvarno
Potonja istorija srpskog parlamentarizma beleži mnogo drskije, bezobraznije i bezobzirnije metode krađe izbora poput „ćorave kutije”, pomoću koje su se u posleratnom periodu opozicioni glasovi prelivali na konto vladajuće partije, a pred međunarodnom zajednicom fingirani demokratski izbori ili suptilnijih, ali ništa manje opasnih uvoznih patenata poput „Bugarskog voza”, bezobzirnog serijskog ubice svih zakonskih odredbi o tajnosti glasanja, do fotografisanja glasačkih listića koji služi kao potvrda za refundaciju izborne „pravovernosti”.
Jedan lokalni funkcioner Socijalističke partije Srbije iz doba Slobodana Miloševića je, hvaleći izuzetno dobro organizovane izbore i ulogu elektronskih medija u izbornom procesu, ustvrdio da „kada se izbori ovako dobro organizuju i medijski proprate glasači ne moraju ni da izlaze na birališta” i tim lapsusom najavio novu fazu razvoja krađe izbora bez izlaska na birališta.
Tako se na neuređenom medijskom prostoru televizija koristi kao sofisticirana „ćorava kutija”, a „pokvareni televizor”, ne u smislu tehničkog problema već kao moralna karakteristika urednika njegovog programa, postaje efikasna pripejd mašina za izbornu krađu.
Nušić među nama
Istoričar Nenad Đorđević smatra da su jasno definisana izborna pravila učesnika izbornih procesa prilikom uspostavljanja parlamentarizma u Srbiji bila dobra osnova za sve kasnije dopune, nadogradnje pa i promene izbornih zakona, i da su od tada pa do današnjih dana, uporedo sa razvojem parlamentarizma, razvijani izborni zakoni, dopunjavani, usavršavani i menjani protokoli i procedure, kako bi se obezbedila fer-plej i demokratska izborna utakmica. Međutim, po njegovom mišljenju, Srbija još uvek nije dostigla evropske standarde u toj oblasti, pa su na njenim biralištima, uprkos izuzetno dobrom zakonskom okviru za fer i poštene izbore, i na početku 21. veka uočljive, ili bolje reći, očigledne brojne nečasne i nezakonite pojave koje ozbiljno ugrožavaju svetinju izbora koju slavi „praznik demokratije”.
On za Novi magazin kaže da partokratija u Srbiji ima dugu tradiciju, koja se pojavila već krajem 19. veka, a posebno se negativno manifestovala između dva svetska rata u Kraljevini Jugoslaviji.
- Tadašnja Narodna radikalna stranka se, u borbi za glasove služila svim legalnim i nelegalnim sredstvima, krađama i prevarama na izborima, uključujući i bugarski voz. Takvo ponašanje devalviralo je državne institucije i umanjilo poverenje u društveni sistem, kaže Đorđević i dodaje da je taj period razvoja parlamentarizma u Srbiji najtačnije predstavljen u delima Branislava Nušića.
- Posmatrajući sadašnju političku scenu u Srbiji, može se samo pretpostaviti kakva bi dela stvorio Nušić i s kojim bi se likovima mogli identifikovati današnji junaci godina zla koje su nam pojeli skakavci, kaže Đorđević.
Od zanosa do razočaranja
Govoreći o kragujevačkom demokratskom proleću od 1996. do 2012. godine Đorđević taj period ocenjuje veoma turblentnim, ali i veoma produktivnim, sa obiljem novih ideja i novih projekata.
- Te 1996. godine grad Kragujevac, koji je čitavih pola veka tretiran i predstavljan kao crveni grad, na izborima je pokazao da je grad građanske demokratije, a pobeda koalicije Zajedno ulila je novu nadu i otvarala nove perspektive. Na vlast su došle stranke koje su promovisale nove, demokratske vrednosti i evroatlanske integracije. Taj, za istoriju kratki period demokratizacije i modernizacije društva, nasilno je prekinut 2012. godine, kada je novouspostavljena vlast u kampanji „upodobnjavanja” lokalnih sa republičkim vlastima, pritiscima i ucenama otimala odbornike političkih protivnika i prekomponovala izbornu volju građana. Tako smo od velikog političkog zanosa i optimizma zasnovanog na dobrim početnim rezultatima, ponovo stigli u zonu političke, ekonomske i socijalne neizvesnosti u domaćim odnosima i još neizvesniju zonu po pitanju spoljne politike, kaže Đorđević.
Vrata demokratije
I za Boru Radića, predsednika prve demokratske vlade Kragujevca i tadašnjeg visokog funkcionera Demokratske stranke, ta 1996. godina bila je godina velikih nadanja, godina u kojoj je opozicija uspela da preuzme vlast u svim većim gradovima u Srbiji.
- Bio je to rezultat, pre svega velikog i svakojakog nezadovoljstva naroda politikom Slobodana Miloševića, a pre svega njegovom ratnom politikom. Opozicija je uspela da kanališe akumulirano nezadovoljstvo naroda, usmeri ga prema vlasti i materijalizuje pobedom na lokalnim izborima. Pobeda na lokalnim izborima dala je novi podsticaj demokratiji u Srbiji i širom otvorila vrata za promenu vlasti na republičkom nivou, objašnjava Radić.
Na lokalnim izborima 1996. godine, opozicija je je pored Beograda, Kragujevca, Novog Sada i Niša pobedila u još 17 gradova i opština širom Srbije.
- Taj događaj je jedna od ključnih tačaka u obnavljanju i razvoju demokratije u Srbiji. Miloševićeva vlast je bila ozbiljno uzdrmana, kao i sam Milošević koji, shvatajući da je to početak njegovog kraja, dugo nije hteo da prizna rezultate izbora, pa je pokušao da raznim manipulacijama opovrgne volju naroda i pobedu opozicije. Međutim, građani mu to nisu dozvolili jer su dugotrajnim i upornim protestima, koji su bez prekida i bez obzira na vremenske neprilike trajali čitavih 88 dana, primorali Miloševićev režim da prizna poraz, kaže Radić i dodaje da je demokratska opozicija uživala bezrezervnu podršku zapadnoevropskih zemalja.
- Rezultati izbora i pobeda opozicije na lokalnom nivou formalno su priznati posle dolaska specijalnog izaslanika OEBS Felipea Gonzalesa donošenjem leks specijalisa, ali je pobedu izvojevao narod predvođen stranačkim liderima i ogromnom doprinosu, uglednih, poštenih i hrabrih ljudi iz lokalnih odbora. Posebno kvalitetne lokalne odbore sa uglednim ljudima, posvećenim demokratizaciji društva imali su Srpski pokret obnove i Demokratska stranka koji su nastupali u Koaliciji Zajedno, podseća sagovornik Novog magazina.
Opozicija je, kaže on, imala i dobro obučene kontrolore na svim izbornim mestima koji su nadgledali izborni proces, bili fokusirani na dosledno poštovanje procedura i jako motivisani da spreče svaki pokušaj zloupotrebe.
Kombinovani izbori po meri glasača?
Radić smatra da je tadašnjoj pobedi opozicije značajno doprineo i većinski izborni sistem po kome su bili organizovani izbori.
- Većinski sistem je pravi izborni sistem, jer kad se glasa čovek a ne stranačka lista onda je i glasaču lakše da se odluči. Pogotovu se to odnosi na lokalne izbore. Lokalni izbori, po pravilu, treba da budu većinski jer građani u svojoj sredini, u svom gradu i svojoj opštini uglavnom poznaju ljude i znaju za koje glasaju, dok u proporcionalnom sistemu glasaju partijsku listu, a stranka nakon izbora određuje ko će biti u parlamentu. U mnogim zemljama Evrope se i kombinuju sistemi – jedan deo većinski a jedan deo proporcionalni kako bi se, na neki način, zadovoljile i stranke koje nose izbore i građani. To u mnogim zemljama efikasno funkcioniše, ali ne i kod nas, jer stranka na vlasti to obilato koristi, kaže Radić i navodi primer izbora iz 1996. godina kada je opozicija pobedila u mnogim gradovima širom Srbije.
- Pobedila je zato što su se birali ljudi neposredno, a većinski izborni sistem je omogućio da se bira čovek, ličnost u okviru jedne izborne jedinice u gradu. Ljudi su tada birali svoje komšije i mogli su lakše da se odluče za onog ko je bolji kandidat i da ga pošalju u parlament. Međutim, po većinskom sistemu skoro dve trećine poslanika je iz Beograda a samo trećina iz ostalih delova Srbije. Zbog toga se primenjuje taj takozvani mešoviti sistem koji je jako dobar i koji se primenjuje u mnogim zemljama Zapadne Evrope, objašnjava Radić.
Po njegvom mišljenju, volja i motivacija građana je veća ako se glasa određena ličnost, a ne stranka ili partija koja na kraju odlučuje ko će biti narodni poslanik i na taj način izbornu volju građana prilagođava svojim partijskim interesima.
Odbrana volje građana
Govoreći o odbrani i čuvanju izborne volje građana, Radić ističe da je to „u autoritarnim sistemima, kakav je očigledno naš, malte ne sizifovski posao”.
- U ovakvim sistemima postoji plodno tlo za svakojake manipulacije, jer onaj ko ima u rukama apsolutnu vlast, ako se ponaša kao apsolutista i ukoliko ne želi da ode s vlasti bez obzira što je izgubio izbore, on prekraja volju građana kao što je Milošević pokušavao, nekad uspešno, ali na kraju ipak neuspešno. Tu jedino građani mogu da se umešaju i da oni odbrane izbornu volju”, zaključuje Radić i pojašnjava da se u Srbiji u kojoj su sve institucije u rukama jedne, vladajuće stranke, ili jednog čoveka, to veoma teško.
- Kada su, kao što je slučaj kod nas, sve institucije počev od Izborne komisije do Ustavnog suda ponižene, podčinjene i pretvorene u servis jedne partije i jednog čoveka, odbrana izborne volje građana kroz sistem je apsolutno nemoguća, pa građanima kao jedini pravi i ’pravni lek’ postaje masovni izlazak ulice. Ali, to je jako ozbiljan zadatak za opoziciju da, ukoliko se to dogodi, bude dorasla situaciji, da motiviše građane, da pruži dovoljno dokaza građanima da je njihov glas izigran i da zbog toga organizuje proteste, zaključuje Bora Radić, bivši predsednik Gradske vlade Kragujevca, koji je zajedno sa tadašnjim gradonačelnikom Verkom Stevanovićem organizovao i predvodio tromesečne proteste povodom poništavanja izborne volje Kragujevčana 1996. godine.
Kako potkresati krila „preletačima”?
Kragujevačka istorija izbornih nepočinstava beleži i veliki broj „preletača” koji su, po Radićevom mišljenju, postali velika opasnost za parlamentarizam, zbog čega smatra da Izborni zakon mora da dobije mnogo represivnije odredbe za sprečavanje te pojave koja je u Srbiji postala praksa.
- Uspostavljanje prave mere za sankcionisanje ove vrste prestupnika kao i opredeljivanje između dva sistema glasanja je vrlo nezahvalno jer je ’problem preletača’ kompleksniji nego što izgleda, a u oba slučaja zadire u nečije interese – poslančkog kandidata ili stranke koja ga je delegirala. I jedan i drugi sistem imaju mane. Ipak je bolje da poslanik ili odbornik po tom pitanju ima slobodu a da stranka dobro razmisli koga kandiduje i da ona preuzme rizik, a ne da birači budu izigrani. Jer, ako stranka ne pitajući građane nekog zameni zbog nediscipline, ona zadire u prava građana koji su ga izabrali. Onda je to mnogo manje u duhu demokratije nego kad se izabranima ostavi sloboda da raspolažu svojim mandatom koji su dobili od građana”, zaključuje Radić.
Šumadijski brend
Nekadašnji direktor fabrike „Zastava automobili”, Veroljub Verko Stevanović postao je, nakon pobede opozicije u Kragujevcu, svojevrstan šumadijski „politički brend”, a on i Bora Radić bili su zajedno „alfa i omega” na političkoj sceni Kragujevca i kreatori projekta političkog, ekonomskog i socijalnog preporoda grada, koji je u to vreme slovio za „dolinu gladi”.
- Kragujevac je prošao najteži put od svih gradova u Srbiji. Veliki sistem kakav je bila ’Zastava’ je potonuo. Slično se dogodilo i sa ostalim velikim preduzećima koja su već ranije bila uništena. Sa desetinama hiljada radnika bez posla i bez plata i sa hiljadama porodica koje su bile na ivici gladi, u medijima smo stalno pominjani kao ’dolina gladi’ ili ’şocijalna bomba’. Republička vlast Slobodana Miloševića nas je tretirala kao okupacionu vlast, a teritorije slobodnih gradova i opština za njih su bile okupacione zone. Bili smo prepušteni sami sebi i morali smo da se snalazimo na sve moguće načine da bi grad funkcionisao. Mislim i da smo uspeli u tome, priseća se Stevanović, koji je u tri navrata biran za gradonačelnika Kragujevca.
- Ne želim da budem neskroman ali moram da istaknem da smo u veoma kratkom roku uspeli da naprаvimo suštinske promene u gradu, da kod razočaranih ljudi obnovimo veru i da stopostotno promenimo imidž grada, koji je od ’doline gladi’ izrastao u ’grad budućnosti’. Postali smo interesantni investitorima, koji su kupovali zemljište i podizali svoje proizvodne pogone, velike šoping centre…Trudili smo se da tu investicionu ekspanziju ispratimo proširivanjem komunalne infrastrukture, izgradnjom novih saobraćajnica, podizanjem nove ulične rasvete, izgradnjom novih dalekovoda i trafostanica, proširivanjem gasovoda i gasifikacijom grada…, ističe Stevanović postignuća njegovog tima.
Kada govori o pobedi na izborima i o načinu izbora poslanika, Stevanović nema nikakve dileme i naglašaava da je „većinski sistem najbolji izborni sistem”.
- I 1996. godine bio je većinski sistem za izbor odbornika, a zatim se iz redova odbornika birao gradonačelnik, kao i sada. Posle toga je bio proporcionalni sistem, s tim što je 2004. godine gradonačelnik biran direktno, i tada sam ja pobedio na izborima, kaže Stevanović i dodaje:
- Većinski sistem je po meni najbolji sistem jer građani, bez obzira da li biraju poslanike, odbornike ili gradonačelnika znaju koga biraju, poznaju ljude u svojoj izbornoj jedinici i biraju svog komšiju. Devedesete godine smo imali petoricu poslanika iz Kragujevca, izabranih po većinskom sistemu. Po tom sistemu niko ne može da se krije iza stranke, iza bilo koje stranke, čovek je bitan i čovek se glasa, naglašava bivši gradonačelnik.
Nema leka
Na pitanje Novog magazina kako sprečiti ili bar smanjiti broj „preletača” kojih je bilo veoma mnogo i iz nјegove stranke, Stevanović odgovara:
- Ako su direktni izbori, onda se tu ne može učiniti gotovo ništa, jer je čovek biran direktno. Ako su izbori kao sada, tu moraju stranke da odlučuju i ti mandati su stranački. Ali, svedoci smo šta se ovde radi i preletanje je svuda prisutno. Ljudi se kupuju. Ja sam svedok koliko je to opasno, jer sam bio prisutan kad su kupovali ljude u parlamentu, poslanike. To se desilo i meni u prošlom mandatu, to se dešava i sada u kampanji. Nažalost, Srbija je takva zemlja, zakoni su takvi kakvi jesu, odbornici su ’kao’ vlasnici mandata, a u stvari su vlasnici stranke. Jedini vlasnici su oni u direktnim izborima. Ako ostane ovaj zakon kakav jeste, stranke su vlasnici mandata, kaže Stevanović.
Govoreći o izbornim kampanjama i izbornim uslovima od 1996. do današnjih dana Stevanović kaže da je „ovo vreme gore od Miloševićevog”.
- Onda ste imali poneki nezavisan medij, a danas – nijedan. Ja 10 godina nisam ušao u Radio televiziju Kragujevac, niko me nikad nije pozvao ni za kakvu izjavu. Podmetanja, etiketiranja, kupovina odbornika, ljudi… sada su svuda prisutni. Čućete vi još od nekoga za kupovinu ljudi. Mi smo banana država po tom pitanju. Oni prave većinu kupujući odbornike. To se dogodilo u Beogradu na prošlim izborima ako se sećate. Pogledajte odbornike na prošlim izborima sa moje liste – šest odbornika je kupljeno tada, nabraja Srevanović.
On naglašava da u ovoj kampanji lista čiji je on nosilac „nema sekundu vremena da iz studija predstavi svoj program”.
- Pisao sam gradonačelniku i tražio da dovede i svoje novinare, da postavljaju pitanja koja žele i biraju teme koje oni hoće, ali da nam daju prostor na jedinoj televiziji u Kragujevcu. Uzalud. U ovim okolnostima, sa ovim strahom, podmićivanjem i zastrašivanjem ljudi, velikim brojem ljudi zaposlenih na određeno vreme, nema šanse da se bilo šta učini da se opšta slika o Kragujevcu promeni nabolje, kaže Stevanović i dodaje da je slična situacija i u pravosuđu gde više od tri hiljade ljudi godinаma radi na određeno vreme.
- To su ljudi koji su ucenjeni i u strahu su, kaže Stevanović i zaključuje da su nasilje, zastrašivanje i ucenjivanje tri ključna elementa aktuelne vlasti.
- Oni ne mogu da žive bez nasilja i agresivnosti koju demonstriraju u svakoj prilici, ali se građani oslobađaju straha, a to je ono što najviše plaši svaku vlast poput ove današnje u Srbiji, kaže Stevanović i podseća glasače na poruku Nelsona Mendele „Neka tvoji izbori budu odraz tvojih nadanja, a ne tvojih strahova”.