Tokom poslednjih godina, a posebno pred svake izbore govorimo o neophodnom jedinstvu opozicije kako bi pobedila na izborima. Svaka kritika upućena ka opoziciji odmah se dočekuje na nož, a kritičari se proglašavaju izdajnicima, botovima, plaćenicima… U isto vreme onaj deo opozicije koji nije pogođen konkretnom kritikom ćuti i u svojoj licemernoj tišini se raduje tuđoj nesreći.
Hajde da vidimo šta proizvodi ćutanje i izostanak argumentovane kritike na političko delovanje bilo koje političke organizacije bez obzira da li je ona na vlasti ili u opoziciji. Vratimo se u mračne devedesete. Svaka kritika koja je bila usmerena na političko delovanje tadašnje vlasti oličene u SPS i JUL su vodile tome da građani Srbije i danas ne znaju za razmere počinjenih zločina u njihovo ime. Danas u Srbiji se još uvek ne znaju razmere zločina držanja u blokadi i granatiranje Sarajava. Ne znamo za štetu i žrtve načinjene Dubrovniku. Nismo znali za hladnjače kasnije izvučene iz Dunava. Zaboravili smo na masovne grobnice na policijskim poligonima. Da li je potrebno podsetiti na snimak kako „naši“ oslobodioci ubijaju mladiće iz Srebrnice? Da li smo smeli i mogli da kritikujemo politiku Srbije na Kosovu…
Svaki napad na tadašnju politiku bio je okarakterisan kao kritika cele države. „Opozicija olajava Srbiju pred međunarodnom zajednicom i tako ruši jedinstvo i slogu koje nam je neophodna…“ Da smo tada kritikovali i da nismo ćutali sigurno je da mnogi od zločina ne bi bili počinjeni.
Ista je situacija i danas sa opozicijom u Srbiji. „Ne kritikuj opoziciju jer tako rušiš opoziciono jedinstvo i umanjuješ mogućnost za pobedu na izborima“. Danas je stav građana potpuno drugačiji nego pre 18 godina kada jedinstvo opozicije nije imalo alternativu. Danas građani hoće da glasaju „za“, umesto kao tada da glasaju protiv. Čak je i tadašnji DOS izašao sa ozbiljnim izbornim program pa su „neodlučni“ birači dobili razloge da glasaju „za“. Takva politička ponuda dodatno je motivisala one koji su već odlučili da glasaju i da uzmu učešće u kampanji.
Na ovim prostorima ljudi nisu slobodni vekovima. Još za Tursko vreme je bilo pametno da ćutimo. Za vreme komunizma je bilo možda još rizičnije kritikovati nego u doba kraljevine. Zato imam osećaj da nismo slobodni da kažemo šta mislimo, nismo vaspitani da govorimo, već da ćutimo. Zato mislim da je lekovito reći da opozicija nije sada u kampanji izgubila šansu da pobedi na izborima, već je tu šansu izgubila tokom prethodnih godina. Da su građani tokom prethodnih godina govorili da nemaju poverenja u stare istrošene političare koji su potrošili svoje vreme, danas bi se na izborima odlučivali o drugim političarima i drugačijim politikama. Zamislite da npr u Britaniji ponovo izaberu Tonija Blera, ili u Americi Džordža Buša. Isto važi i za vladajuće stranke, obaveza građana jeste da kritikuje vlast, ali ne ličnosti već njihove politike i u skladu sa tim reprezente tih politika, a političke stranke da naravno i nude nova rešenja. Ako kritikujemo ličnosti onda ne ulazimo u srž politike i izbora već upravo zanemarujemo politiku i ulazimo u lične sukobe.
Političke stranke su reprezenti građana što znači kako građani percipiraju politiku tako je i stranke predstavljaju. Zato ću i da kažem da opozicija nije zaslužila dovoljnu podršku građana zato što se nije reformisala, nije slušala građane i nije radila u njihovom interesu. To konkretno znači da nemaju nove politike i nemaju novo liderstvo koje ima kredibilitet. U toj situaciji ni vlast ne može da bude dobra i efikasna jer nema političku kontrolu i to je razlog zašto su proizveli veliki broj političkih skandala. Jednostavno nije imao ko da ih u tome spreči.
Ovo pišem ne da bi određena stranka vlasti ili opozicije bila „jača“ i „uspešnija“ već da bi Srbija bila bolja država. Država je bolja i uspešnija samo ako ima demokratske političke organizacije, a demokratske su samo one koje govore istinu i zastupaju demokratske vrednosti u skladu sa svojim ideologijama i naravno u interesu građana. Zato je neophodno ukidanje institucije ćutanja u Srbiji.
Autor: Đorđe Belamarić