Kragujevac se od jedne od svojih najvećih sportskih i ljudskih legendi Slavoljuba (Slavka) Sorgića Cobrija oprostio danas (četvrtak, 25. jun) komemoracijom u Knjaževsko-srpskom teatru.
Uz sve propisane mere bezbednosti (za koje se pobrino protokol Skupštine grada i samog pozorišta) u prisustvu članova porodice, prijatelja, sportskih asova… od Slavka Sorgića su se oprostili brojni poštovaoci i sportski radnici koji su za ovu priliku, uprkos pandemiji doputovali iz svih krajeva bivše Jugoslavije.
Pored Sorgićeve slike iz trenerskih dana i nezaobilaznog para bokserskih rukavica bila je i knjiga utisaka u koju su se upisivali njegovi brojni učenici plemenite veštine a koja će trajno biti pohranjena u Bokserskom savezu Srbije. Počasnu stražu činili su današnji prvotimci BK „Radnički”.
Sin njegovog ratnog druga, poznati sportski radnik i najpoznatiji kragujevački fudbalski sudija Dobrivoje Srećković održao je govor na kome je prisutne podsetio ne samo na njihovo drugovanje koje datira još od davne 1957. godine već na čitav Sorgićev životni i sportski put.
– Ovo je danas oproštaj od našeg Cobrija, naše – kragujevačke ali i evrospke i svetske sportske i ljudske legende, započeo je Srećković emotivnim tonom i nastavio podsećajući da se Slavoljub (koga inače svi znaju samo kao Slavka ili jednostavno – Cobrija) rođen 11. aprila 1928. godine na Pivari u čuvenoj Kosovskoj ulici od oca Josifa puškarskog radnika i majke Milke, domaćice. Njegov otac Josif bio je takođe aktivan sportski radnik i angažovan u kragujevačkim atletskim, fudbalskim i velosipedskim (biciklističkim) klubovima i udruženjima. I Sorgićev brat Boško bio je poznat sportski radnik i pofesor fizičkog.
Iako se i sam Slavko Sorgić Cobri uspešno bavio atletikom (desetoboj) i fudbalom – boks je bio njegova najveća ljubav. U boksersku halu je prvi put ušao još davne 1940. godine u Beogradu, gde je živeo kod tetke i teče i završio osnovnu školu i nižu gimnaziju u tadašnjem klubu „Vitez”. Prvi trener bio mu je legenda našeg predratnog boksa Toma Stanisavljević zvani Toma Prorok. Sorićevo školovanje na Pedagoškoj školi i želju da postane učitelj prekinuo je drugi svetski rat u kome on aktivno učestvuje još kao šesnaestogodišnjak. Kao borac Druge krajiške brigade više puta je ranjavan ali i odlikovan ordenom za hrabrost i zasluge za narod. Školovao se u ondašnjem SSSR-u na vojnoj pešadijskoj akademiji koju je završio kao prvi u klasi. Bio je profesor pešadijskog naoružanja na našim vojnim akademijama i u trupama sve do 1950. godine kada je u vreme krize Informibiroa kao „ruski đak” osuđen na sedam godina robije i to na Svetom Grguru koji je bio mesto „rezervisano” samo za vojne, oficirske – sovjetske kadrove.
„ODE COBRI NA MORE!”
– Zista ne znam kako je bilo na Golom otoku, jer tamo nikada nisam bio. Nisam imao tu sreću. Ja sam robijao na Svetom Grguru za koji je Goli otok bio letovanje, podsetio je Srećković na osobeni Sorgićev stil humora koji je ovu bolnu „epizodu” svog života umeo da okarakteriše kao „odlazi Cobri na more”.
Takođe, Srećković je podsetio da je Slavko Sorgić na robiji (koju je odležao tri godine) postao nezvanični svetski prvak u tucanju kamena i bušenju rupa u steni macolom i ćuskijom kao i nekrnisani kralj tovarenja peska na Svetom Grguru u sred zime (goli do pojasa) iz mora u more…
Zbog svih ovih „uspeha” kazna mu je smanjena na tri godine ali je Sorgić, kao bivši robijaš i poltički zatvorenik zauvek morao da se odrekne svojih snova o pedagoškom ili oficirskom angažmanu. Zato se okrenuo sportu i od 1955. godine započinje njegova bokserska karijera, koja je protekla, gotovo bez poraza. Četiri puta je bio prvak Srbije a dva puta ondašnje Jugoslavije a kuriozitet je da je u to vreme takođe bio svetski rekord po brojevima nokauta i predaja (čak 38) protivnika već u prvoj rundi. I kao reprezentativac niej znao za poraz ali je po tom pitanju ne samo Sorgić, već i naš sport trajno oštećen jer mu država kao bivšem osuđeniku nije davala pasoš tako da je mogao da boksuje samo na reprezentativnim mečevima na teritoriji SFRJ a bio mu je zabranjen izlazak iz zemlje i odlasci na evropska i svetska takmičenja za koje je dobjao pozive. Ipak, i danas se prepričava njegova titanska borba u kojoj je savladao i nokautirao nemačkog asa Milera, potonjeg profesionalnog prvaka Evrope.
Od takmičarske karijere oprostio se 1960. godine, takođe pobedom u Zrenjaninu kada je Bokserski klub „Radnički” u finalu kupa savladao BK „Crvenu zvezdu” i uzeo titulu.
Počinje njegova trenerska karijera u „Radničkom”, prvo sedam godina gde je pekao taj zanat kao pomoćnik legendarnom Borisu Dugecu. Slavko Sorgić je bio i pomoćnik čuvenom Brunu Hrastinskom 1978. godine na svetskom bokserskom prvenstvu u Beogradu kada je ostavren najveći uspeh našeg ekipnog boksa.
– Tvoja ruka i tvoj duh stvarali su takve asove poput: Puzovića, Vujkovića, Jevtića, Labudovića, braće Kačar, Beneša, Parlova…, završio je emitivno svoje obraćanje Srećković na komemorativnom skupu dodavši da je Slavko Sorgić za svoj rad dobio više značajnih društvenih priznanja od titule „Najboljeg sportiste Šumadije”, medalje SOFK-e Jugoslavije, nacionalne penzije do priznanja – Zaslužni građanin njegovog voljenog Kragujevca 2007. godine.
Kod Sorgića su emcije i inteligencija „proradile” i kao trajni rezultat nam ostavili njegovu zbirku poezije „Kroz zemlju belih breza” i prozu o robijanju „Prolazak kroz pakao”.
IZ NJEGA JE DOBROTA KULJALA KAO IZ VULKANA
Za Sorgića je porodica bila iznad svega, supruga Nada (preminula 2008. godine) kao stub kuće a iza njega ostaju njegovi „biseri” i „dragulji” sin Goran, snaja Nataša i unuci Josif i Sergej. završio je emotivno Srećković ne zaboravivši da pomene Sorgićevu veliku strast – pecanje i brojne zajedničke noći i jutra dočekana na Moravi i Gružanskom jezeru.
– Cobri, šampione, legendo, počivaj zauvek u miru a večno ćeš ostati u našim sećanjima, srcima i dušama, završio je kroz jecaj Srećković.
Ispred Skupštine grada čiji je Sorgić bio zaslužni građanin od Slavka Sorgića se oprostio Nikola Urošević, zamenik gradonačelnika za unapređenje i razvoj sporta po kome je „Sorgić simbol jednog vremena i to vremena koje je proslavilo Kragujevac”. I on je istakao njegovu svestranost i plemenitost ali i gospodstvenost i citirao, takođe počivšeg književnika Zorana Petrovića koji je u recenziji knjige „Kroz zemlju belih breza” za Sorgića napisoa da je „imao životnu biografiju vrednu najuzbudljivijeg romana”.
Od Sorgića su se oprostili i njegovi učenici asovi koje je trenirao Dragan Vujović, Mirko Puzović i Velimir Jeftić.
– Došao sam čak iz Subotice da se danas oprostim od našeg, svima nama dragog i jedinstvenog Cobrija ispred Boskerskog saveza Srbije, istakao je proslavljeni Vujković koga je Sorgić trenirao od 1971. godine.
– Bio je veliki, uporan i izuzetno zahtevan trener. Takođe i pouzdan, iskren prijatelj. Retki su ljudi iz kojih je dobrota, prosto tako „izvirala” kao iz našeg Cobrija, ništa manje emotivan nije bio legendarni Mirko Puzović, najtrofejniji kragujevački as koji se ispred „Radničkog” oprostio od Sorgića u ime, kako je rekao „životnih prijatelja i sportskih saboraca”.
– Večna slava našem Cobriju, čoveku lavljeg srca sa dušom večitog dečaka, završio je komemoraciju Velimir Jeftić, još jedan od kragujevačkih bokserskih velikana.
Slavoljub (Slavko) Sorgić sahranjen je danas (četvrtak, 25. jun) tačno u podne na Varoškom groblju. Na večni počinak ispratili su ga članovi porodice, brojni prijatelji, sugrađani i poštovaci njegovog neverovatnog sportskog ali i još većeg životnog opusa. Opelo je održao protojerej-stafrovor Zarija Božović, starešina kragujevačkog Sabornog hrama a sasluživao je otac Marko Vuksanović, paroh iz Hrama Svetog velikomučenika Dimitrija u Vašarištu, porodični prijatelj familije Sorgić. Zoran MIŠIĆ